Став

Инок, везиља магле (15)

ТОМЕ да се датуми наведени у Библиографији често не уклапају у стварну хронологију живота и преметања Леонтија (Павловића) нећу више ни словца. Хоћу да анализирам белешку у алманаху Ко је ко, коју сопственом десницом исписа и фантазијом уобличи дотични научник у невероватан и контрадикторан science fiction.

Рука му се позлатила, посао ми олакша.
Леонтије је говорио да је рестаурација смедеревске тврђаве догађај сезоне и промашио тему: рестаурација је трајала више година и настављена 1978. (дакле, више сезона), а до 2014. је прекинута да се не зна када ће бити настављена. 

 Чека се благонаклони министар културе да одобри.

Инок је био тешко оболео од величине.

Леонтије беше безрезервно уверен да му је свака златна.

Сваке године исто: салетао је дописника Политике  да му утрапи мишљење о културном догађају сезоне. Ту би, сваке године, рекох ли, покушао да увери читаоце како све зна о цитадели Ђурђа Бранковића, како се једнако скрби за њено добро. Та анкета је рађена рутински, да се попуни простор, да се чују и људи из унутрашњости. Ништа посебно. Анкети беше део премошаћавања летње учмалости.

Знајући иноков манир вероватно се нашироко расписао о ономе што се може казати у неколико речи. Уредник није имао сентимента: свео је одговор на пет реченица као и осталим учесницима који мисле да ће учешће у тој анкети променити свет. Леонтијева патетика јеи у тих пет реченица надвладала речено.

Објављено је да је рекао: оправком овог објекта поставља се мост према будућности (пошто је реч о тврђави научник не каже да ли се ради о покретном мосту) чијим ће генерацијама служити  за одмор, састајалишта, шеталиште и културне спектакле. Није јасно чијим генерацијама: објекта, моста, будућности. Важно је звучи, да је Леонтије нешто рекао о културном догађају сезоне. Сезоне која ће стићи с генерацијама које долазе.

Од калуђера Amanita phalloides

истраживање цитаделе

Леонтије када кити сав се занесе. Ништа од тога ни у траговима већ три деценије и зађосмо у четврту, али Леонтију на душу иде само сервилност и клањање. Он је говорио о жељама, не о културном догађају сезоне, када би га новинар Политике анкетирао да би га уважио, научнику намах израсту крила па се са трафика вине небу под облаке.

Не верујем да је Смедерево - мимо  доношења моштију светог Луке и удадбе Ђурђевих кћери -  имало у историји још један спектакл. У последњих шест деценија, али и шест столећа - ниједан. Леонтије завршава свој  рад клањањем Републичкој заједници културе, Општини и привреди Смедерева што после свестраних оправки ова камена лепотица трагичне судбине неће више бити ругло и страшило. Лепе фразе, баш звече, сав се најежих. Што рече један ватикански попа: расплаках се.

Обратите пажњу на редове у лексикону Ко је ко што их је преподобни Леонтије написао властитом десницом (да не зна левица): Павловић Леонтије, историчар уметности и теолог, научни саветник Народног музеја, Смедерево (пенз.). Р: 13.8.1914, Бродац, Бијељина (о. Лука, пољопр.; м. Ружа р. Јовановић. дом.). О: Богословија, Бг (мат. 1937); Богословски факултет, Бг (дипл.1949); Филоз. факултет, Бг. - историја уметности (дипл. 1957, докт. 1964). Ужа спец.: средњовековна археологија, ћирилска палеографија и етнологија. К: асистент на Богословском факултету, Бг (1950-56): професор у средњој школи, Бг. (1956-59) директор Народног музеја, Смедерево (1959-89). Б: аутор 31 књиге, 3 монографије, 8 струч. радова, 2 студије, око 280 науч. радова. Н: Октоб. награда (1987), "Златни кључ" града Смедерева (1987) орден рада са з.в. ...

опширни подаци о Леонтију у лексикону Ко је ко опширни подаци о Леонтију у лексикону Ко је ко

Како је Леонтије нијао биографију

Да се више не враћам на биографске зачкољице, анализираћу шта је Леонтије о себи у  лексикону шминкао:

Павловић Леонтије. У оваквим списима, ако личност има псеудоним, уметничко, тотемско или монашко, хипокористик или  крштено  име, што Леонтију не пада на ум, наводи се и оно. Примери из истог лексикона: Боца Стефан (владика Стефан, епископ жичке епархије), монашко име му је идентично крштеном. Боца је, колико сам видео у лексикону, уз епископа бачког - Буловић Иринеј (Мирко)  - једини име исписао правилно, и неколицина мирјанина: Василије Поповић (Павле Угринов), Тони Монтано (Миљковић Велибор), Sharp Станислав (Милојковић Ђорђе), Ковачевић Миладин (Гробаров Јаков), Поповић Миљенко (Жуборски Миљенко), Јахић Фахрета (Лепа Брена), Јовић Милош (Лео Мартин) итд. Разуме се, прво се пишу имена па презимена; у лексикону, по обрасцу, због лакше претраге, прво иде презиме,  али Леонтију је свеједно, он крије име и од ћирилице и од латинице и не мари, што је је провидно, колико је неписмен. Знам неке друге научнике, који су такође поприлично у завади с граматиком, правописом, стилом, али Леонтије је барјактар.

Историчар уметности и теолог. Занемарићу хронолошки редослед, али не могу чињенице: дипломирао је теологију, историју уметности није. Није тешко бити научни саветник музеја у коме је кандидат (рецимо) за саветника, истовремено и управник (никада се то место није звало, бар не у Смедереву, директор, али Леонтију звучи важније).

Р: 13.8.1914, Бродац, Бијељина. Вероватно је, не може се проверити, написао прави датум, али није написао одређено, Бродац  Доњи или Бродац Горњи. Хтео би да је рођен истовремено у оба. Додатак, Бијељина, украс је Леонтијевом месту рођења. Не верујем да нiиje знао да није рођен у Бијељини.

(о. Лука, пољопр.; м. Ружа р. Јовановић. дом.) Лик који се представља као М. Павловић, у драматичном обраћању читаоцима новина у којима сам описао Леонтијев лик и дело опадао ме је да сам Леонтијевом оцу ускратио титулу кнеза и вође земзадруга Семберије. Јасно да је Леонтије прећутао да му је отац био чувар сеоских свиња, али држим на би прећутао да је био вођа земзадруга Семберије, а о кнежевству и да не говорим. Ипак, довољно је што тврди да је земљорадник. А да је уистину био земљорадник зар би се замајавао чувањем сеоских свиња. Наравно.  

О: Богословија, БГ  (мат. 1937).  Неко је померио годину. Ја нисам. Можда сам Леонтије, да би се уклопио са добијањем чина јеромонаха те године, ако га је уопште тада добио. Биографи кажу да је Богословију, после, много година, докончао 1945. а без теолошког знања не може се бити јеромонах.

Богословски факултет, Бг (дипл. 1949)  то је просто невероватан податак да неко учи две године први разред Основне, а да Богословски заврши замало па у року. Не верујем да се такво чудо догодило. Али, нека му буде. Није то једина нелогичност у лику и делу бившег инока.

Филоз. факултет, Бг, - историја уметности (дипл. 1957,  докт. 1964).  Ту је Леонтије прибегао трику: ставио је наводну годину дипломирања групе коју никад није уписао, или, да прецизирам, никада није дипломирао, нити прву годину дао, и додао годину докторирања која је прилично брзо стигла по тобожњем дипломирању. Такво поистовећивање тешко да би могао да направи и безуман човек. Али сујета нема границе.

Ужа спец.: средњевековна археологија, ћирилска (ваљда ћирилична или ћириличка) палеографија и етнологија. Сад се Леонтије понаша као сумашедши. Ниједно знање од наведених ужих специјалности  не стиче се на Богословском факултету нити на историји уметности.  Такву тврдњу о ужој специјалности не би усудио ни Минхаузен да прослови, а не подржава га ни Библиографија у којој стоји: национална историја и средњевековна археологија. Разуме се, ни за те области није био остручен.

К: асистент на Богословском факултету, БГ (1950-56). Професор у средњој школи, Бг. (1956-59) није био ни у наведеном ни ван наведеног периода,  асистент, није био професор у средњој школи, већ учитељ у Основној школи у Азањи, директор Народног музеја, Смедерево (1959-89) није био директор него управник.

Б: аутор 31 књиге, 3 монографије, 8 струч. радова, 2 студије, око 280 науч. радова. Коме веровати: у Библиографији коју је објавила Народна библиотека у Смедереву 2003, дакле после калуђерове смрти гђа Ранковић је написала да је Леонтије објавио  28 књига, исписаних на око 7.000 страница. Када се број приписаних му страница, подели са бројем додељених му књига резултат је 250 страница по наслову, а лако се може проверити да ретко која књига прелази 32 странице. Леонтије, видно је, даље кити свој рад, одвајајући научне радове, студије, монографије. Све је то већ урачунао и приказао као укупно објављених.

Више се нећу бавити Леонтијевом биографијом, али хоћу његовим тзв научним и публицистичким радом.

Калуђерова хагиографија

свако свира своје ноте

У тексту, која се може сматрати безумном хагиографијом Леонтијевог лика и дела гђа Ранковић помиње иноков Службенички лист, који се данас чува у Архиву Србије, оцењено је да се највише оспособио за изучавање старих српских рукописа и икона и да је његову студије Манастирске болнице у доба Немањића наградио Универзитетски савет 1949. Да Универзитетски савет, 1949, у вуненим временима награди калуђера, то је метафантастика. Осим,  ако савет није Богословског факулета, који је тих година био аутохтони. 

Имам копију Леонтијевог Службеничког листа, копију цертификата хохштаплера са Кембриџа, копију дозволе да калуђер посети Хиландар, тиме сам илустровао трећи наставак овог трактата. У Службеничком листу, не пише ништа од онога што тврди гђа Ранковић. Увеен сам да је тај Службенички лист производ Леонтијеве кућне мануфактуре. Ипак, указујем на то да је у лексикону Ко је ко Леонтије навео да је рођен 13. 8. 1914. а гђа Ранковић упорно пише: 26. 8. 1915. Можда је историчарка у неком другом животу била бабица госпођи Ружи Павловић.

Исти аутор, кустос историчар, гђа Ранковић  на интернет страници Музеја није пропустила да читаоцу објасни да су опширни подаци о овом нашем значајном суграђанину објављени и у познатом лексикону Ко је ко у Србији, 1991. Лексикон је познат јер је у њему фантастична белешка о Леонтију. Да је лексикон познат опричао јој је лично Леонтије, а просветлио је и подацима да је као признати истраживач и научник увршћен (она пише учвршћен) у светски значајну биографску књигу под називом: Људи заслужни за светска достигнућа, објављену у Кембриџу 1990. То је књига која се продаје оним амбициозним, а фрустрираним и сујетним ликовима који су купили цертификат, од истог преваранта, да су заслужни за последња светска достигнућа. Књига је значајна јер је у њој име дичнога преподобног Леонтија. То је јасно.

Те, опширне, фантастичне, податке разбарушио је Леонтије у познатом лексикону Ко је ко  у феноменална 24 реда ширине 70 мм. (књига је штампана двостубачно, а да је на једном ступцу опширност би захватила безмало чак 10 редова) укључујући језике које наводно говори (руски и немачки) и које тобож (пре)познаје: латински и старогрчки, орден рада, адресу, место становања, име и девојачко презиме супруге, њено занимање, потом сина Душка, звање и радно место у Монтреалу. И лажи, колико може да стане у опширне ретке.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања