Став

Инок, везиља магле (11)

АСНО је да је допринос науци Леонтија (Павловића) non plus ultra, али жестоко надуван континуираним објављивањем истих чланака, а рекох, и туђих текстова које су самопрокламовани библиографи приписали њему, невином.

Недолично је да се неко, ко себе, макар неосновано, држи озбиљним научним радником, или баш због тога, троши на пискарања за локалне новине, а да ни наслов не уме поштено да  смисли и коректно га испише.

Леонтије се  у  све  пачао, доказујући да свашта уме, а да, заправо, мало шта разуме.

Тужно је то, неопричиво.

Тешко стечени докторат служио му је као лепеза којим је махао да стекне страхопоштовање у вароши, а не да делањем у науци ужива озбиљан углед  јер делима, упркос сервилности, није могао ни далеко, ни високо.

Леонтије је тражећи грађу натрчао на неки запис о предачким коленима и наврат-нанос похитао да покаже да зна знање (Леонтије П, Наши преци аскурђели и наврндеде, Етно-антрополошки проблеми, 1955). Делом због сталног упињања да нешто каже, да буде пионир,  списи су му недовршени, с више рупа него сито. Чупка овде, онде, па какав год да буде исход – задовољан је и жељан тапшања, трчи у локалне новине да телали. Тако је и тај рад у публикацији Етно-анторполошки проблеми, половичан.

Инок бере грожђе, бира тамњанику

Наврндеда је (не рачунајући нулто) пето предачко колено, о коме се Леонтије труди да каже што он није знао, одмах иза чукундеде, онда, пошто Леонтије не зна коленослов,  прескочи једну генерацију (вероватно је исто урађено и у изворнику који ресавац не наводи) и помене аскурђела. Од те грађе једва напише две странице, а трећа је резиме на енглеском. Какав дивотни и природно епохални научни рад, достојан куповине цертификата за неговање сујете научењака.

Да избегнем недоумицу наводим да је познато 16 српских предачких колена; нулто су син и кћер. Између сваког колена просечна дистанца је око  35 година. Та се граница помера-  некад је била максимално 20 година. Леонтије није успео да нађе и препише бар половину грађе. Јасно је да половично урађен посао није одговарајући кредит  за самољубље. Леонтије је тек штрпнуо од грађе. Такав посао и мотив гори су од не почетог.

Колико је упињања било да се од Леонтија начини научник говори и удворички текст (касније постављен на интернет страницу Музеја) Г. Ранковић: за живота већ легендарни стваралац (аутор нема појма о значењу речи легенда) велике истрајности, више од 60 година је у мраку људске заборавности осветљавао сећања на важне догађаје и због ратне ветрометине на овом простору, сакупљао по свету расуте делове наше материјалне баштине. Са готово фанатичном упорношћу је од тих делића сведочанстава прошлости Смедеревског Подунавља, састављао мозаике историјских догађаја и претакао их у многобројне књиге, написе, чланке и др. И све га је интересовало, 'од неолита до сателита', како је умео често да каже. (Шта је друго рекао јевтином римом него да је сваштарио!) Његових 50 година научног рада и преко 60 година публицистичке делатности (то је више од 110 година) преточене су у више од 280 библиографских јединица и 28 књига  (малочас их помену као многобројне), исписаних на око 7.000 страница (не знам како је срачунала, већина Леонтијевих делца не прелази 32 странице, амбициозно названим освртима, некад и студијама, или научним погледом, с обзиром на обим његових свезака, треба да буде бар 218 књига!) Пусти снови.

Леонтије је излагао (мисли: учествовао) на многобројним (19) научним скуповима у земљи и иностранству (за потоње нема трагова, записа, докумената, сведока) своја научна саопштења. (Г. Ранковић, Смедеревски зборник, 1, 10, 2006, др Леонтије Павловић – истрајни трагалац за историјским истинама).

Г. Ранковић је неисцрпне фантазије као и Леонтије. Следећу реченицу не наводим због великих изражајних могућности Г. Ранковић, већ да илуструјем један од дивних наслова. На веома оригиналан  и подацима крцат начин овај период др Леонтије осветљава и књигом Смедерево у 19. веку (занимање, имовина и привређивање становника према пописима од 1883. и 1862/3. године). Цитирано према тексту Г. Ранковић, Смедеревски зборник,1, 2006, 10).

 

У другим, али сличним примерима, каже се од попа и беседа,  али Леонтије често нема везе с тим па му се не могу приписати интерпретације разних недоучених аутора, макар се ти слободни наводи темеље на ономе што им је Леонтије казао. Међутим, може се мирне душе рећи за Г. Ранковић: њака од црквењака.

О Леонтијевој докторској дисертацији писала су петорица врлих пријатеља уверена да пишу херувимску похвалу (један протојереј и четири лаика). Да њих није било сав труд комисије да Леонтију упристоји дисертацију прошао би мутаво, незапажен. Што су се више упињали јадни рецензенти јасније је било да су им могућности страховито испод амбиција. Нису могли да увере читаоца да су кадри да пишу рецензију.

Ниједан од њих није знао шта тачно  треба да уради (да прочита!) па да  суди, ако зна шта је прочитао. Без тог знања нема ни ваљана текста. Бадава су хуктали. Магије није било.  Узаман се трудили и папир мрчили.

научник дефлорисао смедерево

Заједничко им је а. да су научникови познаници, често колеге, пријатељи (што није грех), б. да су на муци јер не знају шта да пишу пошто им је тематика страна, ц. да су се трудили, али нису приказ писали, јер и не знају шта је то, д. да су показали невероватно незнање о материји, па и о Леонтијевом раду,  е. ниједан од пријатељски расположених аутора није прочитао дисертацију, једва да су је прелистали, ф. веровали су да же добити на угледу пишући о Леонтију и, да закључим, г. за Леонтија би било боље да уопште нису мрчили папир јер су својим незнањем омаловажили му сву муку. Један од приказивача, В. Новаковић, отишао је најдаље, у бестрагију (Новаковић В, Наш глас, 11, јануар 1964, страна 5, поновљено наредне године: 21. фебруара 1965, стр. 10 ).

Какав лонац, такав и поклопац

С наднасловом Ових дана у Смедереву  и насловом Једна нова и добра књига. У 50 редова, уместо да испише намеравану химну тзв рецензент Б. Новаковић показао је  да је забасао међу 30 слова и да тоне све дубље. Докторски рад Култови лица код Срба и Македонаца, ма какав да је, прогласио је у првој реченици историјско-стенографском  расправом  (и то је сиротан ставио под наводнике) која је у ствари допуна успешно одбрањене докторске дисертације аутора (да није одбранио дисертацију не би стекао титулу; о успешности не вреди говорити). Не знам ко је весели Новаковић што арчи скупи новински простор локалне новине за своју малену снагу, али толико бесмислица, исписаних у најбољој намери, ретко се среће.

Аутора је, не знајући шта чини, у 50 редова, с најбољим  намерама, дисквалификовао за сва времена.  Он, даље, обзнањује да је Леонтије  објавио и шездесетак махом оригиналних фотоса. Шта значи  оригинални фотос и шта се подразумева под махом и ко их је разврставао и процењивао!  Зар постоје копије догађаја?! Мени део реченице В. Новаковића, од почетка хришћанске периоде звучи као од почетка хришћанске менструације.

Из неког разлога Новаковић, набеђени зналац култова код Срба и Македонаца, нагласио је у рецензији да Леонтије у дисертацији никог није вређао. Да ли је требало?

леонтије је објавио да је умножио дисертацију

Чудног ли схватања научног рада од некога ко се усуђује да о том раду суди. Новаковић је открио да  Леонтије никога није вређао, као да је вређање обавезно код дисертација. Зато нисам разумео да ли  хвали или куди нашег научника. Он је ширим слојевима  - идиотска фраза, комунистички анахронизам - веома разумљивим стилом и језиком не вређајући ничија осећања и поштујући легенду (шта легенда тражи у дисертацији о култу лица), разјаснио низ до сада у науци нерашчишћених питања о култовима. Тај Новаковић баш је зналац: не звирне у књигу, а све му је јасно јер је писано разумљивим стилом и језиком.  Стил је џомбаст до неразумевања написаног, а о језику Леонтијевих књига више пута сам током 20. века писао. Претпостављам, кад је Новаковић разумео језик, да је препознао српски.

Поред других нејасноћа није објашњено, ни од докторанта, ни од рецензената, како и зашто су се у дисертацији нашли Македонци. Верујем да је нешто начуо у битољској Богословији па није дао да то пропадне. Узгред, година је 2014. И док ово пишем МПЦ још нема аутокефалност, нити је икоја православна Црква у свету признала.

најзад је леонтије докторирао

И протојереј Бр. А. Цисарж се инфицирао: рецензију о Леонтијевој докторској дисертацији објавио је, као вулгарни маркетинг менаџер, уз наведену цену књиге, у периодици Православна мисао (Београд, год. 7, св. 2, 1964) и у Веснику (Београд, год. 17, бр.374, стр. 8, 1965.). Кад не знате шта би написали, а жарко желите да учините човеку, свако слово добро дође.

Посебно је необичан Цисаржев гест да пише о дисертацији пре но што је објављена и пре него што је Леонтије одбранио тезу. Можда је Леонтију речено да не брине, докторираће а он, без завета ћутње, разгласио.

ни речи о наводном дипломском раду на групи за истзорију уметности

Леонтије је записао да је после одбране, уваживши примедбе комисије, изменио и наслов дисертације (али не каже који је наслов штампане дисертације: пре или после одбране рада. Аутор је само навео да је   изоставио више (а недовољно!) пасуса. Цисаржа измене нису помеле: рукописаније је и прештампао пре него што је Леонтије докторирао. Толико о ждребету и руди.

Драгомир/Драгољуб/ Павловић, у монаштву наречени Леонтије, читавог живота бавио се археологијом, етнологијом, ћириличком палеографијом и средњовековном књижевношћу, истраживао (по светским архивима, посебном бечким) везе Смедерева са Угарском, Византијом, Турском,  Босном, Италијом, Француском, Пољском, Русијом... Боравио је у готово свим европским престоницама(Цит: Г. Ранковић, Смедеревски зборник,  број 1,  стр. 9, 2006) без видног напретка. Ваља признати да је био вредан у скупљању грађе (рекох ли: не марећи за интелектуалну својину) и записао је прилично тога осетљивом научном мером провере (Смедерево у 19. веку, 135),  ма шта значило и – упропастио.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања