Став

Инок, везиља магле (12)

УЗЕЈ у Смедереву од оснивања 12. априла 1950,  па 12 година унапредак, имао је  једног запосленог - управника!  Још се 1965. није рашчуло да Смедерево има Музеј, а Леонтију, рашчињеном иноку, па  даскалу у азањској Основној школи, штампао је (Музеј) докторску тезу  Култови лица код Срба и Македонаца, с резимеом на руском! Ништа без резимеа који нико не чита, као и инокове књиге што нико не погледа.Може ми се пребацити малициозност, али да је та докторска теза било оно што се од ње очекује издавач би био неко неутралан.

 Али то се ниједном није догодило за Леонтијева живота. Такав начин објављивања је очекиван јер је терен пажљиво и вишестрано припреман.

Леонтије је био дуговечан  управник од 1. децембра 1959.  до пензије 1977. Што му дисертацију, с благословом патријарха, није објавила Патријаршија, САНУ, Историјски архив Србије... више је од очигледног!

Власт је у Смедереву за Леонтија у једном дану учинила више но што је он за њу у васцелом животу. На страну што су власт, и поданици с њом, ваздизали дисертацију као да нико у свету није докторирао од постанка света.  Природно је да нису читали даље од корица. И што би?!

Земља невероватних могућности

Невероватно је да је у тим вуненим временима, неблагонаклона власт према клеру, безрезервно наклоњена Леонтију – рашчињеном калуђеру. Генерално, није реч о Леонтију, ветрови шибају с више страна макар колико вешт, умиљат и лукав  био –  који докторира на државном факултету у време када је партија постављала патријархе, а Богословски факултет држала даље од себе, јер су – зар не – Црква и држава одвојене. Србија је, по Уставу, и даље секуларна. Реално је теократска. Да није тако не би председник Томислав Николић ишао код патријарха Иринеја као најмудријег човека по савет. Укратко, Леонтије је одбранио докторски рад, с непризнатом подлогом – дипломом Богословског факултета. И онда напредовао изван менталних и образовних способности. Србија је то!

Мало хронологије. Први управник Светозар Спасојевић  био је шест година на том месту у Музеју, други, Даринка Зековић, такође професор, две године. Осме године важне као Осма седница, по формирању Музеја, постављен је за управника професор Мирко Зивгаревић и држао се годину, а пребег Леонтије – 18 година. Нема смисла да наглашавам:  двоструко дуже од удружених претходника.

Тај Музеј је потом  штампао све књижурке и сепарате из Леонтијева дућана. Највећи део текстова пре него што их Музеј брошира, објављивао је у чаршијској махалуши (почев од 1958) Трпеза Вујице Вулићевића у Азањском музеју (уздржавао сам се да граматички коректно исправљам ауторе па је сваки навод презентиран како су писали аутори) и у пожаревачком часопису Браничево (од 1963). О Студеници је,  безразложно под псеудонимом Бен Абдон (тај псеудоним, упркос сличности, не мешати са Нушићевим – Бен Акиба), писао и објављивао повремено од 1939. до 1941. превасходно у календару Вардар.  Нушић је био комедиограф, па је могао да узме било који псеудоним, како му драго, кад је реч о псеудо-научнику писање под псеудонимом нема смисла чак и кад се аутор боји последица написаног. А зна се, ко се врабаца боји, жито не сеје.

бранислав нушић

Леонтије је можда био наклоњен комедији, али без духа, мада не видим иједан одржив разлог да неко, ма какав научник био, узме псеудоним. Не знам да је ико, у свету, начне радове потписивао псеудонимом, а тешко да је неки будући научник почео каријеру пишући за Писма уредништву или комедиографске текстове.

Г. Ранковић тврди (Смедеревски зборник, 1, стр.9: Др Леонтије Павловић – истрајни трагалац за историјским истинама ) да је Леонтије од 1956. радио као професор (није обавештена, Леонтије је говорио да је предавао средњошколцима, али њему је рискантно веровати и свака сумња се покаже оправданом) у азањској школи. Драже му је било да саговорнике држи у заблуди да је био професор у некој београдској средњој школи, него да каже истину које се клонио кад год је било прилике. Уосталом, говорио је и да је био професор на факултету, па ништа од тога.

Да је држава уважавала диплому Богословског факултета, Леонтију, славољубивом и наклоњеном прагматизму, свакако би милија била београдска средња од било које па и азањске Основне школе која га је подсећала на сиромаштво родног села.

Комедији никад краја

Кад поменух прагматизам – Леонтије је објавио и три post mortem текста: о академику Ђорђу Сп. Радојичићу, професору немачког језика Мири Јовановић (десет година трпељиво је преводила резимеа на немачки за свако поглавље у брошурицама вредног инока) и Милану Вулетићу (кустос у Музеју, два пута  писао о експлозији у тврђави деспота Ђурђа Бранковића). Леонтије се  позивао на те радове, што наравно, значи само једно: уградио их је у своја делца.

Леонтије је у сећање академику Радојичићу објавио у пожаревачком часопису Браничево, свеска 1, 1970, а чланак Научно дело Ђорђа Сп. Радојичића у двоброју 3-4, 1970. Да будем јасан: Леонтије није бо кадар да ваљано просуди вредност научног рада Ђорђа Сп. Радојичића, поготову да напише одмерен, на чињеницама утемељен, коректан комеморативни текст. Посебно не у тако кратком времену и ако нема откуд да препише. Наравно, не да таквим текстом промовише свој рад, већ да посети на покојников рад.

Радојичић је умро крајем јануара 1970. а Леонтије је post mortem текст у Браничеву објавио у првом броју те године, а дужи текст, у који је уградио и део претходног текста, о Радојичићу у двоброју 3-4. Леонтије је тај кратки, смушени, текст писао да би што год објавио и себе ваздигао. Уистину текст је увредљиво кратак, танак и безвредан у сваком смислу.

Тај текст, тужним поводом писан, тужан је по себи и школски пример недоучена аутора који не прави разлику између новине и часописа, између шкрабања и писања.

У Браничеву свеска 1,1970, 124-125 јавили смо (Ми, по милости божјој научник и управник Музеја) укратко о смрти академика Ђорђа Сп. Радојичића, пензионисаног редовног професора Универзитета у Новом Саду. Тада смо се обавезали да у једном од следећих бројева Браничева напишемо нешто више о томе какав је и колики је његов научни опус. (Пређи на суштину већ једном!)То и чинимо овога пута, да бисмо истакли како је изненада изгубљен један од најактивнијих прегалаца у домену научног истраживања превасходне српске и југословенске историје средњевековне књижевности, византологије и славистике. И шта је написао Леонтије? Ништа. Трла баба лан. Шта је постигао? Шта ће постићи гушењем читаоца?! Успео је да у 30 редова испише наслове студија Ђорђа Сп. Радојичића што заузима десет одсто целокупног текста. Остало може да баци.

леонтијева посвета

У свешчици од 32 странице  под насловом готово дужим од фабуле Римска бронзана луцерна у облику брода из Мезула код Смедерева  (при чему се не зна шта је шта) записао је свом добротвору: Академику Ђорђу Св. Радојичићу који целог свог плодног живота (има ли ико други, плодан или не,  сем властитог живота!) са особитим жаром и љубављу пише о српској средњевековној књижевности и који је први открио неколико смедеревских песника и писаца (Леонтије осетљивом научном методом разликује неразлучиво)из доба деспотовине, овај скромни рад у знак пажње посвећује Аутор.

Леонтије у дисертацији: овај посао не би био овако обрађен да није било професора Ђорђа Сп. Радојичића, који је као (као?!) руководилац при изради тезе у току рада давао необично корисна усмена и писмена упутства и савете. Стога му се и овом приликом захваљујем.  

Без Радојичићеве невероватне куражи и подршке,  да неко ко је у Југославији 1949. дипломирао теологију, без ваљане дипломе од клирика, докторира на државном Универзитету то је нешто изнад незамисливог, све би остало утопија. За мање преступе ишло се на вишегодишње летовање на Голи оток и Свети Гргур.

Ђорђе Сп. Радојичић је безмало Леонтију у перо диктирао дисертацију. Укратко: већи део докторског рада, написао је или дао упутства (писана и усмена) управо Ђорђе Сп. Радојичић.

Леонтије се чуди да му је Радојичић давао необично корисна усмена и писмена упутства и савете. Није веровао инок да постоји научник коме то, по знању и образовању, доликује.

Људи заслужни за медаљу

Није само Ђ. С. Радојичић заслужан што је Леонтије докторирао. О томе Леонтије удворички, снисходљиво, улизички: Дугујем благодарност и професорима др Душану Глумцу и др Мирку Барјактаревићу, који су ми својим примедбама на дан одбране 6. јануара 1964. (на Бадњи дан је бранио дисертацију, као да су га искушавали) такође били од помоћи. Ипак, има разлике у помоћи, односно у заслугама: Радојичићу је Леонтије посветио чланак у часопису Браничево, а и посвету у свешчици Римска бронзана луцерна... . Тај рад је више пута прештампавао (у суботичком часопису Руковет, 1966;  београдском Старетинар, 1967...)Леонтије је јасно рекао да су му побројани чланови комисије својим примедбама на дан одбране 6.јануара 1964. такође били од помоћи. Радојичић је изнео главни део терета, већи но што га је имао аутор.

Наравно да чланови комисије помажу кандидату,  природно је и да им се захвали, али колико видим комисија је имала примедбе и током одбране рада. И то је у реду. Ипак, мора да је било превише примедби када је Леонтије и после одбране преправљао, а знајући га, тај је кварио оно што су му чланови комисије исправљали. Па и то је, на Леонтијевом нивоу природно, али говори да је борба била непрестана за два словца, а да сујету није успео да заузда. Вероватно је преправљао толико да више тај рукопис није био ни налик дисертацији. Дакле, докторирао је с дисертацијом која је  била на минимуму, једва у висини летвице. У ствари, да је био довољно сигуран у себе, да је био срчан и инсистирао да му се рад не преправља од доктората би могао да се опрости.

Г. Ранковић је нагласила, вероватно с разлогом, да је Леонтије пропутовао готово све европске земље  -  обратите пажњу на време – од 1963. до 1969.  године тражећи расуте трагове Смедеревског Подунавља.  Како ли их је само тражио и налазио. Гајгеровим бројачем сигурно не. Читањем литературе на страним језицима такође не. Дознавао је на научним скуповима? Нема говора. Скупови на којима је био учесник или посматрач били су нулти за трагање.

Рече ли историчар  Г. Ранковић да се Леонтије служио латинским, грчким и руским. Раније, у Службеничком листу писало је у рубрици Знање језика: служи се руским и нешто немачким.  Немачки гђа Ранковић не помиње. Можда мисли да је немачки у ствари - латински. Вредна ауторка додаје да се научник служи латинским и грчким. То што је Леонтије тренирао ученост пред незналицама и покадшто разликовао неко слово далеко је од знања тог језика. Леонтије није имао основе за учење класичних језика и  није (ни у мислима) студирао класичне језике и није знао  латински ни колико немарни средњошколац. Можда две три фразе.  Г. Ранковић пише без размишљања, а ја сведочим, јер знам, да је Леонтије на Богословском учио старогрчки, а не савремени грчки. Старогрчки је заборавио, а савремени није знао. На Богословском је незаобилазан и црквенословенски. Никад није поменуо да га зна. Можда је био ослобођен наставе, а сва је прилика, и слућења војног рока јер га нико, нарочито калуђер, не помиње.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања