Став

Инок, везиља магле (04)

УПРОТСТАВЉЕНЕ идеологије, религија и комунизам, пошто имају исто исходиште, најпре су једна другу силно мрзеле, потом игнорисале, као да ће таквим односном нестати по себи, потом је држава надвладала - при чему јој је помогла друга страна јер се, углавном, приклонила пораженим снагама  пре, током и после Другог светског рата  - и одлучила Цркву од народа  (и, за сваки случај, народ од Цркве). Онда је настало жестоко непријатељство док се Црква није повукла.

Религија и комунизам нудили су исто: наду.

Додуше, од тог, макар декларативног (које, је је само привидно било декларативно (Црква је видела лепу корист, па и била близу да од секуларне државе начини теократију, али се опекла па одмакла).

Вера и комунизам нудили су наду

Религија да ће, по упокојењу, имати вечни живот и све што на овом свету нису и да ће, када дође дан, сви праведни устати из мртвих; комунизам да ће стићи срећна (заслепљујуће светла) будућност у којој ће сви пролетери имати свега колико им треба (и потом, одмах, претња: свако ће  добити према заслугама).

Мислим да је религијска понуда богатија, а идеолози комунизма су ту оманули: сада политичари, демократског крила, пред сваке изборе, убрзано, обећањима исправљају пропусте комунизма, али нису макли даље од почетка. И увек иду изнова. Ваистину, религија би, као и политичари, могли да понуде много више и присталица би било небројено. Наравно, ништа се не би испунило па је тим лакше и једноставније обећавати.

Међутим, постоји и сумња у све обећано када народ види у коликој раскоши и гламуру живе црквени великодостојници и политички врх. Када би, одиста, на неком другом, праведнијем свету, блаженство чекало упокојене зашто би се поменути великодостојници грабили за дворе и новац, за луксузне аутомобиле, јахте,  авионе. Негде је очигледно дошло до пукотине у идеологији.

патријарх павле

Комунистичке идеје привукле су више верника него што је комуниста у том времену пришло Цркви. Да поменем, узгред, Параскеву (Анка Димчић) игуманију манастира Свети Стефан код Алексинца, сарадницу Покрета отпора (ако се тако звало у Југославији) од 1941, свештеника Влада Зечевића, већника АВНОЈ-а и високо позиционираног политичара.

Између две ватре: Цркве и комунизма

патријарх гаврило

Најзад, Патријарх Гаврило је у програму Радио Београда оценио, одмах по демонстрацијама, да је 27. март 1941. раван Видовдану.  Када се то зна, лако је остатак доконати. О протојереју Милану Смиљанићу знам само из митова, којих сам се заситио. Наводно је на камилавки носио крст и петокраку, мислим да сам је чак и видео једном приликом, а приписује му се став: Крсту служим, петокраку поштујем. Лепо, али у Библији стоји да се не могу служити, истодобно, два господара. Но, и харизмирани патријарх Павле, мада умногоме другачији од неколико патријараха српских које сам знао, ипак је често био на миндерлуку код диктатора, а допустио је и да га вуку по митинзима и да се Његова светост профанише.

Ако је Леонтије у ишта веровао то је да смрт ставља тачку. Све престаје. Разумео је да је човек свагда сам и да се не може ослонити на Бога, у његовом случају, на богове, поготову не у невољи. Пошто се Бог, хиљаду година није огласио, вероватно је – макар се косило са учењем Цркве – коначан.

Разочараног је најлакше придобити, али, дакако, свестан сам да постоје и другачије побуде да се промени идеологија, попут, рецимо грешног Милоја Стевановића, трговца и угоститеља, који је био ватрени комуниста, потом фанатични верник који не само да, мимо многих, обилно помаже Цркву и монаштво него и цркве подиже. Али, ни Црква није што је негда била, па је Грешни Милоје одлучен јер је био уз епископа Артемија.

Љубави, посебно вечне, очигледно је, више нема ни у Цркви.

грешни милоје стевановић

Не улазим у разлоге зашто је Драгомир имао више имена, неколико датума рођења и што никада није прецизирао у ком месту је рођен (Бродац Доњи/Бродац Горњи) па ни у то што је у књигама и новинским чланцима нешто тврдио па одмах, хитро, наизглед без разлога, побијао. Имао је обичај, сем у неколико  случајева, да и тврдње других аутора одбацује, углавном без ваљаних доказа, често и без разлога, осим што је веровао да су његови подаци тачни.

У Кур'ану часном такав случај, који се протоком времена све више мрси, решен је једноставно и ефектно: ајет (ар. аје, стих, реченица, мисао у Кур'ану, односно сури - ар. поглавље - Кур'ан је записан у римованој прози) 106, сура Ел-Бекаре - ако је раније речено једно, касније друго, а о истом, потоње је једино тачно и важеће.

У случају неодлучног Леонтија нема бољег решења но што је 106. ајет: (Ми ниједан пропис не променимо, нити га у заборав потиснемо, а да бољи од њега или сличан њему не донесемо. Зар ти не знаш да Allah све може? Кур'ан, сура Ел-Бекаре, 106 ајет), али и то тек утехе ради, јер Леонтије готово никада ништа није довео до краја. Због колебљивости није се могло знати шта је прво речено, шта је истина, а шта магла, халуцинације, приче из мале.

Православни монах ближи Курану но Библији

Ипак, и кад човек заувек оде, ако је одговоран и чисте савести, неће тек тако, нехајно оставити за собом мноштво загонетки, мистерија, недовршених послова, замршених ситуација; хаос.

Пабло Пикасо је имао обичај да каже: Одложи за сутра само оно што можеш, кад умреш, да оставиш недовршено. То, јакако, није баш важило за Леонтија: он је све оставио недовршено.

Леонтије има више имена и неколико рођендана. У европској цивилизацији није уобичајено да једна личност има више од  једног службеног, крштеног имена, а тотемско, или било које друго, не може се сматрати крштеним нити регуларним. Уистину, од пострига до смрти Леонтије је користио искључиво монашко име. Црква не признаје поново крштење, мада на постригу монах узима друго име, а одриче се мирског. Тако се и Леонтије одрекао хришћанства када је забранио да му доводе свештеника на укоп.

Леонтије није понављао први разред Основне школе зато што је незналица и безнадежни глупак (ваљда) већ што сиромаштво као смрт узима данак без пропуста и попуста. Сиромаштво у кући Павловића било је толико, описао је Драгомир, да је Лука свукуд ишао у дугој ланеној кошуљи испод које је имао што и Шкоти под килтом – дарове природе.

Тако је, пише Драгомир, и у цркву ишао. Не знам зашто је Леонтије тај детаљ сматрао особитим да се сачува од заборава, претпостављам да би истакао колико је сам постигао; није био свестан да је добро што је свињар и пртену кошуљу имао уз природно богатство:  жену и осморо нејачи.    

Извесно је, кад говорим о прворазредном школском успеху Лукинога најстаријега сина, да глупак не би, у дослуху с мајком Ружом, одевен у ноћ побегао, кроз прозор, у свет. Из родног села стигао је, у то време, за њега, на крај света – до Бијељине. Био је последњи час: непосредно пре но што ће се дотрајали зид куће – поред којега је била Драгомирова постеља –  срушити! То је такође податак из Драгомирове рукописне запоставштине.

мали хафиз чита куран

Последња реч у претходном наставку није погрешно написана: на читав Леонтијев живот, започете радове, истраживања ма колико не/битна, као да је попала сва прашина срушенога зида родне куће, без обзира што је тај легат проглашен 2014. културним добром од посебног значаја. Критерији који су издвојили Леонтијев легат  нису недостижни, но куртоазни, прагматични, лични, пре да се покаже да се води рачуна о баштини, него што стварно и озбиљно неко и о томе брине. А да се не брине, искусио је Леонтије за живота: када је једном приликом свратио до Библиотеке схватио је да књиге, које је коју годину раније поклонио тој институцији још нису обрађене.

У Србији, где чувар гробља, за одржавање траве, добије националну пензију, ништа није немогуће.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања