Став

Којекуде, у кога су кључи историје

СТОРИЈСКИ архив Смедерева и српска православна црквена општина Свети Сава из Тићина (Италијa) објавили су књигу археолога Млађана Цуњака о зачецима Првог српског устанка и црквама брвнарама у Поморављу. Читалац је у праву, јесу то две књиге једних корица под заједничким именитељем. Ја бих то урадио другачије, али то није тема.

Mлађан Цуњак бави се познатом грађом о припремама за устанак и мање знаним црквама брвнарама у Подунављу. Издваја се поглавље којим је озбиљно пољуљана истинитост тврдњи о преласку смедеревске утврде и Смедерева из турских у српске руке. Цуњак, с правом, о самој предаји и месту где се  чин догодио, тврди да је реч о усменом предању, које је, као и свака друга народна предаја, ослоњено на сећање и приповести, подложно претеривању и деформисању.

Koлико је кључa сапињало смедеревску цитаделу: један, десет, педесет? Ниједан?!

Нико није загризао да то утврди и подастре доказе. С којом се бравом подудара реплика тзв златног калауза Смедерева који се, уз помпу, дарује високим гостима, политичарима и песницима? С бравом на цркви Благовештења чији темељи нису нађени? Можда. С откривеном капелом из 15. столећа? Не бих искључио ту могућност.

Јесу ли то кључи од хамама? Вероватно. Од утврђења? Могуће је. Од кастела? Што да не. Каструма? Не зна се. Неизвесно је хоће ли се икад знати.
            Зар је само један човек стекао безмерно поверење деспота да бди над улазом у тврђаву?
            Не зна се где се вожд срео са диздаром Мухаремом, негдањим јаничаром.
            Цуњак, онда, у  урбану легенду смешта постојећу тврдњу да је вођа устанка Црни Ђорђије Петровић кључе Смедерева добио од диздара Мухарема Гуше Бошњака испод дуда који је најмање 900 метара удаљен од утврђења.        
           Зар је тај дуд у негдањем Петријевском потоку нека врста Брисела, Хага, Рамбујеа.
           Приштине!!!


           Дуд је касније, без ваљана разлога, назван Карађорђев, као да је вожд Мичурин или Цвијић. Дрво је, добрано небригом пропало, ограђено и стављено под заштиту државе, потом су месна заједница и место на коме се дрво налази названи Карађорђев дуд, касније је склепан и трг.
            Трла баба лан!
            Шта је трг, ма и скроман? Нека сажето одговори др Мирјана Лукић, дипл. инж. архитектуре: Трг у граду по дефиницији још из доба антике је - агора, место где се зачела демократија, где су се грађани окупљали, и слободно изражавали своја мишљења и вољу. То је (данас) слободан, отворен простор, уређен и пријатан, пропорционалан величини града, тако да на њему може да се окупи што већи број грађана, приликом неких већих манифестација, посебних, свечаних прилика, а дневно да привлачи грађане, да се шетају, сусрећу и комуницирају, у пријатном и лепо уређеном простору.
             Легенда је почела да се плете и мрси од 1930.  када је, поводом 500 година од зидања смедеревске цитаделе, под уредништвом архитекте Пере Ј. Петровића, објављена као државно издање Споменица смедеревскога града.
            Тада је у Споменици поглавље о предаји кључа града, уместо историчара, написао адвокат Милан Ј. Константиновић да би, записао је Цуњак, посредно истакао сопствени допринос, тако што корене породице доводи у везу са истакнутим историјским личностима и догађајима јер је власник самониклог дуда у  дворишту.
            Константиновић напомиње да историја не каже на коме је месту град предат, али тврди да је било свечано (без њега) да би мало даље рекао да су Турци били изненађени (па баш њему, адвокату, поверили) Карађорђевом скромном појавом и најскромнијим одевањем. И за то не наводи извор. А и рашта би?  Турцима је одвећ било што су приморани на повлачење, зар им је брига била Карађорђеве антерије?!
            Не видим зашто би губитници славили пораз. Нама је то својствено од Косова, Турци су знали победу да славе, а поразе да  крију.
            Није природно да Карађорђе, или било ко од устаника, на примопредају града, што је најава блиског ослобођења, дође скромно одевен, што говори да је Константиновић, без ослањања на факта, чин патетично романсирао и романтизовао гурајући га у историјску обланду, а победнике у  положај губитника. Уосталом, битно је шта је учињено и којим су се поводом срели вожд и диздар, не шта је ко обукао,  пресвукао. Вожд се вазда лепо одевао, ако оно докумената што имамо није шминкано. Имања у Смедереву није имао, па са њиве у поток, под дуд, није дошао.
            Таквим писањем поткрепљују се Цуњакове сумње у Константиновићеве добре намере јер после тврдње да су кључи предати испод дуда у породичном дворишту, после бројних хипотеза наједном је чврсто уверен (поново без доказа) сигурно је, да је Карађорђе, за време опсаде града, становао овде, где је свечана предаја извршена. Рече ли то Милан Ј. К. да је Црни Ђорђе био подстанар код Константиновићевих?
             Милан Константиновић је син Јанаћија Џандара Константиновића, будућег индустријалца и председника општине, који је био толико дрчан да је осујетио намеру краља Милана да у Смедереву подигне касарну, како је записао Душан Ј. Поповић  у књизи О Цинцарима, објављеној у Београду 1937, да  газдинске кћери не би рађале копилад. Прилика чини лопова, умовао је брижни Џандар, па кад је војничка сила у граду, поклекнуће морал смедеревских лепотица.
            Цуњак у књизи тврди да је од Константиновића прича о дуду први пут преузета  1977.  додајући да Милан Ј. К. не наводи ниједан податак којим би поткрепио тврдњу о месту предаје града. Како би, када не зна. Латио се пера, јер свако ко држи да је угледник смедеревски мора што год да напише. Макар шта. Макар кад.
            Цуњак неопрезно наводи 1977.  као годину првог помињања Карађорђевог дуда у књизи Л. Павловића Смедерево у слици и речи (разметљиво штампаној на луксузном папиру који се користи у изузетним ситуацијама и делима у којима је битно да репродукције уметничких дела што мање одступају од оригинала) која је изашла 1980.  док је Леонтије причу о дуду први пут поменуо 1969. у спису Смедерево у 19.  веку.
            Но, то  је за тему Цуњаков небитан  превид у поређењу са могућностима научењака Леонтија.
            Верујем Цуњаку,  сумњам у Леонтија јер сам читао књиге обојице. Први се држи извора, други снова и бапских причина, а повремено и ситне ресавице (Довољно је упоредити: Мил. В. Веснић, Празноверје и злочини... Београд, 1894).
            Цуњак наводи да је Леонтије, без оптерећивања доказима (нема их)  увео у литературу термин Карађорђев дуд. Уистину, био је малчице уздржан па га класификује као тако звани. Тиме је избегао обавезу навођења (документованог извора): ни да је дуд што се тврди, ни да није. Ни црно, ни бело. Тако се Павловић сложио са собом.
           Цуњак такође истиче да у старијој литератури нема помена о дуду као дрвету испод кога је обављена примопредаја. Пловке и гуске радо иду под дудово родно дрво. Због дудинки, дабоме, које супосластица не само живини. Разумни људи избегавају дуд, макар био бели, јер зреле дудинке остављају на дрејама флеке које се тешко отклањају. Разлог више да се Црни Ђорђе, па и Турци, клоне дуда.
            Оспоравајући хипотезе које су се временом произведене у чињенице о предаји Смедерева под Карађорђевим дудом, Цуњак наводи да је 1922. Љубомир Петровић објавио књигу Град Смедерево у српској историји и књижевности и да, говорећи о Првом српском устанку,  пише о свему подробно, а о дуду никако.
            Цуњак каже да Петровић пишући о Смедереву не заобилази приче о Карађорђевом боравку у том граду, описујући и безначајне моменте, али не и фамозни дуд из Константиновићеве авлије.
            Ни прота Матеја Ненадовић, пишући о том историјском и по национ битном чину, не спомиње никакво дрво, нити ближе одређује место предаје. Додуше, можда је Леонтије нешто знао што није рекао. Овде није питање шта је старије, кока или јаје, него зашто је дуд битан, а кључи у сенци?
            Оно што даје уверљивост Цуњаковој тези да је Карађорђе примио кључе града на другом месту – Цуњак сматра да је то било непосредно (па и природно) испред (или чак и унутар) утврђења - јесте чињеница да је на месту где је сада дуд, 1805. протицао Петријевски поток, а недостојно је победника да доказ  победе, па био то кључ или град, насеље, војно утврђење, прима у потоку. Зар би икоји вожд, државник, стратег, војник, у потоку гацао по глибу у часу када му представник поражене, незамисливо моћне војне силе одаје признање због победе!?!
            Место на коме је дуд далеко је од утврђења, а 1805.  је то било у дивљини, у шипражју, безмало у клоаки, мочвирју, изван српског насеља.
Цуњак сумња да је дуд у то време, на том месту, уопште постојао.
            Цуњак се такође пита да ли би се Турци усудили да оду у дивљину и предају кључе и да ли би Срби, понесени ратним успехом, примили кључе, највећи симбол власти и ратне славе у запустелом амбијенту изван погледа оних које би предаја града испунила патриотским заносом.
            Леонтије у књизи Историја Смедерева у слици и речи (баш ми се допада наслов, као у Забавнику, једино ме чуди да Леонтије не прави разлику између слике и фотографије, слике и цртежа, слике и скице), поред доказима непоткрепљене приче о дуду пренео још једну неаргументовану Константиновићеву тврдњу:  да је Карађорђе под истим дудом Србима секао перчине.
            Знам зашто је Џандаровом сину важан дуд, не знам што се Леонтије загледао у, по Цуњаку, тада непостојећи дуд. Ако је и постојао, каже Цуњак, дуд је морао бити у потоку. Већ се више пута чешках иза уха - шта ће вожд у потоку?!
            Павловић је додао да је дуд данас једини музејски доказ о животу у вароши из ранијих времена мада је нејасно, чак и да је то стварно било место примопредаје, како тај несрећни дуд може бити музејски доказ о животу вароши, па још из ранијих времена?! О, што би то био био феноменални музејски доказ о животу чаршије да је из будућних времена!
            Научник нас засмејава или замајава!?!
            Да се урбана легенда укоренила говори и чињеница да литија, када иде градом, стаје код Карађорђевог дуда да би се очитале молитве јер се то дрво сматра записом. Уобичајено је да запис буде храст или орах али време мења обичаје.
            На плочи коју је испред дуда поставила Скупштина општине Смедерево стоји да је Испод овог дрвета 8. новембра 1805. смедеревски диздар Мухарем Гуша предао је Карађорђу кључеве (колико! свежањ, као од апсане?!)  Смедерева.
            Бели дуд, Morus alba (у Србију донет из Кине, живи до 250 година, али Карађорђев је нешто друго: Јанаћијев син тврди да је 1805.  имао 300, данас не може имати мање од 500 година!) Пре неку годину дуд је добио таблу која указује да је дрво под заштитом државе као Карађорђев дуд. Тако сад имамо, поред бројних варијетета, нову врсту дуда, јединствену у космосу: Карађорђев! Град има и грб на коме је Смедерево подмлађено за више од четири века. Толико о томе.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања