Став

Инок, везиља магле (13)

АШТО је, посебно како и којим новцем Леонтије (Павловић) пропутовао готово све европске земље? Ваљда је по Европи ослушкивао ко све пева Adio Mare. Г. Ранковић тврди  да је Леонтије путовао да  би се, од 1977, када је пензионисан, посветио искључиво научном раду. А пре него што ће се посветити научном раду, годинама беше виши научни саветник на синекури.

Закључујем: пензионисани научник са Основном школом, почео је (према уверењу музејске раднице) да се бави науком с навршене 63 године.

Држим да је и то рано.

Да је почео касније, мање би грешака направио, мање би докумената упропастио, мање књига поцепао.

Постоје и други докази да је Леонтије био даскал у азањској школи, што је добро јер је Г. Ранковић углавном непоуздан сведок. Најпре запише (Смедеревски зборник,1, 2006, 10) у првом пасусу:  Дугујемо му... ...библиографију многобројних радова, а у трећем пасажу:  Сва ова (хоће да каже: та!) књижевна грађа је стручно и исцрпно обрађена и објављена у Библиографији др Леонтија Павловића ... ... а ми (ко?!?) из овог огромног опуса објављених радова ћемо поменути само најзначајније.

чувена библиографија глупости

У поменутој аљкаво урађеној  Библиографији која је унела хаос у Леонтијев макар какав научни и графомански рад, никаква грађа није ни стручно ни исцрпно обрађена. Право говорећи уопште није обрађена. Било је целисходно, паметније и јефтиније да је плаћен библиограф који се библиографијом бави професионално, зналац (а има их десетак у Србији, све бољи од бољега) него што су два виша библиотекара и један библиотечки саветник мрчили папир и траћили време и хранили незaсити ego. Обрукали се нису јер нико, сем њих, није очекивао ни оволико. Али оваква, с небројеним грешкама и подметањима, гора библиографија вероватно није могла да буде. Ни Леонтијев смртни непријатељ не би могао горе.

Г. Ранковић безбрижно дели паушалне оцене. Не верујем да је икада, мимо Леонтијеве библиографије, а и то је сумњиво, имала у рукама коју другу,  а у ту, једину,  једва да је завирила. И да јесте, која вајда?!

Библиографија је зачуђујуће и недопустиво аљкаво урађена (стручност се не  очитује само у безразложној селекцији аутора и текстова, већ у комодитету сачинилаца, којима је сваки посао, а израда библиографије, најдосаднији, а сви други, мимо једног, досадни). Чак ни сви Леонтијеви текстови нису унети, али су повремено у њу угурани научникови снисходљиви поздравни говори и удворичке  здравице с погледом на светлу будућност на крају тунела, који су, ма шта он желео, на другом полу. Да ствар до краја буде  траљава, библиографи су се силно потрудили да Леонтију припишу све што је несрећни новинар локалних  новина месецима објављивао, преписавши део  грађе коју је Леонтије плагирао из сепарата Мил. Р. Веснића. Тако, једва стигосмо до извора.

Библиографи крију IQ и од себе

азањци у другом животу чекају леонтија

Библиографи су сходно IQ и озбиљности посла који је требало да одраде, објављене текстове о Леонтију селективно уврстили, део јединица ауторски  приписали Леонтију, измишљали датуме, године, публикације, награде. Речју Библиографија  је дело дилетанта. Нико није тако искривљено представоо Леонтија као добронамерни библотекари.  Немаром биографа  неки наставци фељтона који је скрпио локални новинар из Леонтијеве приче су изостављени, други су  приписани недужном Леонтију.  Ако бисмо тај посао назвали правим именом - тај недоучени лимар по партијској линији сматран је новинаром и по склоности за преписивање био је гори од Леонтија. Знатан део података је погрешно датиран, неретко су наслови нетачни, а, рекох, ни Леонтије није увек аутор текстова које су му библиографи даровали.

Шта уистину каже Г. Ранковић (из овог огромног опуса објављених радова ћемо поменути само најзначајније), ако не да се Леонтије много трудио, а мало вредног дао, па она, сирак тужни међу вихорима, одлучује шта је најзначајније.

Да сажмем: гђа Ранковић нема појма шта је огромно а шта опус. Њен идол, Леонтије, самозвани историчар уметности, самопрокламовани професор на Богословском факултету, купац цертификата о последњим научним достигнућима, не прави разлику између слике и фотографије, између истине и неистине. Леонтије је мало тога знао; географија и топографија му нису блиске, топониме је премештао како му драго и смишљао им неодрживе легенде о настајању имена. Типичан, трагикомичан је напор иноков да реши генезу имена Смедерева. Када се уморио од хипотеза, одлучно је записао да постоје различита мишљења. Он, своје, није имао. Мислим да се Леонтије, као дете, силно забављао пишући своје књижурке, посебно при помисли како ће се све то примити код самоуких зналаца свега постојећег и непостојећег. Може се и овако рећи: да је ишта солидно знао, не би се служио неистинама, преправљањем, крађом нтелектуалне својине.

Значајна Леонтијева дела (по његовој процени прво и незаобилазно мерило су димензије и обим) ретко када премаше два ауторска табака са променљивим бројем фотографија и цртежа. Није, дакако, обим, посебно не димензије оно што делу даје значај, мада је Леонтије био уверен да су димензије књиге од судбинског значаја за њихову вредност. Опсесивно је тежио да објављује књиге неразумно великог формата, нипошто испод А4, неизоставно на премазаном папиру, обавезно сјајном, а уистину је штампао танушне свеске, на неквалитетној хартији, броширано. Тако да их нису хтели ни скупљачи секундарних сировина.

У позним годинама разметао се двема књигама штампаним на папиру који се уобичајено користи за репродукције слика и фотографија. Неподесан је за читање зато што пресијава, није за обимна дела јер је претежак. Због формата папира, због папира који пресијава,  а не квалитета дела, калуђер верује да је написао капитално дело.Наслов тог дела ни Забавнику не доликује:Кад промислим и погледам шта је све и како Леонтије написао и објавио стварно сам, према томе што је учинио, преблагонаклон.

 Према Библиографији књига Леонтије је од 1962. до 1997. у издању Музеја, објавио 20 монографских публикација на 2.965 страница што треба узети с резервом, јер је научник често нереално увећавао број страница, пошто раних година није била обавезна службена каталогизација па тиме и озбиљна обрада књига, а реално није имао ни снаге за жуђени опус. Истовремено се мора игнорисати безумна тврдња Г. Ранковић да је Леонтије штампао око 7.000 страница и 28 књига и томе додаје 48 сепарата. Чак и да их је толико, шта су сепарати до бесомучно резметање новцем пореских обезника и арчење папира, да би се броширало нешто што је већ објављено и прошло глуво. И да опет изведем рачун који даје немилосрдне резултате: 7.000 страница подељено са просеком од 32 странице по свесци (колико се повремено посрећи Леонтију да искарика) једнако је 218,75 укоричених списа. Па где се дедоше толике свеске јер недостаје готово 190 књига?!

Од 35 издања Музеја, 35 је управникових

пусти снови: леонтије је твдио да је објавио 190 књига

У истом раздобљу и коју годину потом Музеј је објавио пет књига других аутора: Милан Вулетић две брошуре (укупно 104 странице), Млађан Цуњак две (303 странице), Горан М. Ђорђевић & Драгољуб Т. Стојадиновић једну (234), Гордана Ранковић две (327), Татјана Гачпар једну (26 страница). Не може се рећи да је Музеј штампао само Леонтијева дела.  Штампањем књига других аутора, претежно запослених у Музеју, запушио је уста многима.

Леонтије је од октобра 1937. године био на положају јерођакона (јерођакон није положај) у манастиру Студеница, па све до ослобађања (ослобађања од чега? од кога? да ли га још ослобађају? ко га ослобађа? ко га је заробио?) а 1945. (када је, наводно завршио Богословију) рукоположен је  у чин јеромонаха (када гђа Ранковић пише час положај, час чин, јасно је: не зна разлику) у цркви ужичкој, храму св. великомученика (и у цркви и у храму! закључићу, можда пребрзо, да је госпођа Ранковић пазарила испите ако не и диплому)Георгија (сада је недвосмислено да поменута не зна шта је црква, шта храм - није једина - шта чин, шта положај, о правопису нећу да говорим). Поновићу: нико не може постати јерођакон без богословског образовања, а Леонтије је у годинама у које Ранковићка ситуира Леонтијев живот и рад, био без икаквог богословског знања. Умео је, верујем, да се прекрсти, можда да очита Оче наш и то је то. А то је тек неколико зрнца танког знања које готово нема везе са религијом, што је знање које би жутокљуни врапчић очас покуљуцао као црвиће. Какви чинови, какви прапорци. Ако гђа Ранковић није све измислила, онда је Леонтије.

Пошто је пала у транс писања за Зборник Г. Ранковић надувава Леонтијеву радиност и важност па је тако излагао на многобројним научним скуповима у земљи и иностранству.  Истина је поразна у различитости: Леонтије је учествовао на 17 скупова, скупштина, академија, саветовања, симпозијума, а најдаље стигао до Сремских Карловаца. Вероватно  госпођа Ранковић Сремске Карловце рачуна у иностранство. Неки од тих скупова које је Г. Ранковић прогласила престижним (она одређује шта је престижно) били су и у Смедереву. Г. Ранковић се често заброји па тако тврди да је Леонтије имао 21 саопштење, а био је на укупно 17 скупова, често у гледалишту, самопозван и о трошку Музеја, туристички, посматрачки.

Од 1956. године радио је као професор у азањској школи пише Г. Ранковић као да преводи хијероглифе и забрињавајуће је буновна. Може ли да помене још којег професора који предаје у Основној школи. Или, бар још тројицу, који су напустили факултетску каријеру да би предавали основцима, рецимо у Азањи. Како јој није пало на ум да ту нешто смрди. Дошао је у село као професор на Богословском факултету (тако се - лажно, дакако - представљао) па професор у неименованој средњој школи, па касније доктор наука, па тобожњи дипломац историје уметности и, на крају баладе, уседне се у фотељу управника Музеја. Кад је, неко, у то време несигурно, пријатељевао са Војиславом Косовцем, до мере да се и заљуби у добротвореву супругу, да би му потом Косовац понудио за женидбу свастику Татјану,  могао је све да постане и да се не роди! Што да не. То се, ваљда, може угодити. Са смешом Ако, рекао би бабо Фикрет Абдић, све је лако.

Са смешом Ако све је лако

овако је леонтије фарбао читаоце

Чињеница је да је Леонтије радио у Основној школи у Азањи, и зато ћу убудуче игнорисати очигледну варку о средњешколском предавачу. Био је инок суплент у Богословији, можда је повремено замењивао наставника, али, да се разумемо, суплент није наставник.

Лако је проверити и по Леонтијевим књижурцима и текстовима у смедеревској махалуши (рецимо о трпези Вујице Вулићевића, могуће је на основу текста да је у Азањи отворен Музеј, па о азањским хајдуцима, мада нема потребе). А и чему све то: потребно је читав живот утрошити улудо  - да би се обелоданиле калуђерове преваре. Није реч о роману Калуђер који је продао свој ферари  Робина Шарма, већ о виртуелној биографији живог човека који не зна шта ће са собом.

Био је Леонтије студент непризнатог факултета, а не професор. Надам се (узалуд је будим) да Г. Ранковић бар ту разлику зна. Најзад, преподобни Леонтије је завршио Богословију, али ни та диплома у Србији није ваљана. У Леонтијевом Службеничком листу  број тог документа написан је руком и године које је провео на државној трговачкој академији.  Део је откуцано на писаћој машини. Зашто?! Такви списи нису валидни документи. Да не помињем да је Леонтијев Службенички лист без печата, без потписа, без овере исправке учињене руком.  У њему се године рачунају уназад. Рубрика Школска спрема: Богословија, Битољ-Београд, 1937-1933. Леонтије је богословско знање само у Богословији, према неким ауторима, пекао 12 година. Замислите. А историчар уметности постао је у трептај ока!

Следи пасус  у коме Г. Ранковић тврди да и данас сељани (како, сад, сељани, зар језик нема правила, да није реч о Јупитеријанцима?!) памте његова упорна трагања за било каквим белегом на азањском гробљу, за било каквим подацима, којих су се мештани сећали (зашто је тражио мештане по азањском гробљу, па гробље није ни кафана, ни – далеко било – Дом културе, ни пијаца.а по селима иду на гробље само о верским празницима, на сахране и опела), није се устручавао да уђе ни у циганске потлеушице и да изучава њихове обичаје и културу. Чије обичаје и културу? Ваљда потлеушица?!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања