Став

Инок, везиља магле (03)

ЕОНТИЈЕ је брижно сачувао дозволу за боравак на Светој Гори од 11. октобра 1978. (док је био клирик, није ишао у Хиландар) а није диплому Филозофског факултета. Сачувао је и безвредни папир, цертификат IBC да је заслужан за последња међународна научна достигнућа, и друге небитне папире, а да поновим, факултетску диплому није. Чудно. Први знак, у светлости Леонтијевих навика, који говори да калуђер није на Филозофском факултету у Београду, нити игде у свету, дипломирао историју ни историју уметности је што никада, нигде, такав податак, мимо устаљених обичаја, није нотирао. Мада, уистину, ништа не би добило на веродостојности и да је то негде забележо. Не би пропустио да  свугде разгласи као што је учинио када је купио (ту чињеницу је прећутао) међународно признање од  IBC.

Чак се и хвалио да му је писао генерални директор, светски познати велики мајстор преваре Ернест Каја.

Калуђер није студирао на Филозофском, али јесте, чешће но што се може претпосставити,  долазио у двориште здања капетана Мише Анастасијевића (увек су тамо, посебно у време испитних рокова, девојке у летњим хаљинама, најслабија карика у карактеру мушкараца). Негдањи студенти историје уметности из Леонтијеве генерације сећају се инока, али не са испита, не са дипломског, а нема га, као дипломца, ни у евиденцији факултета. У дворишту јесте био.

Нема ничег што Леонтије није био

Леонтије  је теолог, рашчињени монах, а нема доказа, као што се повремено наводи, да је историчар или историчар уметности. Тај мит је од Леонтија потекао и он га је неговао и понављао као да га је Гебелс учио. Питање је зашто је похађао Трговачку академију када је знао да се трговином, осим текстовима и подацима, никада неће бавити. Леонтијеви поступци су нејасни, мутни, бесмислени, бесциљни, мада се за неке кораке назиру разлози: најмање десет година утрошио је на школовање по верским школама, да би се рано замонашио, недуго потом био рашчињен. Неприродно је, такође, да се под тешким материјалним  условима, Леонтије врти по непотпуним или непризнатим средњим  школама, као да је колекционар ситних диплома.

Да је, како је навела историчар уметности Снежана Цветковић, рад о манастиру Темска, Леонтију био дипломски, свакако се тај не би смирио док не саопшти локалним новинама, док не нагна дописнике да обавесте престоничку штампу и не испроси награду од општине - можда прославу рођендана о трошку пореских обвезника, што му не би било први пут- за успех и примерно владање. Ако нигде другде  у библиографији би, коју је ажурирао и дометао козметику, све навео. Зашто то није учинио; тумачите како вам драго. Да би мит био уверљив Леонтије је смислио причу како је путовао у манастир да би припремио грађу за дипломски. У реду, али ко још при здравој памети припрема грађу за дипломски пре него што се упише на факултет и полоћи све испите па зачне четврту годину.  Наравно. Па ни Леонтије није. То је празна прича која ће касније да га потпуно разголити. О том потом.

У Библиографији три коауторке  су Леонтију приписивале и текстове других аутора, али нигде, ни у траговима, нема назнаке да је Манастир Темска  дипломски рад. Најмањи је проблем што поменута књижица није дипломски рад. Тек предстоје Леонтијеве неподопштине.

Тај рад, Манастир Темска,  с приличном попустљивошћу и благонаклоношћу, мада садржајно оскудан, могао би,  с прилично мука, да се провуче као матурски рад  у вечерњој школи – ако би се ко год заузео. Та брошура је исписана прилично несигурно, више је аутор говорио о периферним стварима него о суштини: о ликовности живописа. За десетак страница се, уз безмерну благонаклоност, може рећи да су се овлаш и не  баш засновано на аналитичким ставовима дотичу историје уметности. Премало и за домаћи задатак, непримерено за разговор у кафани. Никада Леонтије није био аутор иједног рада који би се озбиљно бавио ликовношћу, којим би, макар у назнакама, показао да је у познатој области. Туђе текстове о уметности, макар били незарезиви, користећи положај управника Музеја, радо је присвајао и потписивао. Али, за Леонтија, да их напише, није било једноставно. Што би се петљао.

Инок је писао, брисао и уздисао

купљени цертификат да је леонтије постигао међународна открића

Леонтије је, по сугестијама ментора и комисије пред којом је бранио докторску дисертацију, уз силна прекрајања,  успео да  рад некако доведе до краја и докторира у 51.  години темом Култови лица код Срба и Македонаца. Festina lente! Да одиста није било пожртваности тројице професора из комисије за одбрану рада, од којих је један предавао и на Богословском факултету, на коме нису хтели да чују за његову докторску дисертацију, Леонтије би се још борио за докторат. Наиме, нпрвобитни наслов нјегове дисертације био је преамбициозан а непрецизан: Култови код Срба и Македонаца.

Ментор Ђорђе Сп. Радојичић, проверено,  много дана и труда утрошио да би калуђерове халуцинације обуздао. Кад је дошло време за  пензионију у 62. години – Леонтије се покајао  што је остарио па је у Општини измолио синекуру на минули рад и климаву титулу.

Покушаји да докторира на Богословском факултету  остали су јалови. Калуђера је неуспех гурнуо у смртни грех: разгоропадио се. Ваистину, био је то згодан разлог да се пресвуче, али није то урадио драговољно. Један мој знанац, сликар, има поздрав за електронско дописивање: џив, џив, љуб, љуб, али душу не изгуб. Леонтије се није освртао. Изгубио је све.

Није Леонтија мучио само измакли докторат богоштовља који би му можда и поред свеколиких личних мана које би наткрилио урођеном вештином и везама  донео епископску митру и жезло, а за неке потезе био је веома надарен, па да су се дешавања збивала како нису,  можда би, не гледајући на ометајуће факторе, постао и васељенски патријарх.

Леонтије је био упоран, али несистематичан и некритичан. Рашчињен је у 42. Тај податак битно се разликује од онога што пише Г. Ранковић. Наиме, оно што она мисли да су чињенице, и преписују их као такве ауторке Библиографије, неодрживо је. Цитирам: У Битољу се школовао, а потом у Београду завршио Православну богословију 1945.

Тврдња да је по дипломирању на Богословском факултету 1949. био, од 1950. приправник млађи библиотекар (институција приправника уведена је најмање 10 година касније) је бесмислена. Богословски факултет не образује студенте за библиотекаре, ни млађе ни старије! Према наведеним подацима из Библиографије Леонтије је у црквеној служби од октобра 1937. до фебруара 1950. Немогуће је да буде у црквеној служби у наведено време јер до 1945. није имао никаквог богословског знања Извори, Зборник Музеја и Библиограија су у раскораку и један извор је опречан у односу на други.
 
У Библиографији се не прецизора где је Леонтије био млађи библиотекар од 1950. и шта је у црквеној служби радио од октобра 1937. осим што је напустио Богословију.  Уосталом, у другој реченици стоји да је приправник млађи библиотекар од 1950.  а библиотекар може да буде и мирјанин. Зашто, у недостатку кадрова, Леонтије ради као приправник млађи библиотекар и тек после шест година  (када више, тврде обавештени аутори, Г. Ранковић и три биографа, бива асистент за литургику са хришћанском археологијом. То је, сва је прилика, у домену Леонтијевог самозапошљавања. Његови  биографи тврде да је у црквеној служби до 1950. А коју реченицу потом да је 1956. асистент на Богословском, па учитељ у Азањи. Наједном, у свем том замешатељству Леонтије пожели да буде историчар уметности и, наводно, дипломира 1957.

Калуђерски ситан вез магле и таме

Леонтије је био неуморна везиља хипотеза, магли, фантазија док се његова силна привиђења нису уврежила: почев од тога да је поносни власник  више диплома, да је историчар, историчар уметности, професор средње школе, професор на Богословском факултету. Истина је да је био суплент на Богословији у манастиру Раковица. Суплент (лат. supplens који допуњује), помоћни наставник, наставнички приправник (у средњој школи). Леонтије, говорећи чињенице, није могао да буде ни суплент јер Богословија, да нагласим, није призната од државе као средња школа.
 
адаптирана зграда ресторана јадран за музеј

Чим је 1956. био приморан да одложи мантију добио је, без икакве школске спреме коју је признавала Југославија, наставничко место у азањској Основној школи. Тамо је стигао на свесрдну препоруку моћног патрона републичког и савезног посланика у више мадата, Војислава Косовца (1917-1997), по образовању богослова. У Сарајеву је завршио Богословију.

Оксиморн је да у секуларној држави богослов препоручује богослова за слућбу у Онсоновј школи. Зна се колико и како је држава радила на разбијању богословског образовања, посебно година у којима Леонтије шета од даскала у Основној школи до управника Музеја.

Косовац је (богослов, сећате се) у Смедереву био дугогодишњи државни  и партијски функционер. Такође је био на високим функцијама у Младеновцу и Београду. Био је председник Народног одбра среза, секретар Среског комитета Савеза комуниста за Поморавље. Довољно је био моћан да штити бившег калуђера.

У Азањи је рашчињени монах био све и свја: и учитељ и директор који је, како тврди Г. Ранковић по гробљу тражио податке за своја писанија. Не бих се изненадио да је школу затворио за коју годиницу, као што је Музеј, касније, у Смедереву, закатанчен држао читаву деценију. То ни Роберт Ли Рој Рипли (1890-1949) човек који је свашта у животу видео и доживео, аутор незамисливо читане новинске рубрике Веровали или не, не би поверовао. Међутим, лако је поверовати када се зна да је Леонтијев патрон био моћан човек. За толико жртвовање Леонтије се одужио заљубивши се у Косовчеву супругу Мирјану Калинић. Касније се оженио њеном сестром, Татјаном, што му је био други брак.

Калуђер је био изразито емотиван. Није се снебивао због калуђерске ризе.

Калуђер као Ромео

О томе зашто се Леонтије, Драгомир, Драгољуб нагло вратио световноме животу више је прича но приповедача мада се даде наслутити шта се  збило из поруке апостола Павла мирјанима (1. Кор. 7,9). Да не искушавам читаочево поверење, објаснићу: пријатељ, или рођак, небитно је, умолио је Леонтија да му причува мезимицу у Београду. Има тамо, у белом свету, свакакавих  људи. Леонтије је прихватио, да учини човеку, није му тешко. Сарајлика се убрзо оцу вратила бременита од калуђерове бриге. Ђаво се није много трудио око Леонтија који је вазда у неки грех срљао.

Леонтије више није могао да буде монах, што, како се приличи, није ни био, нити суплент на Богословији, што према систематизацији школа, није могао бити. Рашчињен је.

На комеморацији Леонтију, 1997, био је и плод калуђерове скрби о повереној Сарајлики. Понуђено је присутнима да, при крају комеморације, кажу неколико пригодних речи. Др Др Душан Павловић није говорио.

У алманаху Ко је ко у Србији  (за који су, у већини, у недостатку извора, уврштени писали о себи, осим оних који су се противили уласку у тај профитни издавачки потез) Леонтије је навео да је од 1956. до 1959. био професор у неименованој београдској средњој, али је стварно у том периоду био у азањској Основној школи. Сујета је за калуђера, макар бившег, грех, о да. Али грех више или мање, Леонтију ништа не значи јер је показао више пута да није верујући. Певачица Зорица Брунцлик није попунила упитник издавача лексикона Ко је ко па је издвач користио документацију Политике по којој је уметница  завршила аранжерску школу при НУ Светозар Марковић (Икебана)  уписала у Београду Вишу педагошку школу. Да је до ње, писало би да је окончала Економски факултети уписала Права као што пише Wikipedia:

Рођена је 29. јуна 1955. год. у Београду. Почела је да наступа по кафанама и ресторанима. Открио ју је Бора Спужић Квака, са чијом је ћерком заједно ишла у школу. Касније је завршила курс икебане у Аранжерској школи на Народном универзитету Божидар Аџија, (Политика је уа НУ Светозар Марковић) а потом и Економски факултет и студирала је право.

Поред осталог, историчарка Г. Ранковић, бивши радник Музеја смедеревског подунавља, наводи детаље из Леонтијевог наставничког рада па је, нехотице и несмотрено, притерала општинског научног саветника у кланац: И данас сељани памте његова упорна трагања за било каквим белегом на азањском гробљу,  за било каквим подацима, којих  су се мештани сећали, није се устручавао да уђе у циганске потлеушице и да изучава њихове обичаје и културу (Смедеревски зборник, 1, 2006, 9-11).

Питам се, откуд Г. Ранковић зна да сељани памте Леонтијева упорна трагања? А копка ме да ли само о упорним трагањима. Не верујем да су  су се сељани поверавали, да су јој се у сну јављали или да је анкетирала репрезентативни узорак. Сумњам и да зна где је Азања. Алармантно је да је и високообразована Г. Ранковић као и управник Музеја, имала одбојност према мањини и упркос усвојеној терминологији за Роме у текстовима их  означава као Цигане.

Не улазим у спекулације зашто би место предавача у београдској средњој ико мењао за учитеља за све у сеоској школи. Зар поступцима Леонтије није показао да је непостојан? Ипак, ово је нешто друго: притерала орла зла година.

Азања је за инока бинго

Азања је село на средокраћи пута Смедерево – Смедеревска Паланка. Никада није село, у Србији, имало средњу школу. И никад Азања није била у Београду. И ко је сада овде коза, а ко рог и шта је рашчињени калуђер?! Нејасно је шта је и како у то смутно време, док је Црква одвојена од државе, а Универзитет не прихвата у окриље Богословски факултет,  Леонтије могао да предаје ђачићима (у време када је религија опијум за народ), ма како се звао он, а како његово позвање.  Рећи ћу: предавао је руски језик, за који је у Службеничком листу, у рубрици језици писало:служи се (што није исто као: зна!) руским и нешто немачким. То је богато знање, и одвише да би био даскал у сеоској школи.

Чудно је да је Службенички лист попуњен писаћом машином и руком. Писање година школовања је посебна прича. Не може се размрсити да ли је државна трговачка Академија у Сарајеву, Битољу или Београду, нити да ли је у истим местима Богословија. У рубрици Када (у које време похађао) пише 1937-1933. Дакле, године у Леонтијевом школовању броје се уназад, као пре нове ере. И опет не може све да се уклопи.

Необичан је Леонтијев Службенички лист. Нигде потпис овлашћене особе, нигде печата за заклетву. Све је то учињено у Леонтијевој мануфактури снова.    

конфискована кућа милана јовановића стоимировића, адаптирана за музеј смедеревског подунавља

Према писању Г. Ранковић о Леонтију у поменутом Зборнику:  од октобра 1937. године био је на положају јерођакона... а 1945. рукоположен је у чин јеромонаха. Очито је да Г. Ранковић не зна шта је положај, шта чин па је немогуће схватити ни шта је рекла, ни шта је мислила, када је записала да је Леонтије највише оспособио старих српских рукописа и икона, сем као што је речено (Лука 23, 34) . Питање је како се оспособљавају стари српски рукописи и иконе и за шта се оспособљавају?! А незаобилазно је питање како је Леонтије могао да буде рукоположени јерођакон без основног верског образовања, када и чтец, мада лаик, мора да буде едукован шта треба, током богослужења, да ради. А чтец је најнижи у богослужењима, мирјанин, верник.

Мада је све речено неспорно, читалац неповерљиво врти главом:  није могуће, чујем како говори, да нека шепртља, мутивода, клирик, мимо Устава, закона, права, дакле и морала, успе да се, без ваљане дипломе, пошто је утрошио најмање десет година изучавајући богоштовље, Цркви окрене леђа и добије, без одговарајућег образовања и друштвене верификације, посао на веома осетљивом месту, у Основној школи, не било када и било где, него у Србији, у вуненим временима, у којима је Црква са свиме што је таквом чини, одвојена од државе.

Управо због одвојености, може се рећи и отуђености Цркве од  државе, могући су такви прелети подједнако невероватни као и слетање Матијаса Руста на Црвени трг.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања