Став

Заборављени витез од Србије

 

РЕД крај школске 2013/14. године у великој српској вароши, у одељењу средње школе са 36 ученика, професор српског језика затражио је да  по слободном избору опишу личност којој се диве. То је уобичајена тема коју немаштовити професори дају ученицима још од времена Доситеја Обадовића.

Сваки, иоле промућуран и амбициозан ученик, то зна и може на миру да размисли док тема стигне за обраду.

Неки од ученика којима су хормони прерано каналисани ка уживању и размножавању донели су важну одлуку да, парафразирајући таблоиде,  у складу с општим суновратом морала, естетике, чојства и јунаштва, опишу живот и дело  силиконске прилике Јелене Карлеуше. Било је, дакако, и оних које на естради фасцинира и импонује успон од Житорађе до звездане прашине Светлане Ражнатовић, и таквих које је појавом и интелектуалношћу, тако рећи академизмом, умом и појавом, посебно гласом, па и делом освојио, очарао и зачарао Екрем Јеврић, можда Боки 13,  унеређени шарлатан Милан Тарот; Србија је богата земља: нико нема узоре, али има идоле, иконе.

У таквом критичком избору изобиља заслужних и посебних, један ученик, којег није завела јефтина, једноличина, плитка реторика булеварске штампе пуне скандала, раскомоћености, вулгарности и сваковрсног примитивизма све од аутора који једва да знају 88 речи матерњег језика, издвојио се јер је одабрао за писмени, лик Драгутина Гавриловића и његово обраћање браниоцима Београда 1915.  уочи одлучујуће битке.

После прочитаних радова, на следећем часу, ученик је издвојен да друговима из разреда, али првенствено професору, објасни ко је, заправо, био мајор Гавриловић и чиме је заслужио да обезбеди своје место бар у писменом задатку, кад не припада великанима историје српског народа, попут славних као што је Екрем Ј. и Јелена К.

Мајор Гавриловић је испред кафане Јасеница на Дорћолу браниоцима Београда одржао језгровит,  патриотски, искрен говор, војнички јасан:

Јунаци! 

Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јунаштвом,  разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао.

Војници!
Јунаци!

Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и Отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!

Преживело је неколико војника. Мајор Гавриловић  је тешко рањен.

О херојству Драгутина Гавриловића и његовом чувеном говору  понешто се и зна, али мало је оних који знају шта је даље било са храбрим и срчаним официром српске војске.

После пробоја Солунског фронта војвода Бојовић га је због изузетне храбрости предложио за виши чин, али због уверења и сујете војводе Степе Степановића, што му не служи на част, да је Драгутин Гавриловић премлад за тако висок чин, остао је у читанкама као  мајор. Гавриловић није био омиљен међу официрима јер није припадао ниједној тајној војној организацији, нити политичким партијама, није припадао завереницима, поштујући своју реч и војничку заклетву. То је вероватно био и разлог што 1930. није положио генералски испит у Штипу. Потом је, разумљиво увређен, одбио да испит полаже у другом року, у Београду који је тако силно бранио.Чин генерала и министарско место понудио му је генерал Душан Симовић 27. марта 1941. после Мартовског пуча. Гавриловић је глатко одбио уз образложење да га предлог не интересује јер је војник.

Приликом повлачења Југословенске краљевске војске 1941. пуковник Гавриловић је заробљен у Сарајеву. Одведен је у заробљеништво после повлачења Југословенске краљевске војске из Сарајева. Био је у логору код Нирнберга до краја рата. Породици је, из ропства, поручио да не узимају ништа од Недићеве владе.

Иако је пуковнику Гавриловићу, као најстаријем логорашу и по чину и по годинама, било понуђено да први напусти логор, он је то одбио инсистирајући да из логора изађе последњи и то је историјска чињеница.

Кад се вратио, окупио је породицу у свом стану на Славији. Умро је десетак дана касније, 19. јула 1945. у 63. години. Сахрањен је у гробници своје рођаке.

Међутим, много је произвољних прича о догађајима по повратку Гавриловића у Београд. По једнима, Гавриловић је имао жељу да се прошета градом у униформи краљеве војске јер је живео у немаштини и другу одећу није имао.

Нова власт, нови режим. Иако није био жив породица је испаштала. Док је био у заробљеништву, деца му нису добијала посао јер им се отац није вратио из емиграције. Гавриловић није својевољно био у логору. Није био емигрант већ ратни заробљеник, официр. По неговој смрти породица није  десет година добијала заслужену пензију главе породице. Гавриловић је за нову, ослободилачку власт био припадник другог режима.

Драгутин Гавриловић, ево читав век, од 1915. не помера се од чина мајора српске војске. Јесте, тај јуначни официр, био мајор када је војницима одржао ватрени, узнесени патриотски говор о одбрани Београда, тиме и отаџбине, али то је исти онај мајор који је одбио генералске ширите. А генералске ширите не може да добије мајор, већ се од пуковника, дакле вишег официра, улази у ранг високих официра и облачи генералска униформа са храстовим гранчицама и златним ширтима.

Пуковник Драгутин Гавриловиће је за хероизам, преданост, верност отаџбини  одликован Карађорђевом звездом, орденом Светог Саве, Белог орла, Југословенске круне, француског Ратног крста, Легије части, медаљона Милоша Обилића, Албанске споменице и још петнаестак других одликовања. Такође, у знак поштовања према хероју Гавриловићу, Крушевљани су пуковника Гавриловића прогласили првим почасним грађанином њиховог града у коме је дуго службовао у чину пуковника.

 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања