Став

Инок, везиља магле (16)

ТО више читам Увод у животно дело Леонтија (Павловића) то све мање могу да се одредим: да  ли ми је све што тај човек напише више смешно, тужно или отужно. Примера је у сваком пасусу.

Јасно је да је Леонтије веома забринут над историјском и културном баштином и озбиљно је размишљао како да Смедерево поново сагради тврђаву, старију и лепшу.

Може то инок, наравно.

Брижни Леонтије: Дозволимо ли да споменик пропада брзином којом је уништаван од изградње железничке пруге Смедерево - Велика Плана 1884/6, од бомбардовања 1915, до експлозије муниције 5. јуна 1941, онда га никаквим средствима не бисмо могли поново изградити.

Пруга је опсенила Леонтија као што је опчинила Јозефа Штрауса. И док је Штраус писао композиције занет парном локомотивом, Леонтије је писао химничке и пророчке текстове, али, пошто је у сукобу са собом, најпре тврдио је да је изградња железнице знак просперитета, које ће од Смедерева начинити европску престоницу, потом да је гвоздени коњ упропастио Смедерево. Имао је прилике, као научни сарадник да пред крај живота исправи брзоплетост градитеља железнице и девастира је.  Тако би вероватно спасао Смедерево.

Инок бје фасциниран железницом

свима таман само леонтију тесно

Иако је пре Леонтија, најмање пола века планирано и обећавано измештање пруге, то се није догодило, калуђер ништа није учинио  као општински научни саветник јер није био човек од акције, а имао је снове о Смедереву које иде небу под облаке и, истовремено, био против изградње Смедерева (солитери заклањају видик са брда Мајдан па се не види Карађорђев дуд). Наравно, има и страница где калуђер усхићен железницом предвиђа Смедереву блиставу будућност и оне су превасходно отужне.

Смедерево као да није било у стању да сачува од Леонтија историју, па и тврђаву, која је део те историје. Он је најпре, у својим манускриптима, тврђаву и деспота и мајсторе час хвалио, дизао до престоља Творца, час ружио, зановетао, јер се он, ето, у све разуме. Често је збуњивао поступцима које су неговали локални скрибенти.

Тврђавско платно према железничкој станици, према Смедереву, имало је  три куле. Средишња је била на улазу у тврђаву, и по једну на оба краја платна према Смедереву. Крајње куле су прилично руиниране, а средишња је срушена.

Леонтије је, у свој научничкој ширини, понудио више узрока рушења  средње куле: покушао је да буде разуман и систематичан па је кривицу за рушење куле свалио прво на изградњу железничке пруге Смедерево-Велика Плана 1884/6, затим на фелдмаршала Макензена при нападу на Србију 1915. и, за сваки случај, пошто ништа није истражио, бланко је оптужио Мустафу Голубића и Мата Видаковића за експлозију муниције 5. јуна 1941. На тај корак га је подстакло писање београдске штампе о књизи Миломира Марића.  Да би додао и нешто своје, Леонтије је Мустафу Голубића окривио за убиство Лава Троцког.

 

Железница, прва, на листи Леонтијевих осумњичених за рушење куле, по Леонтијевом сагледавању чињеница из сопствене мануфактуре, збрисала је средишњу кулу јер је, по Леонтију, била на траси изградње колосека. На страну то што је Смедерево, у време изградње пруге било село и пруга је могла да се шири без икаквих тешкоћа, а да до тврђаве и не допре. После шест деценија (1941) једва да је Смедерево имало 8.000 становника, па је простора за пругу било и одвише. Зашто би сметала средња кула када је на фотографијама из 2014. видно да је градско платно према Смедереву (а куле су биле између тврђаве и платна) довољно удаљено од утврђења да је у том простору паркинг за путничке аутомобиле и тешка возила, превасходно аутобусе), затим, после платна, и даље према граду, постоји пут којим се несметано одвија саобраћај, а види се колико је од цитаделе удаљена железничарска кућица, пруга, пружни прелаз. Колосек иде паралелно са тврђавским платном толико удаљен да ни руској железници не би било тесно.

Леонтије даље мисли да је кула васкрсла па страдала 1915. када је фелдмаршал Аугуст фон Макензен 72 сата непрекидно, из Ковина, гранатирао Смедерево. То је осоколило  Леонтија па је заборавио да је најпре осудио железницу. И за 1915. до 1918, постоје фотографије, разгледнице на којима се види средишна кула.

Докони калуђер три пута рушио кулу

Тврђава деспота Ђурђа Бранковића ни у ком случају није могла бити војни објект у Првом светском рату. И, дабоме, Леонтије тврдњу да је кула страдала од граната  лансиране из Дебеле Берте ничим није могао да поткрепи. Није имао доказе, ни довољно сваковрсног знања, пре свега историје а, богме,  премало је било грађе читалаца у рубрици Међу нама па му је недостајало воље да трага. Зашто је важно како је нестала кула? Наравно да је небитно, али Леонтије мора о нечему да пише. Он је научник.

фелдмаршал аугуст фон макензен

У лепим годинама за уживање, али напорним за ратовање (65) искусном фелдмаршалу Аугусту фон Макензену, познатом као Последњи Хусар (реч је српског порекла), поверена је 1915. инвазија на Србију. Немачки цар Виљем Трећи је одао признање српским војницима када је изјавио: Учинићу част Србима, послаћу на њих фон Макензена.

Макензен је пре те изјаве ратовао против словенских народа и знао је какав га отпор очекује. Предводио је, на Србију, војску састављену од немачких, аустроугарских и бугарских јединица. Био је одличан стратег, систематичан и немилосрдан. Сваки напад би предимензионирао ватреним дејством.

Фелдмаршалов говор војницима  о томе какав је борац, непријатељ и војник Србин, што је знао и цар Виљем Трећи,  у светским је уџбеницима  беседништва као и обраћање пуковника Драгутина Гавриловића браниоцима Београда октобра 1915. непосредно пред јуриш.

Аугуст фон Макензен, коме су битке против Руса на почетку Првог светског рата увећале и донеле највише војно одликовање – Орден Црног Орла, иако се борио против Срба (баш због тог искуства), уважавао је српског војника не само у говорима већ и делом: подигао је белег, с легендом на немачком и српском палим браниоцима Београда  остао пример фер војсковође у историји ратовања. Макензен је дао да се на белг испише порука Hier ruhen serbische Helden (Овде почивају српски јунаци , † 1915 †.

Макензен је уважавао српског војника

С јесени 1915.  фелдмаршал Макензен пред полазак на српски фронт упозорио је своје ратнике: Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе.

У сећањима фелдмаршал Макензен је о српској војсци написао: Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу.Онога тренутка, када смо Србију освојили, нас је то болело више него њене савезнице.

На супротној страни фронта, у српској армији један од генерала био је Павле Јуришић Штурм, рођен као Paulus Eugenius Sturm, Лужички Србин. Био је на војној академији у класи са Макензеном. Обојица су истог дана добили чин потпоручника, потом су им се разишли путеви све до Првог светског рата.

пуковник драгутин гавриловић

Тада мајор, касније пуковник, који је одбио да два пута полаже испит за чин генерала, мада је стратегијом, тактиком и јунаштвом комотно могао да понесе генералске еполете без икаквих формалних испита, Драгутин Гавриловић о борби која их чека:

Јунаци!
Тачно у три часа непријатеља треба разбити вашим силним јунаштвом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници!
Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину! Живео краљ! Живео Београд!

Тврђава никако није могла да буде војни циљ 1915. па Макензен, мада у борбеним акцијама није штедео муницију, није имао разлога да је додатно разбацује гађајући објекте чијим рушењем ништа не постиже. Остало је још видети шта је било 5. јуна 1941. Чудим се да је научник превидео бомбардовање Смедерева у савезничким налетима.

Као научни саветник у градској управи није прстом мрднуо да осујети непромишљене потезе те власти, рецимо у односу на тврђаву, него је предлагао безумне идеје о изградњи Смедерева. Уосталом, пошто је његово саветничко место  било гест добре воље, незнања и синекуре, није било потребно да ишта говори. Невичан политичким играма није разумео да треба да само да фигурира. За то време градска власт је порушила 52 метра тврђавског платна само на улазу у цитаделу и поставила металну ограду жешћу од затворских. И где год је зид био урушен, подигнута је метална ограда.  За мајских поплава 2014. решетке су на капији са дунавске стране биле закатанчене. Можда је то била ефикасна одбрана од надируће воде.

 Срби су, у Смедереву, у два маха ковали планове за рушење тврђаве. Само се, после октобарских промена 2000. директор једне институције заузео да тврђава остане, а да се зграде Народне библиотеке, Музеја, Културног центра, Историјског архива, Регионалног завода за заштиту споменика културе, све до једне архитектонски репрезентативне зграде, у најмању руку украс града, продају на лицитацији и од добијених пара подигну нове у - тврђави.

За ревитализацију, рестаурацију и конзервацију тврђаве деспота Ђурђа Бранковића више су урадили инжењер грађевине Илија Греговић са првом супругом него заједно УНЕСКО и градска управа, из које су порезници закључили да Греговићима прелива па су га ошамутили порезом и упропастили фирму, њему који није тражио никакву накнаду за трошак, знање и труд и који је, као најбољи познавалац канализационе мреже, распоред и пропусну моћ колектора у граду, узалуд  нудио помоћ код изливања Дунава и када канализациони колектори почну да се гуше од превеликог прилива воде. Што би Греговићи за дан довукли грађе за сређивање куле  то би радишни Смедеревци за ноћ развукли. Греговић је тврдио да је толико материјала купио да је могао пет кула да обнови. Могао је да обнови толико, али се није повратио од силног улагања.

Како се о тврђави брине - добро се држи

Добро се држи смедеревска тврђава. Ударали су на њу не само Турци него и Угари, Пеони, Логиварди, не само мерзери фон Макензена (додуше не у мери коју је Леонтије процени), но понајвише Срби, они зарад чије је одбране и подигнута, па, богме и бивши калуђер због којег су археолози нерадо одлазили са налазишта у тврђави па и тада тек у дубоку ноћ.

Јунска експлозија само дунавским алама није приписивана, а јесте врућини, лећама, нишанским справама, дувану немарних немачких војника, авиону који је горе брујао, комунистима да су, не схватајући последице, непромишљеном диверзијом Смедерево сравнили са земљом усмртивши неколико хиљада душа. Разумним  трагањем готово као Сијукс утврдио сам да је за експлозију одговоран само један младић. Казаћу, ономе ко буде имао стрпљења да чита што је претходило, име, показати фотографију, навести сведоке, зденце.

Стотину метара тврђавскога платна, према граду, рушено је одлуком мудрог руководства,  у етапама да би се тим каменом рестаурирао други део града.  Бар једном у години смедеревско утврђење освоје путујући забављачи, рингишпили и сила свакојаких дрангулија моћно озвучених. Заиста се тврђава добро држи. У свету тимови смишљају начине да сачувају споменике културе од смога и птичјих зборова, у смедеревском утврђењу без роштиља нема културног миљеа. Нема шмека. Преко свега лађари за куле и зупце зидина везују барже и бродове. Што пропусти време, то дочека наш немар.

илија и милена греговић поред куле коју су обнављали

Један од оних који је, 1947. као ученик смедеревске гимназије, са друговима, дробилицом уситњавао камен из зидина утврђења да би се тиме насули друмови, Илија Греговић, после много година, покушао је да обнови бар делић разграђеног. На Видовдан 1968. грађевински инжењер Илија Греговић је покренуо иницијативу за оснивање Друштва пријатеља смедеревске тврђаве. Те године је почео, са супругом, самоиницијативно да обнавља једну кулу смедеревскога града. Касније је утемељен Завод за заштиту споменика културе.

Када се Илија Греговић са супругом Миленом, архитектом, упустио у авантуру дугу годину (годину и по је чекао дозволе) да о свом трошку рестаурира турску кулу градског утврђења, Југословенски лексикографски завод, са седиштем у Загребу, по савету професора Фране Сентинеле молио је Греговића (човек је био институција) да помогне у саветима за репрезентативни Водич Југославије, текстом  дакако, о смедеревској утврди.

Када је Милена умрла, Илија је дигао руке од тврђаве. У томе му је свесрдно помогла и управа прихода комунистичким резоном да Греговић има више но што му треба и, вероватно, више него што заслужује када може да се стара о утврђењу о којој се не стара ни град, ни држава, па разрезала на предузимачку фирму такав порез да је пропао.

Из стана преко пута тврђаве гледали смо турску кулу, ону која је  подигнута после пада Смедерева. Супруга и ја смо размишљали на исти начин: треба нешто урадити да се спасе што се спасти може. Колико су Смедеревци држали до тврђаве говори и то што је почетком педесетих у њој била градска депонија а до шездесетих су овчари напасли стада у каструму  и бујао коров. Оно што нису учинили векови, урадило је време.

Леонтије је помогао нечињењем.

Греговићи су годину и по дана чекали на дозволу да по пројекту академика Јована Нешковића о свом трошку конзервирају турску кулу смедеревске тврђаве. Кад је стрпљењу дошао крај засукали су рукаве и прионули на посао. Илија је, с радницима, био на врху куле, Милена је додавала камење. Сваки камен много пута су окренули и обрнули расправљајући да ли и како да га уграде. Требало је наћи погодан угао, најбољи положај. О сваком камичку вођена је расправа. Укрштали су знање грађевински инжењер и архитект. Док су они расправљали, бринући о сваком камичку, његовој структури, боји и облику, разне инспекције  су обустављале радове, налазиле да скеле нису прописне, да ово, да оно...  Смедеревци су, на свој начин, помагали инспекцијама развлачећи грађевински материјал, демонтирајући скеле. Увек се нешто може прикрпити туђим маром и знојем.

Учени члан једне уважене комисије није хтео да чује да грађевински инжењер и архитекта петљају око тврђаве. При обиласку је спонтано, тај члан, ускликнуо указујући осталима како је добро озидан један део. То се, рекао је уважени професор, сада не може постићи.Колега, реплицирао је академик Јован Нешковић по чијим су нацртима извођени радови, управо сте дали изузетно високу оцену Греговићевом раду. То је он урадио.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања