Став

Инок, везиља магле (10)

ДЕВЕТОМ наставку цитирао сам редове, које је Леонтије (Павловић) безмерно љубио па их је у локалном недељнику  5. новембра 1960. прештампао уверен да код првог штампања није био довољно слављен. Уз текст Ко је нишанио: Карађорђе или Шваба Леонтије у истом броју објављује да је срео Смедеревца од 80 година, творца популарне песме, али, како је научник смушен, а преписмен, није јасно ко је писац те славне песме: Карађорђе, Шваба,  или редак звер, Смедеревац од 80 лета. Тако ти је кад Леонтије пише. Ни игле, ни конца, ни краја, ни почетка.

После неколико минута разговора тај слављени писац показао се дементним па и митоманом.

буди нада свога града: буди ђубре до краја

Уверен сам да нико посебно није фасциниран Редутом, нити ико иде да са Редута гледа где је Ковин,  где Вршац и Панонско море, сем, можда, основаца, нити нариче над судбином српства као Леонтије. Не знам зашто је Редут толико важан и толико драг, али је јасно да је Леонтије морао о нечему да тамбура.

Леонтије је имао једну необичну особину: без обзира на садржај и аутора, ма како били безначајни појединачно и скупно чланак, аутор, публикација у којој је то штампано, помно би прочитао и устреба ли (а устреба, још како) све би, наизглед без реда и смисла, исподвлачио. Е, сад, дабоме, то са подвлачењем вуче на неодгојеност, неодговорност и примитивизам јер је исто чинио и са ретким и скупоценим и туђим књигама. Па све и да су његове: књиге нису тоалет папир. Леонтије је више књига исподвлачио, опкројио и исцепао него што је објавио. А писао је много, упорно. За Леонтија је, верујем у најбољој намери, С. Домазет написао да је писац-многописац  и тиме га је обележио за сва времена. Један бивши музеалац  једноставно и тачно окарактерисао тог локалног научника речима: више књига Леонтије је поцепао него што је написао!

Ако има представу чему би подвучено користило, Леонтије би на маргини то забележио. Невероватно је одакле је и како Леонтије намицао материјал.

леонтије прочитао текст о грому и преписао

У Политици је Леонтије нашао особу са којом се одлично разуме, инжењера Милована Ћулафића који је описао 25. јула 1970. неколико случајева ретких облика грома (лоптасте муње). Леонтије је, као дете кад жврља по зидовима и тапетама,  нешто од тога, као да је био у бунилу, исподвлачио. На прво место, као дар за Леонтија, Ћулафић је ставио случај од 17. јула када је у Јерининој улици број 8 у Смедереву ударио гром у виду (Леонтијев стил и лексика) усијаног канапа. Гром је, пише Ћулафић, прошетао кухињом, оштетио електричне инсталације и телевизијски пријемник. Кућа се налази испод велике крошње ораха, врата куће била су отворена (не знамн што је важно да су врата отворена, а киша равномерно падала). Када је гром ударио, светла су се угасила. Приликом треска, једна жена је одбачена на под. Једно лице је неколико дана било ошамућено, а једно заслепљено.(Дакле оба лица су била ошамућена, у страху, ко зна како би било да је само једно лице/образ, овако је комплетно!)

Ћулафић је затим уназад уредно наводио примере од 12. јуна 1914. када је гром ударио у Вестерсбаху (пламене траке око 30 цм), 17. августа 1890. у Плесу (пламена кугла пречника око 20 цм),  3. јуна 1886. у Агнетендорфу (у планинама Шлезије) на средини собе, на висини од 1,5 метар лебдела је пламена црвенкасто-жута кугла, која је после слабе експлозије ишчезла па крајем јуна 1874. у месту Шентал бај Мохентал (кугла се прегруписала у куглице плавичасте боје).

Леонтије је на свој начин, немарно, зеленим фломастером, неухватљивом логиком,  обележио делове текста. Затребаће.

Леонтију су писали други, он је преписивао

Закључујем да је недовољно урадио, према ономе што је планирао. Очигледно није се добро организовао. Био је општински научни саветник када је најавио књигу Штампарство и компјутерска мрежа. У Библиографији стоји да није објавио ништа о томе и наведена је година, што се не чини ако дело није објављено, као што и није, али је  Леонтије штампао у локалном недељнику, на читавој страни, поглед уназад и унапред  у коме је покушао да говори о рачунарима, о којима је знао мање од најбеднијег Абориџанина (Књигопечатење једног дуванџије).

калифорнијска вашка, најбржа на свету

Одиста:  шта је Леонтије достигао на међународном плану? Сањао је да, попут другарице Елене Чаушеску, пронађе нешто баш епохално као што је точак, ватра, рупа на саксији, топла вода, папирна марамица, па ако не може онда макар и нешто ситно као калифорнијска вашка у доњем рубљу, али  неизоставно да буде  последње међународно достигнуће! после којег нико више нема разлога да ишта покушава. Ни преко прага да пређе.

Сећам се буре у чаши воде: угледне фирме у земљи Србији, куповале су у иностранству некакве награде, цертификате, пехаре, статуете, вашарске кугле. Дигла се прашинчина по новинама па – слегла. Градски хор се са такмичења у Америци вратио са стакленом куглом која је на конференцији за новинаре представљена као незапамћени успех смедеревских девојака. То, тобожње признање може се купити за ситниш код сваког старетинара,  наћи на сваком вашару дрангулија. Једна глумачка аматерска трупа вратила се из Бугарске са траљавом и неусаглашеном причом и некаквом јефтином фигуром од фајанса која је, као, награда на неком бугарском фестивалу светских театара припала једино њима на свету. Једни су говорили да је то прва награда, други да ће тек стићи знамен награде. И - ништа. Мало хвалисања у локалним медијима па заборављено. Као да су се сви учили код Леонтија.

Много је људи подложно вирусу куповине свакојаких признања, да се издигну изнад гомиле, па шта кошта да се плати трафиканту.  Лоша страна такве куповине  је што после купци падају све ниже, и постају, што би рекао Драгомир Брајковић, луда у очима света!

писмо великог мештра од преваре

Знам један периферни лик с којим су се знанци и рођаци сурово поиграли када је почела да се шири вест да је добио од неког тамо Института у свету, циркуларно писмо у коме стоји да је новинован за личност године. Славодобитник се, као у свакој малој средини, сударао се с подсмехом обавештенијих људи у чаршији и чуђењем простог света,  а рођаци и пријатељи  су се после честитања, пошто се добрано заложили - навели су личност да части – па кад су се поднајели и поднапили исмејаше самозваног генија до суза показавши му текст у угледном  српском недељнику који је као заинат у том броју опширно писао о размерама ујдурме у Србији и наводио неке крупне личности које су купиле шарену лажу да су личности века.

У свету књижевности такође цвета посао. Сви би да буду писци, да згрну новац, да пишу успешне књиге као Џоана, да стекну звучне, престижне награде. Лакше је добити награду, него написати књигу. И ту је креснула идеја: конкуренти за награду, пред неким скупом, можда глувонемих, да би наступили плаћају котизацију. Има, дакако, и оних који скупе пара колико треба и трче код лупежа који им на цену штампе зарачунају велику добит и штампају им романе, збирке песама, научне радове, открића, што год имају, највише терапијска жврљања.

Много је неуспешних који би да промене живот. Плате. Земљу. Комформ. Мишљење о себи. Да добију потврду да су у главном граду Аутономне Републике Удмутрије, Ижевску  и  Међународне академије књижевности и уметности те славне земље добили новоустановљену награду која се додељује у знак сећања на Лудвига Нобела заслужног за многа открића (као Леонтије, нема шта)  у наоружању, бродарству, поморству, нафтној индустрији. Нема спора, све нераскидиво повезано с књижевношћу.

Преваре се не/исплате

Било је покушаја лаке зараде и у Србији, не само пирамидалним банкама, осниване су неке канцеларије директора награде, срећом с минорним пословним успехом јер се Срби готово искључиво лепе за преваре  међународног нивоа. Пре тога унезверени људи су јурили од једног до другог пирамидалног ланца, остављали више пара него што им је обећавано, знао сам човека који је код Делфине заробио 250.000 марака, а по граду ишао безмало као просјак.

Чудно је да људи који се одлуче да купе некакво признање, успех, диплому, квиту, цертификат, шарену лажу, спремни да продају што год су стекли за обећану велику камату, не виде како превара расте, буја, циља у похлепност, уништава их, прождире. Ипак, хвале се тим као признањем, али нису сасвим без мозга, не кажу да су купили то чиме се хвале. И, ако су упорни, срљају даље. Трче у локалне новине, телале, бусају у пилећа прса. Они, пак, који се одлуче за материјални добитак, касније лелечу.

задовољна малим

Пратио сам у Вишем суду у Смедереву суђење због корупције професорима крагујевачког Правног факултета. Судија на питање о образовању, упућено оптуженој, пензионерки КПД Забела, добија бесрамни одговор: дипломирани правник. После неколико минута оптужена говорећи како је куповала испите распреда о детаљима трансакција, уговарања, предаје новца. Све. Купљени испити су јој донели диплому Правног факултета, напредовање у служби и вишеструко већа примања, а пошто је имала бенефицирани стаж, без последица се млада, перспективна, бескрупулозна домогла пензије пет пута веће од просечне. Тако довитљива могла је да купи и докторат и буде ректор. И да има лични затвор бољи и лепши него што га је имао Пабло Ескобар. Штета што није. Био би то убедљив пораз нашег високог школства и суманутог друштва, а она би се ошашавила од пара.

Богословија траје пет година и у време када је Леонтије окончао Црква је већ одвојена од државе и ту школу нова држава не признаје. Јесу исту државу помогли да буде што јесте и неки свештеници, владике па и патријарси, али све има своје време. Није заман речено у Светоме писму: (Свему има) време кад се љуби, и време кад се мрзи; време рату и време миру. Проп. 3, 8.

Како год да је Леонтије, према подацима Г. Ранковић, после Основне школе и Ниже гимназије (четири плус четири године, код Леонтија је збир девет или 10) за трогодишњу школу утрошио пет година, условно речено, стекао привидно средње образовање, па је уписао Богословију, која је врста средње, али непризнате од државе, и када је уписује још је валидна, али када је окончао, држава се одвојила од Цркве и школа је (макар друга),  небитно да ли средња – изван система.

Нелогично је да Леонтије није положио – ако је било могуће и потребно – додатне испите па уписао, с регуларном средњошколском дипломом, Богословски, Филозофски, који му драго факултет, уместо што изнова, усред немаштине, почиње Трговачку академију. Исте године (1945)  уписао се на Богословски факултет и дипломирао 1949.  Уз сву немаштину нигде се не помиње да је нешто радио да би се одржао у Београду, било где у свету, на школовању. Није га издржавао кнез од Семберије, већ Црква, она којој ће окренути леђа  на самртноме часу тражити да не буде сахрањен као православни хришћанин.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања