Став

Инок, везиља магле (02)

ЕОНТИЈЕ (Павловић), вешто је носио  кринку смерног, тихог човека преданог науци, а заправо беше наглашено умишљен, површан, брзоплет, претворан, лукав, самољубив, злопамтило и завидљив. Није био рођен за подвижничка дела, за монаха, па ни свештеника.

Невероватно је на шта се све усуђивао Драгомир, Драгољуб или Леонтије али је, током каријере, плагирајући, компилирајући, подмећући фикције као чињенице, кријући се иза изнуђеног доктората упропастио свега чега се такао.

Волео је, понад свега,  себе да цитира.

Не само да је потписивао туђа дела него је и најављивао своје књиге које никада нису прешле једну страницу у локалним новинама, страницу неумереног самохвалисања.

У махалушама, као свуда по провинцији, често и у престоничким медијима новинари су углавном недоучени, очајни ђаци којима је школа мрска исувишна чак и кад имају формално образовање,  далеко од основног новинарског алата, од писмености и знања језика, верни странци или патронима (на овом и оном свету, до боље прилике), партијски чанколизи, скутоноше, доушници, индоктринирани послушници, поткупљиви до гађења, аутоцензори који су у редакцијском брлогу  изгладнели, застрашени пси луталице, али издресирани да реже на сваког на кога су натуткани. Према надређенима понизни, за подређене недодирљиви, осорни, надмени. Свезналице у блаженом мраку. Кроз њих говоре они који им диктирају. Марионете не могу да мисле, зато им погодује да имају господара који ће им говорити шта и како да чине. Заправо, марионете немају вијуге. Без вијуга које раздвајају зло од доброг, нема ни етике.

Распевани калуђер без ваљана разлога

Распевани калуђер, без икаква разумна разлога, с оно мало незарезивог искуства у локалној, оскудно опремљеној типографији, у коју је у неколико наврата пригвирио, далеко од компјутеризације, пошто је нешто начуо о штампарству, а ништа о компјутерској технологији која је зачета неколико година пред његову позну смрт, пише о ономе о чему апсолутно не зна ништа. Најпре, чланак без икаквог разлога, који нема везе са садржајем текста, почиње пословицом као да је дистих песме (записао Вук Ст. Караџић): Време гради (низ Котаре), куле и градове / Време гради, време разграђује... да би одмах пао у занос: Средњевековна Гутенбергова галаксија допловила је Дунавом до Смедерева тек с јесени 1875, дакле са задоцњењем од неколико векова. За тај радосни тренутак заслужан је Атанасије М. Николић дуванџија, циганског порекла.

мустафа голубић

Верујем да Леонтије није био свестан да је усвојио свратословије (изражавање којим црквени аутори означавају говор/писање уз много сувишних, често и погрешних речи којима се каже мало или ништа, па тако битно постаје, у мноштву речи, изгубљено у небитном) као стил својих тужних осврта и запажања  и тиме, у жељи да буде разумљив, бива хаотичан, преопширан, понавља бесмислице и контрадикције.

Чак и кад су подаци лако  проверљиви, као рецимо име атентатора на Троцког, време и начин убиства, Леонтије то не учини па тако у тексту у локалном недељнику с наднасловом Откривен узрок експлозије муниције у смедеревској тврђави 5. јуна 1941. године,  дилетантским приступом и сензационалистичким  насловом Била је то диверзија лежерно тврди да је Троцки ( у време експлозије десет месеци мртав, дакле много пре него што је Немачка почела рат у Југославији) учествовао у планирању диверзије у смедеревској тврђави, који ред потом научник тврди да је Троцког у Мексику убио Мустафа Голубић 1940. (Мустафа Голубић, Столац, 24. октобар 1889 - Београд, 11. јун 1941, генерал НКВД и координатор оперативних акција Коминтерне, херој СССР-а).

посмртна плоча мустафе голубића

Инок, чија је писменост згражавајућа, резон нелогичан, у наднаслову сензационалистичког чланка тврди да је узрок експлозије откривен истог дана када се догодила. Потом у наслову тврди да је реч о диверзији  и у поднаслову клевета и оптужује Мустафу Голубића и Мата Видаковића за диверзију. Голубићу је приписао и убиство Троцког, затим халуцинира да су га на такве закључке навели врхунски интелектуалци, нагађајући да су имали у рукама документа о овом (правилно је: том) догађају да би, на концу кренуо у напад тврдњом да је Дедијеру добро познато ко је то урадио, а да не да доказе за такав, неутемељен закључак.

Дедијер никада није написао, нити икоме рекао да зна, јер одиста није знао. За све те инсинуације Леонтије се позивао на  17 редова у књизи Миломира Марића, чији наслов повремено исправно наводи (Деца комунизма) час погрешно (Деца револуције).  Јасно је да је као извор поверљивих информација навео неименоване врхунске интелектуалце да би себи придао незаслужени значај. Ти врхунски интелектуалци  су (Леонтије, истренирани сервилни научник, себи ласка да такве зна или да је и сам такав врх) сања Леонтије да ће ико поверовати, дошли у провинцијски град да га нађу и повере му тајне, скративши му муке.

Инок је бирао лакши пут

матија мате видаковић

Леонтије је увек бирао лакши начин: писао је непроверено, комотно, безбрижно, као провинцијски трол. Узгред, наслов Откривен узрок... сугерише да су научници истраживали узрок експлозије јер они се тиме баве, проналазе, откривају, истражују,  а заправо, Леонтије мисли (надам се) да је познат, утврђен узрок. А није, Леонтије, ни близу, а предалеко јесте од сазнања ко је изазвао експлозију. Враћам се тексту о компјутеризацији, а на крају серије објавићу податке (име, презиме, фотографију, биографију) човека који је, несвестан последица, изазвао експлозију, погинуо али и усмртио око 4.000 људи и разорио Смедерево.

Тај лик нема везе са Мустафом Голубићем, са Матом Видаковићем (Матија Мате Видаковић, 1907  1941, обућарски радник, учесник шпанског грађанског рата и учесник НOБ-a), било којом организованом групом или поједицем, Дедијером, Брозом, Мијалком Тодоровићем, Комитерном... авионом који је високо летео, са нишанском оптиком, топплим даном, неодговорношћу Немаца и осталим  мантрама.

посмртна плоча мата видаковића

Уобичајило се да се за проналазача технике штампања заменљивим словима сматра Јохан Гутенберг као што  се наводна маскима о учешћу без победе Пјера де Кубертена, хохштаплера из гледалишта, неосновано цитира и Кубертен убраја у осниваче  Олимпијских игара.

Уистину, Гутенберг је технику усавршио, а прва позната штампана и очувана књига датира 600 година пре Гутенбергове смрти, док за проналазача слови Кинез Би Шенг.

Ипак, Леонтије кокетира с Гутенберговом галаксијом, као да је реч о броду с размаженим туристима који је одоцнио четири века на путу од Беча до Смедерева. Гутенберг је технолошки унапредио пресу за отиске. Отисак се добијао притиском равне плоче на лист папира под којим је био рам са испупченим заменнљивим словима премазаним штампарском бојом.

Гутенберг је 1455. штампао у Мајнцу у 180 копија прву Библију, а на Цетињу је 39 година потом објављен Октоих; наредне године у Сењу укоричен је Глаголски мисал. То што је у Смедерево Атанасије М. Николић, четири века касније, без ичије финансијске потпоре, довукао штампарску машину, није никаква доцња јер у Србији тек ако је у том часу било писмених људи.

Леонтије није трпео да ико сем њега пише

Симптоматично је то што Леонтије о Атанасију говори с презрењем, па наводи да се дуванџија (продавац дувана) брзо обогатио (завиди му) и да је циганског порекла који се као млад загледао у даљине и своје визије. Леонтије марљиво негује блесаву фразеологију. Уверен сам да ни Леонтије не схвата да то што је Атанасије продавац дувана и што је циганског порекла не значи да је Леонтије у било чему испред, сем у преварама.

Леонтије је олако етикетирао историјске личности па је Тому Вучића Перишића окарактерисао као врло превртљивог народног преводитеља и опаког демагога и да не набрајам како је све деспота Ђурђа етикетирао, или Милоша Обреновића, вожда Карађорђа Петровића, војводу Стевана Петровића Книћанина, а да, наравно, није пружио икакве доказе о тврдњама. Само је лектиру свео на свој скромни ниво.

аутор трактата у тврђави

Да не цитирам превише тај бесмислени текст у коме Леонтије не зна о чему ће пре да пише, па се наједном изгубио:  Дуванџија је оставио трајну успомену и ми му се, са пуно пијетета, јавно захваљујемо пред трећи миленијум, кад је завладала компјутерска писменост, модерна анимација у области информатике и графичке технологије развоја масовних медија.

Збиља: ко је заправо рашчињени калча и у чије име се са пуно пијетета, јавно захваљује пред трећи миленијум!?!  Зарономе кога је неколико редова пре тога исмевао.

влахо буковац: пред огледалом

Када се мало сабрао Леонтије почиње да размишља о опсесији из младости, о моди, о недрима, и, пред краја живота нариче о компјутеризацији као да је на парастосу: Класично штампарство умире пред нама. Компјутерске мреже рађају нове медије. У свету чувени роман Милорада Павића Хазарски речник већ се издаје помоћу компјутера који мисли (?!?) памти и говори. И скромно закључује да су наша писања  (хоће рећи: његова!) и размишљања, нека врста некролога продуктима штампарства. Сатистика неумољиво (није се проучавалац статистике довољно усрдно и искрено молио) тврди да наши унуци по седам сати дневно гледају ТВ, да 13 одсто становника не зна читати, да 60 процената ретко шта чита (дознао из Писма читалаца). У набројаној колотечини (користи изразе којима не зна значење), уз наше нарави пиратски се шири компјутерска мрежа и писменост преко телефонских линија. Од калуђера и беседа.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања