Став

Инок, везиља магле (01)

  Блез Паскал: Постоје само две врсте људи:
праведници који себе сматрају грешнима
и грешници који верују да су праведни.

ИРСКИ и радино расположени рашчињени калуђер Леонтије (Павловић),  с четири датума рођења (13. и 26. август, што би прошло да датумска разлика није читаву годину), две године рођења (1914, 1915), у мирјанству уз два световна имена (Драгомир и Драгољуб).

До смрти је носио постриженичко име. Као да се скривао. Мирско име је крио, као да ће му га неко украсти. Горео је од жеље да га сматрају научником, а све што је  урадио једва да је вредно помена.

Како год да је - ништа добро и одговорно.

Понад свега радосно је фалсификовао документа до којих је долазио, марљиво претурао по европским архивама.

Упорно,непотребно и бесмислено преправљао податке и скривао изворе. Ништа није открио, ништа доказао.

Историчар у недостатку доказа

Tврдио је да је историчар, касније и да је историчар уметности, а уистину није имао ниједну валидну диплому коју признаје држава Србија. Иако је похађао Трговачку академију, звучно име школе није му пружило средњошколско образовање јер то не беше четворогодишња школа. Богословија је трајала пет, али Србија је није признавала  јер је Црква била одвојена од државе. Завршио је Богословски факултет који Србија, тада у склопу Југславије, није признавала.

Место калуђеровог рођења није познато (Бродац Доњи или Бродац Горњи) јер га је бивши калуђер, вероватно с разлогом крио, као да се стидео. Уписао је докторске студије с дипломом Богословског факултета коју, рекох, Србија не признаје. Како год да је, упис није могао да буде легалан. Три године и без признатог сведочанства о средњој стручној спреми, рашчињени калуђер је, противно закону, без икакве стручне спреме, посебно не за рад с децом,  даскал у азањској Основној школи (1956-1959), две деценије (1959-1977) у Смедереву управник Музеја такође без валидног образовања. Суштина је да Леонтије, ма шта за живота тврдио, или његово окружење, никада није стекао нити једну диплому коју Србија признаје, сем  завршене Основне школе.

смедерево, панорама

Докторирао је (без доказа о факултетском образовању) с дисертацијом у коју су више труда и нерава уложили ментор и чланови комисије (др Ђорђе С. Радојичић, др Душан Глумац и др Мирко Барјактаревић) него кандидат. Професори су ризиковали, више но што су тога били свесни.

Познат по неодлучности, Леонтије се пензионисао, па се предомислио те је (мимо систематизације и потребе) дуже од деценије (1977-1988) научни саветник у СО Смедерево! Није се либио да уновчи непостојећа научна достигнућа и оно маково зрно знања које није оплодио достојно моралног човека.

Започео је, поред осталог, писање, без срама или, макар неодлучности, и објавио у локалној сокачари, у некаквом свечарском броју поводом 120 година новинства у Смедереву, 8. децембра 1995. убедљиво најбесмисленији текст (међу свим иним) у дугом животу ладолежа. Текст је штампан у одговарајућем ауторовом окружењу: компилације, махалска препричавања, нагађања, натуцања, хипотезе, бунила, халуцинација.

Омиљен потез којим је замајавао потенцијалне читаоце је најављивање у штампи објављивање књига које није ни почео да пише (или почео па му недостајало довољно материјала да препише) или су остале у рукопису несређене, недовршене и нејасних идеја.
леонтије (павловић)

 Текст о коме је реч просут је по читавој страници локалне махалуше, с наднасловом Смислени поглед уназад и унапред: штампарство и компјутерска мрежа  и насловом Књигопечатење (правилно је: књигопечатња)  једног дуванџије. Чланак је склепао да би показао како је ушао у проблематику дигитализације, обавештен и свестран. Леонтије није савладао ни куцање на писаћој машини, а писао је о компјутеризацији, о компјутерима који говоре и - мисле! Рукописе му је прекуцавала општинска дактилографкиња.

На тај чланак у коме је најавио књигу о рачунарској ери, локална новина је неразумно упропастила читаву страницу. Превише, да разуман схвати колико Леонтије о томе што је намерио да пише  благо речено, нема појма. Рукопис никад није написао, ма колико желео.

Трудио се јесам, али нисам растумачио какав је то људски натприродни и свакако несвагдањи наднаслов смислени поглед уназад и унапред, и не намеравам више да на ту бесмислицу трошим време.

Никада нисам могао да прихватим чињеницу да неко попут Леонтија, има предрасуде према припадницима друге исповести, боје коже, културе, мишљења, као и гложења око софистичког питања да ли је Бог бледолики, индијанац, азијат, африканер, косооки или албино. Уистину, несрећни калуђер најмање је размишљао о Творцу. Леонтија су, понад свега, фасцинирала женска недра. То му је измакло жељену епископску митру.

Тужно је што је, калуђер, окружен скутоношама, веровао да је у праву и што је у том незналачком и острашћеном окружењу имао - претежно код подређених и међу скрибентима - апологете и епигоне.

Православни монах - многобожац

леонтије био многобожац

Једини текст у коме се Леонтије дотиче нечега што би требало да зна наизуст, о Господу је Кад су богови чували тврђаву,и у наслову открива да је правосавни бивши калуђер  - многобожац! Текст је заправо настао разговором са новинарком (ваистину, тек тужном записничарком грозничавих инокових снова) локалног недељника М. Милутиновић. У њему бивши калуђер излива алигаторске сузе што су артефакти наше културе доживели судбину (ма шта рече, човече божји, а штоне објасни ту худу судбу, рецимо како то да су српски интелектуалци балавили од среће што су, благонаклоношћу Немаца, добили копију отетог/украденог Српског псалтира. Да је разума, као што није, дигли би глас да се Српски псалтир врати у домицил, Србији. Уместо тога, управник Музеја смедеревског подунавља нариче и прича своју причу да је препис Шестоднева Јована Златоустог, који спада међу највеће (мисли: најобимније или највредније) средњовековне српске књиге... у Хиландару.  Аман, научниче, зар не поче причу (сам  је поче) о Српском псалтиру који, по вредности, за нас, ако није (а јесте!) важнији од Шестоднева, онда је бар раван. Али Шестоднев је у Хиландару, а Спрски псалтир је у Минхену. Не разуме то, не може или неће, српски калуђер, макар бивши, сад и почивши.

Наравно да је читаоцу (надам се) после драгоценог сазнања да је Српски псалтир из Минхена много лакше, посебно када сазна од Леонтија да је препис Шестоднева  који спада међу највеће (мисли: најобимније) средњовековне српске књиге у Хиландару.

Па и у том разговору не говори о Богу већ о боговима и притом мисли на неколико попрсја богиња у камену који  је коришћен при градњи тврђаве. Леонтије, који је неких година био калуђер, није могао да опстане у мантији јер није разумевао да су његови ставови, као и поступци екстремно  супротни са вером коју исповеда и животом монаха.

Наравно, није то био једини разлог што је морао да се пресвуче. Њему, показао је кроз читав живот, преобука никада није била проблем.

леонтије у новинама халуцинира  о рачунарима

Стари тестамент учи да волите ближњег као самога себе, мада, Исус, у Новом тестаменту приговара том ставу и радикализује га: Чули сте да је казано: љуби ближњега својега, и мрзи на непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје (Благосиљајте оне који вас куну, чините добра онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне. Да будете синови оца својега који је на небесима; јер он заповеда своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Матеј 5,43-48).

Надмени Синод Руске Православне Цркве саопштио је 25. фебруара 1901. да је - преузевши улогу Творца - екскомуницирао Лава Николајевича Толстоја.

У свету познати писац, по рођењу гроф,  Рус, по крштењу и васпитању православац, Лав Николајевич Толстој, саблажњен охолошћу свога ума, дрско је устао на Господа и на Христа његовог и на његово свето достојанство, јавно се пред свима одрекао хранитељице и васпитачице матере своје, Цркве православне.

Толстој је на каштиг одговорио Синоду  4. априла 1901.

лав николајевич толстој

 Тачно је да сам се  одрекао Цркве која себе назива православном. Али ја се ње нисам одрекао зато што сам устао против Господа, већ, напротив, само зато што сам свом својом душом желио да му служим. Пре него што ћу се одрећи Цркве и сједињења с народом које ми је неизрециво драго, ја сам, посумњавши по неким знацима у истинитост Цркве, посветио неколико година да бих учење Цркве изучио теоријски и практично: теоријски – прочитао сам све што сам могао о учењу Цркве, изучио и критички анализирао догматску теологију; суштински – строго се придржавао, током више година, свих прописа цркве, постећи и посећујући сва богослужења.

И  уверио сам се да је учење Цркве теоријски лукава и штетна лаж, а практично је скуп најгрубљег празноверја и враџбина које потпуно прикривају сав смисао хришћанског учења.Толстој је био заговорник слободног хришћанског анархизма, који се по његовом убеђењу, темељио на ономе што је Исус рекао, а не по ономе што је касније записано у религијском науку. Порицао је Исусово божанство, Маријино девичанско зачеће и Исусово ускрснуће. Толстој је био уверени пацифист и вегетаријанац, очигледно ближи будизму.  Како год да је, став до којег је дошао не само стоицизмом, или разумом, већ животом (а вера се, по црквеном учењу, прима срцем) и, пре свега, посвећеним изучавањем религије, детаљно је образложио.

 Леонтије је помешао вредности

смедерево, фото а. бренђан

Зашто Леонтије није оправдао и објаснио како је дошло до његовог иступање из Цркве, макар објашњење било само због калуђеровог интегритета, савести, мира, морала, што дакако уопште није мало. Зашто је прешао преко рашчињења као да га није било. Не нама, мирјанима, да објашњава, но својој матери, Цркви. Разишао се (знам, не својевољно) са Црквом, али не и са њеним великодостојницима. Одржавао је пријатељске везе са француским ђаком (првим преводиоцем Паскала у нас) епископом браничевским Хризостомом, епископом жичким Стефаном и шабачким Лаврентијем.

Најмање што могу да кажем стаје у једну реч: чудно!

Могао је Леонтије, да су поменути великодостојници били слабијег карактера, а он речитији, да буду преобраћени. Леонтијев морал је био, најблаже речено, проблематичан. Зато је рашчињен. Колеге је пажљиво слушао чак и кад празнослове. Све је памтио што би непромишљено рекли. И све би то освануло у његовим свешчицама с погледом уназад и унапред. Није наводио изворе, али се дају препознати. Проверено.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања