Став

Инок, везиља магле (14)

А би ма ко био у знатној мери поуздан сведок мора да буде човек од поверења, озбиљан и има довољан број година да би могао да сведочи о догађају који је био. Леонтије је у Азању дошао 1956.   Ако се сложимо, они сељани који и данас памте... упорна трагања... по азањском гробљу , 2006. (када је објављен текст гђе Ранковић) треба да имају најмање 80 година да би могли да ишта кажу о томе шта је Леонтије радио на азањском гробљу и, наравно, да га по гробљу срећу, можда и уходе, док је инок трагао за ко зна чиме.

Ту се чин не  завршава. Негдање јуноше, сада старији од века, уходили су инока и јављали Г. Ранковић.То је могло да се очекује, јер, питање је на месту, шта ради бивши калуђер свакичас по гробљу.

Потом траже гђу Ранковић да јој (после најмање пола века)  повере да је Леонтије тражио, пре њеног рођења, било какве податке и белеге.  А по гробљу на које и они који имају тамо своје мрле, долазе највише четири пута годишње: за задушнице. Значи, ништа озбиљно, ништа проверено, само дај да се о нечему дрнда. Било шта, било како. У нешто се тамбурати мора.

Подаци су за будуће књиге, белези за бајања и врачања. Није ми познато да се Леонтије бавио гатањем и врачањем, бар не у значењу које му приписује гђа Ранковић. Зна, ваљда, то Г. Ранковић, као што зна да се Леонтије није устручавао ни да уђе у циганске потлеушице и да изучава њихове обичаје и културу.

Зар  Цигани нису као и остали свет па се Леонтије устручава да уђе у потлеушице?! Зашто Г. Ранковић сматра неподобним, недоличним, да ли у свом невероватном сепаратизму, расизму, заблуделости, страху и незнању верује да Цигани краду децу и, преко свих очекивања су и канибали. Када ће да одрасте и схвати да не постоје амзе, караконџуле, вештице, баба-роге, санђаме, вукодлаци, вампири, бау-бау, ма та тврдио Леонтије у једном компилационом текстући и да би Цигани живели као сав нормалан свет да нема људи који од њих плаше децу и себе.

Да ли се калуђер устручавао

Где живи Г. Ранковић кад испољава фашисоидне ставове? Зашто стрепи над иноковој счаности?! И, дабоме, питање на крају: откуд она зна да  се Леонтије није устручавао и да је уопште залазио у циганске потлеушице. И зар се обичаји и култура проучавају у азањским циганским потлеушицама. Шта је то, нека микро култура, пагански обичаји који су се одржали само у циганским потлеушицама па баш и само у Азањи чекају да их Леонтије својим оскудним знањем и предрасудама о Циганима проучи.

Закључак је поражавајући: Г. Ранковић гуше невероватно незнање које је формирало предрасуде и заблуде о Ромима, или о Циганима, Египћанима, Ашкалијама, Калдеронима, Бањашима, Манушама, Гитанима, Јеђупкама, како јој драго, и, уз то, негује жестоку одбојност изопачену у дискриминацију.

Леонтије се, обратите пажњу, није устручавао. Зашто би се, молим, устручавао?!?! Научник не би требало да се устручава таман да су Роми вампири, а, колико знам, нису. Све и да јесу, Леонтије је био калуђер, зна све о загробном животу (претпостављам да зна јер је се подразумева да свештеници и монаси то знају) и што би се препадао улазећи у потлеушице ако Г. Ранковић зна шта је то и о чему пише.

Не само да - за разлику од Г. Ранковић - знам многе Роме (од којих неки веома држе до тога да су Роми, док се други ужасавају што им неко оспорава да  су Цигани) био сам им у кућама, у палатама, а био сам и у њиховим скромним стаништима. Био сам и у трошној кући која им служи као џамија у Малом Криваку. Био сам и на молитви. Разговарао сам са њима од малих ногу, путовао са њима, обедовао са њима. У узрасту када су родитељи децу препадали да ће их Цигани украсти, седео сам, извечери, са њима уз огњиште и слушао невероватне колористичке и маштовите приче.

Роми ме опчињавају од дечаштва до данас

Имам сведоке, ако су коме потребни, да сам Циганима, посебно пожаревачким мечкарима и скупљчима секундарних сировина више веровао него Србима када сам био мобилисан 1968. и да сам се и тада углавном са њима дружио. Знам неупоредиво више, тачније и реалније о њима него што ће гђа Ранковић икада знати, па и од неких њихових вајних ромских проминената и душебрижника који побелеше тврдећи да су забринути за  добро сународника.

Шта је од тога показао да зна Леонтије? Ништа, осим што је преписао чланак Тихомира Р. Ђорђевића о циганском краљу Кис  Михаилу Малом и чудотворки,  заштитници ромске деце Тетка Бибији (Смедерево у 19. веку, страница 14-17). Тврдим да је то што Цигани, Роми, Ашкалије, Калдерони, Египћани, Бањаши, Мануше, Гитани, Јеђупке како вам драго, муслиманске вере, немају у Смедереву праву, цивилизовану богомољу, недопустиво, примитивно и дискриминативно,  док на другој страни имамо бесмислено фаворизовање православне цркве која не допушта да припадници друге конфесије имају своју богомољу. И притом православна црква има подршку власти.

У овој земљи људи су атеисти по декрету и верни по истој мери. Срби могу да имају цркву, Цигани не могу. Још је Сократ осуђен што квари омладину и верује у богове у које не верује држава, али се та будалаштина још није искоренила. Зато Цигани живе у гетима, у картонским кутијама, у плеханим фавелама, тобожњим својим насељима, што даље од разних ранковићеваца.

Када би се ико озбиљно позабавио Циганима (мимо избора за представнике власти) ваљда бисмо разумели сву неправду према тим људима. Њима фали само да их гђа Ранковић класификује и смешта у потлеушице као у фиоке. Такве класификације и бреше спутавају Цигане да слободно и отворено живе свој живот и права која им припадају, а до којих долазе тешко или никако. Та неправда се не превазилази жмурењем, окретањем главе, заблудама и предрасудама, не текстовима попут оног који је штампала Г. Ранковић у Зборнику Музеја смедеревског подунавља.

Закључио сам да су Цигани, Роми,  како вам драго, веома чисти у својим домовима и у џамији чак и кад им насеља немају воду, струју, пут, када у великој породици нико нема сталан посао, предусретљиви и гостољубиви, ишао сам на њихове светковине (свадбе, сунећења)  и славе (Роми, православни и муслимани, махом славе Ђурђевдан, али и чудотворку Бибију, на чије сам слављење ишао по моравским селима): дирљив је њихов однос према госту. Не знам шта је потлеушица у богатом речнику Г. Ранковић. Биће довољно ако она зна. 

Мада Г. Ранковић паушално каже да је Леонтије  изучавао обичаје и културу Рома тврдим — ако се не рачуна, јер није његово знање,  преписан чланак од Тихомира Р. Ђорђевића — да је Леонтије о тим обичајима и култури знао колико и какав ванземаљац, чак и мање, односно ништа. За информацију гђе Ранковић тек застрашујуће мали број Рома зна нешто о својој култури, а неки и не знају језик свог народа. Бадава се упињала Г. Р. да у чланку за Зборник  пише како сељани још знају колико је радишан био Леонтије и да је улазио у њихове потлеушице. Сумњам да она уопште зна о чему је писала.

Леонтије и интелектуална својина

Зачуђујуће је да Леонтије није правио разлику између ауторских текстова и  изјава за новине, а ни аутори  Библиографије др Леонтија Павловића не увиђају ту дистинкцију. Тако у Списку штампаних радова Леонтије  под годином 1978. дописује да је објавио рад  у Политици. Тај  рад има пет просто-проширених  реченица.  Година је била сушна: Леонтије је те године, према његовом запису, објавио само тих пет реченица. Мислим да читалац зна поступак учешћа у анкети Политике, шта је за вас био културни догађај сезоне.

Још неколико речи о културном догађају сезоне. Кад лето узме замах, готово све замре, тешко је озбиљно правити новину. Тада уредник  позове дописнике и наложи да нађу у својим местима некога ко би могао штогод укратко рећи о догађају сезоне. Било шта, има простора у новини.

Неки људи из тзв. културе, посебно усмени књижевници,  убеђени да су важнији но што јесу, нуде по редакцијама - Леонтије је, по признању, достављао!  - мишљење не само за анкету о догађају сезоне него и о књигама које нису читали иако дремају по неким жиријима, јер, по правилу, читају само оно што сами објаве: а то, ако није занемарљиво, а јесте, прекомерно је досадно и безвредно. 

Разуме се да највише простора узму људи из Београда, док су саговорници новинара из унутрашњости заступљени због просека. То што је Леонтијев одговор  у Списку штампаних радова говори да га је дописник Политике замолио за учешће у анкети, а није искључено и да је Леонтије понудио већ написано мишљење, само да се скрати, описмени и објасни шта је калча издвојио. Вероватно је да се није држао спартанске мудрости да текст буде кратак и садржајан. Неко ко пише наслов у три реда није концизан. Такав не зна да мисли, последица је да не уме да пише. Уосталом, анкета о културном догађају сезоне једном је у години. Има Леонтије времена да напише тих пет реченица.

И само још ово: књижурак који је објавила Народна библиотека није библиографија већ биобиблиографија. Мања је разлика између земље и неба но између те две публикације.

Леонтијеву Библиографију (136 страница) сачиниле су две библиотекарке и један библиотечки саветник, а грешака, пропуста, комодитета, аљкавости па и добраног незнања више је но нотица на које се читалац може ослонити. Нема ни помена (пропусти се дешавају, али чешће је реч о зловољи, карактеру и ограничености одређеног соја људи, којима је манир да прећуте штогод могу што су други добро урадили) о  најзначајнијем тексту (Студенички ризничар, Додатак за културу, Политика, 19. април 1997)  на више од пола странице Политике написаног поводом Леонтијеве смрти. То је, без двојбе, текст који је Леонтијева породица могла комотно да уклеше на погребни камен јер је у том тексту, мада куртоазно, уздигнут до висина које никад није дотакао.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања