Став

Инок, везиља магле (05)

НАДОХ једног учу и лично се уверих, у више наврата, да је имао библиотеку каква се ретко виђа, и била је, не само у односу на легат Леонтија (Павловића) баснословно вредна по избору капиталне литературе, по богатој опреми, повезу, штампи, очуваности, раритету, систематизованости, значају да је Леонтијева библиотека безмало јадна као сироти рођак из Недођије.

Имао сам колегу на студијама. Ни после више од пола века од часа када сам видео обим и избор његове филозофске библиотеке, цивилизовани и брижни начин чувања, не могу да кажем да сам икада игде видео значајнију приватну збирку тог обима и одбира.

Леонтијев легат је набилдован.

Уз одличне препоруке не би могао ни слуга да буде поменутим библиотекама. 

И не помишљам како би Леонтијево бављење науком проценио канадски пијанист Глен Гулд коме су дојадила вајкања типа ех, шта би тај још урадио да је поживео па је за В. А. Моцарта рекао да није умро прерано него прекасно.

Црква, коју помену Драгомир/Дарољуб, као светилиште у коју ни сиротиња не би требало да залази без доњега рубља, спустиће на његов живот печат који га прати и у смрти.

Ваистину у Светом писму ништа не пише о доњем рубљу када се иде у цркву.

Знам једног антиквара (ако је још жив) који у позним годинама и у хладном делу света, на отвореном, држи антикваријат, посве наг, јер му рубље из неког разлога смета. Покушавао је да се уклопи, али се осећао нелагодно. У дечаштву је настојао да што више буде без одеће, а сада, у зрелом добу, некадашњи буги вуги пијаниста, носи шешир, наочаре против сунца, хипи фризуру, браду и - тамни накурњак.

Цивилизацијски наук је да је ношење доњег рубља добро и корисно, мада има одступања од понашања и схватања. Традиционални Шкоти, нека урођеничка племена, посебно верници из Саутемптона, парохијског пастора Алена Паркера држе да је природно, да људи живе наги. Наиме, верујући у цркву Вајт Тејл у Саутемптону, у америчкој држави Вирџинији, по пасторовим упутама долазе обнажени. Црква у Саутемптону сваког викенда прима наге вернике који и на путу до цркве иду оскудно одевени по замисли, упутама и филозофији пастора Алена Паркера.

аленови следбеници

Није црква што негда бејаше

Сам пастор у цркву долази потпуно наг. То, тврди,  омогућава једнакост међу људима, као и помирење између тела и духа. Сви смо људска бића и имамо ожиљке. На тај начин учимо да више волимо своја тела и да будемо једнаки, рекао је Паркер, који сваке недеље наг чита Библију верницима. Пастор, врло либералан и озбиљан у својој намери, организује венчања и друге верске обреде верницима који су прихватили његова правила. 

Леонтије бје у замаклим годинама када је Народној библиотеци Смедерева завештао књижницу  и рукописе, па је могуће да је заборавио на своју биографију и да је у њој својеручно записао да му је отац, Лука, био чувар сеоских свиња. Једино се заборавом може правдати што је пре у позним него зрелим годинама тврдио да му је отац био вођа земљорадничких задруга у Семберији. Где их је водио, не зна се.

Још касније, пошто је Леонтије умро, објавио сам фељтон о неким неподопштинама бившег инока на шта је реаговао извесни М. Павловић наводно у име породице тврдећи да је Леонтије био научник, а отац му Лука - кнез, можда, додајем и евангелиста, дакле апостол.

Нема – бар  ја нисам нашао ни у траговима, а претурио сам и земљу и небо – ни јоте у легалним списима да се Лука одмакао од сеоских свиња, да је био вођа земзадруга Семберије то би био крупан залогај и за самог Леонтија, понајмање кнез. Уистину, био је и Милош Обреновић кнез. И себе убрајао, као већина тадањих трговаца, посебно свињама и сољу, у српску интелектуалну елиту, био је најбогатији Србин и међу водећим имућним људима Балкана. То су чињенице, које не стоје уз име газда Луке Павловића. Тврдња да је био кнез не може да оправда, ако је истинита - а није - зашто се Леонтије, усред ноћи, искрао из куће и побегао у свет: да преко хлеба иште погачу. Ко у то да поверује? Само онај ко верује да је неко био нестрпљив па умишљеној Симониди Милојковић украо (јој!) рукопис романа из кућног рачунара.

Да је Лука одиста био кнез (или вођа земзадруга Семберије) морао би да буде екстремни ексцентрик и допусти да му кућа буде толико руинирана и запуштена да јој се уруши читав зид поред којег је спавао Леонтије. И да ли би ико изабрао, по малу, најслабијега у селу, да буде кнез, да заступа сусељане. Када би се својим њивама, ако прихватимо да их је имао, бавио сеоски свињар када би преузео да брине о земзадругама у Семберији?  Зашто је Лука, поред све писмености и мудрости, чувао сеоске свиње, а кадар је да селу буде кнез или вожд семберијским земзадругарима. Та прича о кнежевању одвише је фантастична да би била вероватна, сем Павловићима, разуме се. Уосталом, није то једина прича са списка Леонтијевих снова, да не кажем подвала.

Добро, јесте Растко Немањић као младић жељан знања, са једним Русом, монахом са Свете Горе који је дошао да иште помоћ, побегао у манастир, а Леонтије је, трчао у другом правцу, што даље од манастира.

Оса овог записа и јесте Црква – путоказ  за лоцирање и распршивање једне од заблуда којој је Леонтије чинодејствовао и око које су се касније јатили самозвани хроничари као пчеле за полен. Веровали су му где је најтањи – на реч.

проповедник ален паркер обраћа се вернима

Леонтије је, вероватно и пре доласка у Смедерево, чињенице усаглашавао својим обрасцима, јер то је начин на који је једино размишљао. У Смедереву је приступ усавршио почевши са ц/б фотографијом са које је одбацио смедеревску цркву Светог Георгија зато што се није уклапала у згодну и сујети угодну причицу о локацији Нушићеве куће. Толика фалсификаторска дрскост је незамислива, зато се и дешава.

Чим је без одговарајућег пртљага (дипломе) стигао у Смедерево,  сав се будући саветник усредсредио да задиви чаршију, стекне поверење и оправда месијански долазак. У поход на кредибилитет пошао је сањарећи на фалсификованоj приповести. Нечастиви је  успешно облетао око Леонтија и  искушавао га од ране младости. Зато није опстао као инок.

Мит о локацији куће Алкибијада Нуше, ем блесав, ем неозбиљан, непримерен одраслом човеку, чаршија је прихватила на Леонтијеву најслабију карику - реч, јер она, како је записано у Светом писму  (Јован, 1, 1-4) бје од почетка. Леонтије је видео да  је измишљотина прошла као истина и то га је узнело. Фотос је опкројио да се удене у  калуп. Лаж му је била слађа од истине. Све је ставио на  фотос око којега је, опкројеног, марљиво плео мрежу. Није Леонтије био младунац да не зна шта чини, једино је био недовољно моралан да не чини.

Калуђер је стално нешто петљао

Можда се онима који су насели на смицалице и преваре Леонтија Павловића не може пребацити да нису имали довољно свести, морала и ситне грађанске храбрости да прекину тај ланац, уместо што жмуре и негују своје незнање, чувају драгу перспективну линију мањег отпора и, удружени са штићеником ликују што је добитник/купац цертификата за последња  међународна научна достигнућа. Ликовима у власти прија да имају уза се некога ко се уздигао из локалне средине, свеједно да ли истинским делом и заслугама или преварама.

Петљање око Нушићеве куће равно  је фалсификовању отиска кажипрста. Леонтије је, засукао рукаве, све чега се латио, изгубило је веродостојност. Читав живот саветник је утемељио на хипокризији, весело претворивши артефакте у апокрифе! Уверен сам да тако шта не диже цену научнику, или научном саветнику, али Леонтије, ма шта мислили, пре је био кокош чепрљуша по кочини но озбиљан истраживач.

Следећи камен кушње је  Леонтијево образовање. Побегао је од куће да би се образовао, колико је могуће у сиротињским приликама. Негдањи радник Музеја Г. Ранковић наводи у за се репрезентативном тексту (Г. Ранковић: Др Леонтије Павловић – истрајни трагалац за историјским истинама, Смедеревски зборник, број 1, 2006, стр. 9) да је Леонтије Основну школу учио у родном селу, а нижу гимназију завршио у Бијељини. Гимназија је гимназија, а Нижа гимназија је, за оне који не знају, у те спада  и Г. Ранковић, еуфемизам за четири виша разреда Основне  школе. 

поборник нове обнажене слободе

Већ у  следећој реченици Г. Ранковић уводи читаоца у мистерије: Под тешким материјалним условима, како сам каже у својој биографији – овде недостаје интерпункција, али и године, датуми који помажу да се читалац креће кроз време, а да не залута, али то су  небитни детаљи за Г. Ранковић, па и разум: не може нико ништа да тврди у туђој биографији – завршио је Државну трговачку Академију у Сарајеву.

Пошто је поменуту Академију завршио после Основне, логично је да је та школа  у рангу средње, али то је трогодишње образовање  и нема жуђени степен. Г. Ранковић не наводи када је Леонтије завршио Трговачку академију (ни зашто је та школа толико важна, осим да се покаже да је саветник силно  образован) стаје испред саветника и као сваки сервилни апологет нуди изговор (није важно да ли је истинит)  да је због рата морао да прекине 1937. уписано школовање на Богословији у Битољу. Г. Ранковић не наводи где је 1937. био тај проклети рат који је омео Леонтија. И сад се чудим: прекинуо је школовање богоштовља због рата, а упињао се да буде клирик, па што не уписа одмах Богословију него губио дане на Државној трговачкој академији? Није то једини одговор који је Леонтије ускратио.

Сад је за Леонтија касно, али да је уписао Богословију у манастиру Крки нема тог рата, ни те немаштине која би га омела, и све комбинације око година, школовања, ратова, сиромаштва биле би сувишне.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања