Став

Приопћење судионика властитог живота

ЕКСТ који сте отворили има  12.178 карактера, 2.162 речи и 213 редова. Треба га читати континуирано, у наредних десетак минута. Уверен сам да толико можете за издвојите за властито добро. Ако  сте у журби, и не можете да тексту посветите поменуто време, или вас не занима – одустаните! Но, будете ли икад  дошли у ситуацију о којој пишем, а неприпремљени, као што сам ја био, не кривите ме, него сопствену небригу да будете обавештени о томе шта вас чека и немар према властитом животу. Нисам пророк, нисам видовит, пишем о ономе што ми се догодило, а нико није имун од лоше процене.

Требало је да одем у болницу на рутинску интервенцију и да се најкасније кроз један сат вратим кући и наставим посао.

Наравно, човек снује, а Бог одлучује. У Србији је Бог, који одлучује, ако до тог закључка још нисте стигли, чињеница да вам је Србија судбина.

Ризик је чекати, остати,  ризик је отићи

Изашао сам из болнице на сопствени ризик после недељу дана јер ми је тамо било горе него игде, горе него да спавам под мостом, да  дреждим на железничкој станици,  да ме шиканирају на државној граници, штавише, стање ми се без видна разлога погоршало, а операција је, рекох, требало да буде рутински захват који сам, промишљеним постављањем огледала, могао успешно и сам да обавим. Укратко, вратио сам се гори него што сам отишао. Нисам имао никакав надзор, негу, терапију; ништа. Ни остали пацијенти, колико сам видео, нису имали привилегије за медаљу, да их лекар погледа, сестра, макар куртоазно, саслуша. Осим, ако се не варам, једног или двојице. Они су имали привилегију да их лекар саслуша, а нама је то било недостижно.Тако мало постаје небеска милост.

Нисам параноик, али пропустили су прилику да ме се отарасе. Да ослободе град. Шала на страну, једва су ме повратили из анестезије. Била је узбуна. Био сам се смрзао у сали за операције, температура ми је нагло пала. Питао сам, док сам још био свестан, док су пети пут узалудно покушавали да ми дају локалну анестезију, је ли нормално да буде тако хладно. Шта знам: можда да се не усмрдимо.  Кажу ми: нешто нам не ради систем. Па кад нема газе, нема операције, може да се одложе операције и кад не ради систем за грејање, или вентилацију, здравствени систем, било који везан за људски живот. Али, људи раде; вероватно би оперисали и кад не би било струје, као Авицена.

Собни сапатник ми је рекао, када су ме вратили из сале, а ја се, као, вратио у живот, тек сада свестан да сам непромишљено дошао на операцију, да сам био као лимун, а прсти почели да модре. Читав кор медицинских сестара, као хор, стајао ми је над главом и херувимски певао презиме да би ме дозвали.

Притисак ми је био пао на 100/60. Лаик сам, али мислим да  је децимала, практично само запета одложила путовање у једном правцу. По повратку из анестезије још пола дана био сам ошамућен, док су ме возили из сале обележио сам пут жестоким повраћањем, а крв ми је текла из уста мада никакве интервенције на унутрашњим органима није било.

Лекари су ми касније објаснили да је то нормално. Нико ми није рекао шта је ненормално у односу на то нормално.

Паника на одељењу за опоравак

Сваки час их је, тврди собни сапатник, из екипе лекара, посебно анестезиолога, по неколико дотрчавало у собу, унезверено, да виде да ли сам се извукао, односно да ли им се смеши робија, или ћу бити колатерална штета. Пацијенту који је имао кревет паралелан с мојим дали су задатак да мотри и, кад престанем да дишем, да их алармира. За сваки случај, тек пошто престанем да се одазивам. За сваки случај, да не преуране. Оставили су човека који је дан пре тога имао тешку операцију да бди и, ако се заинатим пра престанем да дишем, да трчи, под боловима, док му шавови не попуцају, од врата до врата и зове сестре, лекаре, кога већ јер сем довикивања нема друге врсте комуницирања. Нисам питао на шта је утрошена помоћ ЕУ. Никакав бољитак у медицинској опреми нисам приметио. Постоји, свакако, али се не види.

Дакле, отписан сам био, шта друго. Чекали су само да испразним кревет за другог пацијента. И смрт је нормирана.

Министри за здравство се мењају, дођу и оду, не чују на једно ухо, кад им затреба оду на операцију с пасошем. Не колабирају пред шалтером у Заводу (руски рудимент, као и скраћенице).

Питао ме доктор да ли сам увек тако блед (једва сам говорио) кажем му лепо: не знам, не видим какав сам. Пита како ми је: фантастично, рекао сам фразу коју иначе употребљавам, ма шта то значило. Није му деловало убедљиво.

Ни мени.

Када су ме довукли у собу, сестра ме је питала да ли ми је хладно. Јесте. Хоћу ли ћебе. (Нисам имао ни јастук док ме нису довезли из сале). Било би добро, кажем. Сестра је једина имала битно питање. Стигла је за трен, са ћебетом какво у војсци користе за покривање коња. Коњско или не, било је спасоносно. Тек пошто ме је умотала двоструко превијеним ћебетом престао сам да дрхтим (после по сата, али сам се до краја боравка стално увијао у то ћебе). То је било једино што су све то време бављења у болници учинили правовремено, и ако не претерујем, у последњи час, а да има и смисла. Хвала сестро!

Када су видели да сам се стабилизовао (колико-толико) нису више ни питали, ни долазили. Заборавили ме. Нико ми рану све време није погледао. Када сам одлучио да се вратим кући, добих шаку макарона. Када сам први пут попио шољу млека букнули су ми крајници. Мислио сам да је од млека. Сапатник из собе се такође пожалио на крајнике. Млеко сам добио пошто сам недељу дана гладовао и добио forma ideаle линију јер је операција одлагана, нема газе, нема крви, нема анестезиолога, нема постеље. То што не ради климатизација, нормална је појава, операције се одвијају редовно.

Моја драга дошла је да ме обиђе и потом је два дана имала проблем с крајницима. Касније смо утврдили да је узрок хемија коју чистачице користе за размазивање по поду коју нису мешали с млеком. Два пута сам одбио инфузију позивајући се на Женевску конвенцију. Сестре нису знале о чему говорим па су се повремено враћале да ме нуткају инфузијом говорећи да морам да је узмем. Ништа нису схватале. Једна је пукла: побегао си јуче гробару с лопате, а данас нећеш да једеш. Ништа не разумем, али сестру сам схватио, сасвим. Лекари су ми рекли да је моје стање било нормално.

Нисам очекивао разумевање.

Првог дана био сам без постељине, два дана без јастука, и ваљда сам једини имао ћебе (јесте, коњско, али драгоцено), пошто сам дрхтао као прут, донели су ми га, рекох, по повратку са стола, када сам оживео упркос напорима медицине.

У два чаршава спојена по дужини, увлачи се, читавом ширином, ћебе. Увучем ћебе у тај платнени џак, потом се и сам уденем. Тако сам спавао. Повремено ме тресла грозница да је кревет ударао о зид.

Сестре ме одвикавале од спавања - у џаку

Сестре су покушале да ме одвикну од таквог спавања али када сам их упозорио да су пропустили да пришију зипер, па да нас лепо пакују у џакове, дигле су руке. Кад је сутрадан дошла визита питао сам хоће ли да нас окаде. Јесу били у белом, али као да су се маскирали. Нико није реаговао: нису понели кандило. Закључио сам да нас не чују.

У соби нема воде (видео сам да у другим собама има воде, код нас је била само инсталација. У тзв купатилу је шоља пројектована за заразу. Бријао сам се тамо. Било је то бријање у случају нужде. Једно купатило са једном шољом на спрату. Нема огледала; објаснили су ми пацијенти да је реч о предострожности: пацијенти би се престрашили када би видели на шта личе после операције. Има смисла.

Ујутру, сабајле, дођу сестре, наглуве, измере температуру, онда потпуно оглуве, могу без проблема у инвалидску. Ништа што тражите не добијете. Ни одговор.

Затим дође други тим сестара и затегну, као мачка репом, постељину јер се очекује главна сестра као каква капо игуманија и надгледа (сестре претходно издају упутства: склони пешкир, шта је ово, склоните то у касету - пуну буба - немојте да вам се види торба, зашто гардеробу нисте послали кући: по коме, по голуби писмоноши, беспилотној летилици, ама жене, нисам на идиотској армијској смотри, зна ли главна сестра да морам да обришем лице ако нађем воде да се умијем, зато имам пешкир, не да бих га развио као барјак предаје.

Нису сестре криве, мора да их жестоко дрилују, тренирају строгоћу. Кажу ми: викаће на нас, добро, схватио сам, пошаљите тога грлоњу да виче на мене. Имам лек за такве.

Онда дође главна сестра са свитом. Као литија. Без икона. Само ждрака шта ће да замери, а иде као да је примаријус генералисимус. Франко јој није до колена.

На крају дође визита мудрих, важних лекара, шушкају нешто у браду – мислио сам да је тако само у лошим филмовима - сестре их побожно слушају, титуле одређују дијету, цењкају се, на основу онога што смо куртоазно рекли да смо добро, а и да нас људски не саслушају. Покријем се преко главе: повуците зипер, кажем, ако ме ослове.

Кажем им, дан пред лични планирани одлазак, сутра вас напуштам, довољно је било. Пролази жена ходником; јави се, отпоздравим. Пита зар је не познајем. Шта да кажем, све ће бити неуверљиво сем истине: не сећам је се. Вероватно ме је заменила с неким знанцем. Ми, овде, у болници, сви изгледамо исто: акрепи. Онда се она представи, ређа фамилију, ништа ми није јасније, климам главом, правим се да сам схватио.  Пита како сам. Горе него пре операције. Чуди се. И мени је чудно.

Кажем да сутра идем, доста ми је здравља које они нуде. Нећемо вам дати отпусну листу, каже. Задржите је, није ми потребна. Ни у војсци нисам тражио дозволу за град па ево ме сада. Па не можете тек тако да одете, објашњава дисциплинована и стрпљива докторка. Зашто питам, како сам дошао, тако ћу отићи. Нисам мали, господарим својим животом (и додам: од оног што ми је остало после интервенције).

Идем само да видим пацијента па се враћам, каже. У неко доба враћа се и покушава да прође. На њој су (на соби, не на докторки) двокрилна врата отворена све време, нема изгледа да било ко (миш, бубашваба, муха, црв) прође, а да се не осврне и звирне у нашу собу, уосталом пролазници обавезно гвире у ту собу, ваљда је такав обичај, као да нас пребројавају. Соба  је на удару, на одличном месту за бакалницу, какав бифе, нико је не промаши. На наговор сапатника позовем докторку да сврати,  разговорамо неколико минута и одлази, треба да преда смену. Како време лети!

Сапатници у соби, без разлога, збуњени; па она ти не погледа рану. Не погледа, кажем. Није за гледање. Није ме она оперисала па да брине. Јесу ме они наговорили да јој предложим да ме погледа, али то би било одвише.

Претходног дана доктор долази и каже ми (пошто су ме пре тога враћали јер није било газе, да чини што може, али анестеолози одбијају да раде. Али, каже, убедићемо их, јавићу вам. И не јави до касно поподне.

Видим да ћу се опет излежавати без разлога, кажем лекару који је дошао да нас обиђе, он ме не чује, поновим гласније да ми је потребан број мобилног телефона доктора који треба да ме оперише, и човек ме као  тенис лоптицу, хитну у шумицу, код сестре. Одем до сестре она, без видна разлога, почне разговор бар за три октаве више, непотребно. Лепо јој кажем, мада иритиран, да нисам дошао да ми да отпусну листу и да немам проблем с ушима. Кажем и да ми није потребно ничије допуштење,  и са страже у војсци одлазих по властитој одлуци и процени, већ да ми је дежурни лекар рекао да ће ми она дати број хирурговог мобитела.

Жив, упркос напорима медицине

Главна сестра се занела, тера своје. Опет јој лепо кажем, да код куће – истина је – имам докторов број мобилног, чак и ранији фиксни (пре пресељења), да имам и мобилни његове супруге па и фиксни њене мајке. Ништа она. Не сме да ми да број, ризикује посао. А да неко сада на одељењу падне у кому? То је друго. Добро, кажем, ја сам у коми. Нисте, одговори она као да је примаријус.

Хоћете да скочим кроз прозор, побесним, сечем вене да бисте га позвали? Гледа ме као да сам сумашедши, али глас никако да сведе на разуман ниво. Хистерише. Онда, као да разговарам с дебилом, објасним да је она свакако у процепу. Дежурни лекар ме је на њу упутио, то ваљда нешто значи. Ако ми не да број, отићи ћу кући па ће бити крива. Ако ми не да број, узећу га сам са табле, па ће опет бити крива. Можемо да избегнемо ту ситуацију тако што ће она позвати хирурга и дати ми ту справицу да се договорим с човеком. Она се и даље јогуни, видим да  не намерава да попусти.

Онда је лепо кажем да могу да је ослободим одговорности ако демолирам сестринску собу. Само мора да се склони да је не  повредим, а имаће и изговор да је морала хитно да напусти собу. То је деловало. Дала ми је број, позвао сам хирурга који је заборавио да је обећао да ме обавести хоће ли ме оперисати или и даље да гладујем да бих био спреман за операцију - па кад буде. Наравно да је заборавио: нисам једини који га опседа.

Ето зашто сам дошао кући. Операција је требало да буде банална, не дужа од неколико минута, а испала је мучна: први пут сам ноћас, спавао као човек захваљујући лековима за смирење или ко зна чему. Оперисан сам, истина, али и даље у комаду и упркос напорима савремене медицине - изван џака.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања