Став

Прст у око

 ЕТКО ми текст престоничких новина (локалне не читам нити – далеко било – у руке узимам) поправи дан, разгали ме, просто промени расположење на боље, да не кажем развесели, орасположи па потражим некога да са њим поделим задовољство.

Посрећило ми се: у додатку за културу београдске Политике 26. фебруара 2011, Центар за културу Пожаревац (узгредна дигресија, да не буде да нисте никад чули за једно лепо место у римској провинцији Горња Мезија, у коме под липом почива Слободан Милошевић), закупио четврт странице.

Ту поменути Центар читалаштво обавештава да књижевна награда Госпођин вир за 2010. није додељена.

Лепа царева кћер, или ружна, небитно је док је царева, удомиће се другом приликом.

Разумем писце, стварно их, понекад, разумем. Конкурисали су, награди се надали (иначе би било перверзно конкурисати), поготову је блесаво понашати се као играч на срећу – стоји читавог живота пред киоском за уплату и стално дрнда причу како се не нада добитку, иако последњу пару да за листиће и нервира се кад види да је још у бубњу. Нити играче хоће срећа, нити писце дар, пардон: то је други израз за награду, а дар је још и таланат (од тог израза је еволуирало у таленат, а таланат је у ствари - новац).

Добро, слажем се, некад је потребна срећа да добијете књижевну награду. Некад није важно колико сте даровити него кога познајете или колико сте умиљати, чиме можете да вратите. У овој земљи увек је могућности толико да не можете да се одлучите.

Некад ништа не помаже, ни срећа, ни дар, ни познанство, битно је ко је пречи, ко је ближи ватрици да се огреје. Неважно због чега.

У Пожаревцу, колико видим, пошто нема награђеног, ништа није било пресудно сем дара. (Овај текст сам објавио у недељу, 27.02.2011. а од тада  за три и по године до сад, научих многе ствари па и зашто уистину није додељена награда, али не морам баш све ја да кажем).

А дар је редак, иначе не би био дар, или ако би свако био даровит питање је колико би неки усмени писци морали прљаво да играју да би били у игри да макар један дан стоје у ужем избору.

Све је то знано, да се вратим збиља храбром чину жирија за награду Госпођин вир. Он је у оном делу накнадно, мимо новина, дознатог, али, рекох, правићу се да не знам оно што знам.

Знајући каква је ситуација у српској култури, и колико су моћни они који награде добијају, остаје ми да купим капу и скинем је пред тим жиријем.

Драго ми је да су у пожаревачком Центру за културу имали куражи, поштења и избаждарена естетичка мерила да одлуче како су одлучили и то отворено кажу.

Наредни пасуси, исписани италиком цитат су саопштења Центра за културу Пожаревац.

Брод званичне књижевности, у нас, такозване бирократске, налик је на брод пун весељака Хијеронимуса Боша. На том броду има безброј подстицаја за актере, официјелне илити бирократске књижевности - мноштво књижевних награда, наметачких, уз таламбасе најтиражнијих дневника земље Србије, које се, гле чуда, забораве другог дана након доделе. Тим наградама, тј. оним најизвиканијим, које су одавно доведене у питање, производе се великани који се признају само овде. Производи их круг критичара без мане и страха, по неком секташком диктату, како и приличи том броду веселника који се бори са стихијом већ више од једног века.

Насупрот том броду званичне књижевности постоји и чун незваничне књижевности, мањинске, бездане, коју овде заступа једна једина књижевна награда Госпођин вир, која се додељује ауторима који умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова.

Минуле године, 2010, по свему судећи, наши песници, романописци, књижевни мислиоци, већина - укрцала се на већ споменути брод веселника. Шта то значи заиста? Кад песници, писци, романописци, есејисти, могу да пишу све, зашто да пишу којешта? Награда Госпођин вир заснована је, заиста, зато да би се оно што је у српској поезији, прози и есејистици било лепо и примамљиво, заменило и истиснуло нечим лепшим и тако даље све лепшим од лепшег до у вечност!

Таквих наслова, на жалост, у протеклој години није било, те ова награда не може бити додељена за 2010. годину!


Генерално, није лако одлучити ко заслужује награду, нити је једноставно поднети све притиске нароцисоидних писаца, њихових пријатеља, смицалице, везе, условљавања, уцене.

Ипак, да додам: ни наредне године није додељена награда Госпођин вир. Разлог је онај који нећу да кажем, мада сам јер сам разочаран толиком раскораку између званичног и незваничног става у Центру за културу. Жири са тим нема везе. Прст у око гура прагматизам, корупција, власт, ма како ситна била.

Пре не знам колико година председавао сам у једном жирију за песничку награду. Сугерисао сам да међу пристиглим песмама готово нема у пуном смислу речи песме вредне помена, камоли награде. Погрешио сам у једноме: издвојио сам песмуљак за јоту, небитно, незарезиво измакнутог од осталих безвезарија. Договор је био да напишем образложење, сви га потпишемо и то саопштимо публици и песницима да награде нема јер нема ни помена вредне песме.

Чим сам окренуо леђа преостала два члана жирија – сећате се: одлука је била једногласна да нећемо доделити награду – опричали су директору куће мој став  ни речи о томе да смо једногласно одлучили да награде  - неће бити. Уважени директор ме је позвао и дословно рекао: напиши у образложењу да је та песма најгора, напиши шта ти падне на памет, не занима ме, али награда мора да се додели. Одбио сам да учествујем у таквом оксиморону.

Онда је он оним члановима додао трећег (успех је да је начуо да број чланова жирија мора да буде непаран) и тај је сада био паран: уважили су газдин став, наградили онај песмуљак.

И само још један лични пример. Био сам члан жирија за песму на једном великом фестивалу, великом по парама које су се у њега улажу. Зашто и како, посебна је прича, коју сам такође накнадно дознао.

Одлучивали смо о награди за песму на југословенском конкурсу. Када смо после већања дошли до једногласја, запитао сам да ли је то коначно. Јесте. Да дешифрујемо аутора? Може. Не сећам се изабраног имена, а не бих га ни навео, али се сећам да се наједном члан жирија, можда је био и председник – сећам се да је био кум директора фестивала и да је испрва био најгласнији да се награди песник за којег смо се одлучили – наједном се разгоропадио чувши име добитника којег смо једногласно одабрали. Придружио му се и кум, који, колико ме сећање држи, није био у жирију.

Покушао сам да их наведем да кажу естетичке разлоге. Није их било, или су били смушени, неодрживи. Једино су били упорни да се промени добитник и имали готовог новог кандидата. Добро, рекао сам, надгласали сте ме по отварању шифри, урадите како сте одлучили, а сутра ће бити небитно које сте новине купили – у свима ће писати како сте жирирали. Одустали су.

Никада више нисам зван да жирирам.

И не треба. Не желим. Нека себи гурају прст у око.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања