Став

Инок, везиља магле (08)

РОНОЛОГИЈА се довде некако уклапа, али Г. Ранковић, на путу образовања налеће на ударне рупе па одскаче, цитирам комплетну наредну реченицу: На Филозофском факултету завршио је историју уметности. Тачка.  Никакви датуми, године, просечна оцена, појединости. Ништа.

Одмах биограф прелази на докторску дисертацију и наглашава да је изузетна. 

Ово је, проценио је, а да није читао, вредна књига (мисли на дисертацију, хоће да се истакне тобожњом личном начитаношћу и климавим системом вредновања фасцинира читаоца) Музеј у Смедереву штампао 1965.

Леонтије је  текстове и документа усклађивао са разглављеним хипотезама, па је, ето, имао и следбенике. Небитно је ко је аутор, докони средњошколац или пензионисани академик.

Леонтије све прочита, чудно исподвлачи као да прецртава и бележи где се може искористити. Ако су чињенице другачије од његове визије –  горе по чињенице.

Да се усрдније молио, мање би грешио, али то је друга, дуга и тугаљива прича, а исход, упркос молитви, неизвестан.

Научник се надмеће с пензионерима

Леонтије је бежећи од себе, започињао школовање у Бродцу, Бијељини, Битољу, Сарајеву и Београду. Рођен је у Босни, Богоштовље је почео у Битољу, Македонија, а окончао у Београду, Србија. Из данашње перспективе, променио је три државе да се домогне дипломе. Уобичајено за лоше ученике, карактеристично за оне који лове  у мутној води.

У то време  писао је, непримерено клирику, искуству  и годинама, о моди и светском дану штедње, касније ће поново промишљати и писати о свему чега се сети, моди, политици, штедњи, женским недрима. Први, наивни, текст Добре и лоше стране политике објављен је  у сарајевском Јутарњем листу  4. марта 1933. (Неколико година Леонтије је, не без разлога, прећуткивао тај чланак).  Поново је, после три године, 1936,  залепио потпис на две белешке. Читавог живота објављивао је и помно читао шта други записују у Писмима уредништву, на ступцу Да ли знате, Веровали или не, коментарисао или се надовезивао на писма читалаца, често се јављао у локалном недељнику. Укратко, у зрелим годинама имао је навике доконог старца.

У Политици, 29. априла 1989. неки пензионисани културтрегер, а забринути мислилац, објавио је чланчић  Куд се деде културно благо Србије. То је изазвало неког бају из мислилачког еснафа па је 4. маја понудио Политици своје велике мисли малих људи под насловом Како вратити похарана културна добра.  Тада скочи  Леонтије на ноге лагане па им показа знање. Јесте то белешка у  Међу нама, али Леонтије за сваки случај, 10. маја,  за јутро после Дана победе показа да зна знање. Прво нотицу зачини тешко стеченом докторском титулом, па га дотуче  емотивним насловом У свету се поносимо нашом културом. Леонтије је чувени Галуп, истраживач светског јавног мњења. Писмо Политици, речено Међу нама, слика је и неприлика аутора. Чуди ме да је чланчић без посвете.

Елем, пише Леонтије, поводом писма објављеног у Политици 4. маја под насловом  Како вратити похарана културна добра достављам своје мишљење о том проблему.

Да ли је ико тражио Леонтијеву доставу, макар сопственог мишљења или макар каквог (што је исто) мишљења? Није. Да ли је обрађиван да буде достављач. Не знам, али да би морао изнова у Основну, евидентно је и видно из сваког погледа уназад и унапред.

како се радило на библограији

Хроничар Славко Домазет је за Леонтија записао (Mons Aureus, број 43, 2014)  да је писац-многописац. Мислио је да је Леонтију доделио орден са златним крацима, у најмању руку бесплатно тапшање, прворазредни комплимент, а заправо је само указао на то да је Леонтије превише писао, а премало имао разлога за то. Све што је много, чак и новац – није добро. Није бадава Мајаковски насловио књигу Боље тање, а боље, али Леонтије ТО није читао!

Леонтије је дипломирао на Богословском факултету у 35. години. Историју уметности - податак, наглашавам, треба узети максимално условно - према наводу вишег кустоса, историчара уметности С. Цветковић у чланку  Свезнајући тумач подунавског искона, студирао је осам година и наводно дипломирао.

Невероватно је да Леонтију само за први разред Основне треба две године, за Богословски четири, а за историју уметности осам година. На писање и одбрану докторске дисертације утрошио је 15 година, три године више него што му је, с отезањем и штимовањем, требало да наводно заврши два факултета. И научник je докторираo пред пензију. Мора да га је нешто крупно омело, али нека му буде. Поменути виши кустос поверила ми је - када сам jе питaо за извор сумњивог податка о дипломирању -  да јој је Леонтије рекао. А диплома, питао сам. Нисам је видела, био је очекивани одговор. И како би?!

Интернет страница Музеја у Смедереву www.mus.org.rs послужила је, као и закупљени простор  у недељнику Наш глас,  да би С. Цветковић објавила текст: Свезнајући тумач подунавског региона. А у њему подаци од којих су неки проблематични. Леонтије је, пише С. Цветковић дипломирао  на Богословском факултету у Београду 1949. године. Коректно. Следећи податак није сумњив већ нетачан:  Потом је дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду 1957. године, са темом Манастир Темска. Наредна тврдња је тачна: На истом факултету ће 1964. године  одбранити докторску дисертацију Култови лица код Срба и Македонаца (историјско-етнографска расправа) под менторством професора Ђорђа Сп. Радојичића (који се својски потрудио да Леонтије одбрани докторску дисертацију). 

Тајј рад биће публикован 1965. године као издање Музеја у Смедереву.

За панегирик на Интернет страници Музеја,  С. Цветковић је наслов нашла цитирајући део блесаве реченице  др Александра Јовановића Свезнајући тумач подунавског искона; мени тај несрећни наслов делује подругљиво. Наравно, намера С. Цветковић није да исмеје Леонтија па ни аутора текста у коме је нашла наслов за свој рад.

Калуђер је сневао фантастичне снове

Александар Јовановић био је професор класичне археологије на Филозофском факултету у Београду. Цитирани текст А. Јовановића  штампан је у Смедеревском зборнику, 1, 21, 2006. под  насловом Прилози проучавању античке прошлости  у смедеревском крају.  Узгред, мало је рећи да сам се над уводним редовима поменутог  чланка др А. Јовановића  заценио од смеха. Што би рекао доктор теологије Зоран Ђуровић у утуку епископу  Атанасију: Заиста, не лажем. Наврле су ми чак и сузе на очи.

 паун се шепури као да је научник

Готово сваки податак о Леонтију мора се узети с максималном опрезношћу јер постоје озбиљне сумње у истинитост било којег податка везаног за калуђера.  Постоје недоумице око датума и места рођења, имена, диплома, почасти, службовања, брошура,  знања језика, школовања. Просто: све што је Леонтије урадио - сумњиво је.

Леонтије је наводно путовао  у Прилеп, па у Темску, па још пешице два километра по врлети као дивојарац,  скупљао  материјал за дипломски на историји уметности пре но што је уопште уписао ту групу, што је заправо  више него је измишљотина.

Леонтије је увек прво ишао на превару. Тако и са том историјом уметности. Чак и да буде прихваћено мистериозно пренапорно путовање, нешто страховито заудара. У то време је, наводно, предавао на Богословском и на Богословији и није имао времена да се крши до Пирота потом још 15 км до Темске и два до три по врлетима до манастира. Све и да није, као што и није, био предавач на Богословском када би стигао да иде у Темску, и колико пута. По чему беше посебан манастир Темска?

Онда, наједном, Леонтије остане без мантије, стиже у Азању да предаје основцима и, наравно, има мање посла, али и неупоредиво је теже извући  се из Азање него из Београда па запуцати у Прилеп, па у Темску. Кад је почео ту причу није водио рачуна о изводљивости. Веома је важно питање: ко би рашчињеноме монаху дао благослов да вршља по манастиру? У Цркви су подозриви када је реч о рашчињеним монасима.

Ко је Леонтије Павловић?! Књижевни лик, фикција, светитељ, чудотворац, опсенар?

верзија церификата ибц

Збуњени биограф, гђа Ранковић наводи да је Леонтије због рата морао да прекине 1937. године уписано школовање на Богословији у Битољу, а већ у следећем пасусу га као јерођакона запослила у манастиру Студеница (Г. Ранковић, Др Леонтије Павловић – истрајни трагалац за историјским истинама, Смедеревски зборник, број 1, 2006, стр. 9).

Биограф није објаснио како је Леонтије, још увек под мирским именом,  девет година пре него што је завршио Богословију, укратко као лаик,  без теолошког знања, постао јерођакон. Са богословским знањем које је имао није могао да буде ни црквењак, а на Трговачкој академији га није могао стећи. Година је 1937. када је Г. Ранковић објавила Други светски рат и када Леонтије прекида школовање у Битољу да би исте године постао јерођакон при манастиру Студеница. Ни ђакон, ни ипођакон у то време није се легално и регуларно могло постати, осим у Леонтијевом случају, који је кадар и управник Музеја да буде без икаквог легитимног образовања.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања