Став

Инок, везиља магле (17)

А тврђаву је, при градњи, рекао је потписнику ових редова инжењер Илија Греговић, коришћено  тридесет врсти камена. Кула коју смо рестаурирали и конзервирали супруга и ја, грађена је од осам врсти. За сваки је утрошено много дана трагања: који је најбољи и где га наћи. Негде бисмо нашли праву боју, али не структуру, на другом месту обрнуто. Довлачили су Греговићи (Старина Новак би рекао све уз своја кола и волове) сивкасти рамски шкриљац, жућкасти радовањски пешчар, кучајски бели камен, шљунак са ушћа Језаве (јер је он коришћен и за првобитну градњу) и римску циглу.

При грађењу тврђаве коришћена цигла је са надгробних споменика из римског доба.

Да би до ње дошао Греговић је морао малчице да зажмури.

Каструм од 30 врсти бираног камена

Да се рестаурирани део не би разликовао од првобитног, ми смо римску циглу куповали од сељака из Сеона. Они су рушили некакве римске споменике из мени непознатог локалитета и поплочавали свињце и дворишта. Е, ту сам циглу ја куповао.

Греговић је, каже, био на најбољем путу да произведе римску циглу, али му се измакло за длаку. Нешто је недостајало у процесу производње. До смрти није докучио шта. Непобитно је да је маса за римску циглу мешана врућом водом. Али није све у врућој води.  

Рестаураторске радове Греговићи су, са четири унајмљена радника, изводили нарочито прављеним алатом. Морао је, тај алат, да  буде што приближнији оном којим је тврђава дизана.  Мислило се о сваком детаљу. Поред осталог, нису коришћене елегантне металне мистрије већ дрвене лопатице које остављају структуру налик изворној.

Потом су дошли чудни нови мајстори. Један од тих био је и Леонтије.

Леонтије, боравећи, пак, о друштвеном трошку по европским престоницама које су племените и дарежљиве мецене винуле у недохватне висине уметности, културе, просвећености,  није нашао (или није препознао) баш ништа вредно макар за један коректан чланчић. Нисам одуста од оцене да о уметности Леонтије једва да је ишта знао.

Уосталом, није потребан бољи и уверљивији доказ о урбаном миту до дела Историја Смедерева у речи и слици. Ко је макар био на вечерњем курсу историје уметности морао би да разликује слику од фотографије, што дакако није Леонтијев случај. Разумљиво: научник није био на вечерњем курсу, а ни на вечерњи у цркви.

Увек ме насмеје инфантилни наслов тог вајног научног дела.  А богами и садржај. Рецимо, у Уводу поменуте књиге: Смедеревски урбани споменици имају више или мање (обратите пажњу:  може више, може мање као у бакалници) архитектонску, историјску, културну, социолошку, уметничку, техничку, а понекад и етнолошку вредност. (Ко ће покусати што је Леонтије  надробио о урбаним споменицима?!)

Овакво културно наслеђе захтева да буде проучено од стручњака разних научних грана, закључио је научник. Чињеница је да је Леонтије открио велику тајну и то стоји забележено у уводу забавно-поучног сочињенија Историја Смедерева у речи и слици: Објекат ( мисли на тврђаву) је подигла генерација у доба деспота Ђурђа. Сад читалац зна добро чувану тајну: тврђава је подигнута за живота благочастивог деспота. Ко би се томе надао. То је збиља епохално и неочекивано откриће врлог научника. Вала, заслужио је цертификат за последња међународна достигнућа.

Масе (масе!? комунистички дистанцирајући вокабулар) су сазидале Тврђаву из потребе јер другог излаза није било. (Браво, мајсторе!) Међутим, исти ти зидари су, по историјским изворима (што не нвведе тај историјски извор!), Ђурђу, као појединцу, приписали своје заједничко дело, ценећи његове владарске заслуге. (Откуд све то зна Леонтије, зар су му мајстори оставили у капсули, тапију и говор на отварању). Функција Тврђаве била је блиска (интимна?!) сељацима  и феудалцима, па су и једни и други видели у њој свој животни садржај. А резиме?!  (Да је ишао у забавиште Леонтије  би и тамо понављао, као што је и први разред Основне).  С друге стране, Ђурађ је ценио своју генерацију која му је дала херојске заслуге (заслуге се дају), те је сазидао Тврђаву

Е, ако сте ово преживели, ништа вас неће изненадити ни у животу, ни у смрти.

Леонтије је био кадар да на једној страници испише небројено бедастоћа. На пример: Тврђави треба посветити дужну пажњу и танани посао (у прашини) археолошког ископавања, рестаурације и конзервације. Молим читаоце да својим речима објасне какав је то танани посао археолошког ископавања! Свако ископавање подразумева ашов, лопату, понекад и будак, да не помишљам на танане, девојачки нежне, префињене ровокопаче и утовариваче. Наравно, када се очекује налаз, алат су четка и метлица.

Можда, уважени читалац, мисли да претерујем, али Леонтије пише да између свих наслеђених убаштињених споменика једино Тврђава нема власника и имаоца. Кажем вам, у приватизацији је спас и пропаст.

Леонтије је визионар. Узгред, ако ко још није обавештен: тврђава је, тврди Леонтије, натопљена историчношћу (опет нека поплава!)  и данас (баш данас?!?)   треба да постане живо ткиво (у сфери смо фантастике, камење оживљава, буја, ждере неопрезне посматраче анабиозе) тиме што ће послужити супротно првобитној намери и корисно се уклопити у савремени живот, а да ипак сачува свој ранији физички изглед.

 Да ли поштовани читалац разуме шта је научник хтео да каже? Ни ја, али нагађам да је Ђурађ подигао тврђаву да послужи супротно првобитној намени (не открива која је супротна намера, а која намена) да би удовољио научном саветнику.        

Леонтије је рачунао на заборавност читаоца пишући о значењу речи Смедерево: навео је неколико аутора, на више места посве зарибао, а да сам није приложио лично смислено тумачење настанка имена (осим што је хипотетички научник записао да је Смедерево =  блатиште, смрдиште, кашкалиште) а, после добрано истрошеног мастила: О томе како је који народ изговарао реч Смедерево, и како су се хронолошки употребљавали облици речи Смедерево, може се написати (пажња!) приличан научни рад. Па што га не написа врли саветниче! Како ћемо ми, сами, без велеученог калуђера  да напишемо приличан научни рад?

Леонтије је волео речи као дете звечку

Колико је Велики град био оспособљен 1439. кад су Турци опсели Смедерево, не знамо (можда они, по милости божјој не знају, али моја скромност зна, а верујем и многи читаоци који су читали озбиљну литературу, а не калуђерове гатке).То само бивши калуђер може - да пише, а да не зна! Можда он и не зна, али зашто пише у множини!? Познато је да су га (тзв Велики град) Турци сматрали светским чудом војне грађевине (наравно, Леонтије је доследан: не наводи изворе, некад их нема, чешће их крије: још ће му затребати). То је већ сјајан исечак, велика прича за себе и најкрупније бисерно зрно српске средњевековне архитектуре закључио је ловац на бисере који ће неколико пасуса даље да нагрди деспота као незналицу, посебно за градбину каква је тврђава. Стварно ме копка - шта је научник користио и шта је осећао док је исписивао: сјајан исечак, велика прича за себе, најкрупније бисерно зрно; много блесавих и непотребних фраза у једној реченици одвише за читав живот.

Има, наравно, у Историји Смедерева... још много сумашедших места. Рецимо: Да би се спречиле заразне болести старали су се дворски лекари. Због своје компактне изградње Смедерево је пружало вишеструку заштиту својим становницима (35. страница животног дела). Закључак је јасан и али запрепашћујући: зидине штите од болести! То је открио Леонтије. Можда је због тога био, од 1976. почасни члан Српског лекарског друштва. 

Данашња тихост (!) и достојанство (!?) Тврђаве дочаравају ово ремек дело европске и светске цивилизације као најусрднијег гласоношу (!?) српског средњег века. Дакле: тихост је најусрднији гласоноша! Србија има властити средњи век. Тврђава је ремек дело, ако је мало европске, додаће Леонтије светску цивилизацију, ако је и то мало посегнуће за космичком цивилизацијом, универзумом. Изгледа шашаво, а не делује! Да је писао песме - пошто видим да себи дозвољава одвише стваралачког комодитета - као неки усмени писци, далеко би догурао у пренадуваном самољубљу до нездравог.                                                         

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања