Став

Инок, везиља магле (18)

АКО је Леонтије (Павловић) упражњавао искуство Ресавске школе и удвориштва?  Нећу се држати хронологије научног бешчашћа већ ћу говорити о ономе што је надохват. А тога је одвише. Да поновим: сва дела за живота Леонтије је објавио у издању Музеја у Смедереву, а једно, посмртно, у Историјском архиву. Пошто Музеј није профитабилна институција ослања се на општински буџет. Да би се захватило из буџета треба дати ваљано образложење. Лако је научнику да образложи, веселило га је да слаже речи. Да измишља бајке, да фантазира. И, ето пара.

Од раних седамдесетих година 20. века до смрти 1997. Леонтије је објављивао, како би тачно рекли у једној телевизијској серији за децу користећи исте форе и фазоне: научник је много болестан, па да му објавимо књигу за живота.

О Леонтијевим књигама писао сам и раније, за његова живота, тако да напади и негодовања вајних душебрижника, посебно замерке  што нисам писао тако док је био жив бесмислене. Писао сам увек с мноштвом замерки, и Леонтије је знао, није пропустио ниједан текст, али ништа није могао да оповргне.

Нездраво је читати Леонтијеве брошуре

Леонтије  је, видеће се у каснијим наставцима, словио за научника у Смедереву, коме је упорношћу и марљивошћу нанео знатну штету, а, ваља веровати, у најбољој намери захваљујући добробити социјалистичког слободарства, кад је култура својственија него било којој претходној генерацији, и било коме ранијем времену (42 страница). Тако је писао удворички свезнадар. Стварно, мора човек да се прекрсти, па шта буде и ма због чега.

Научник  је безмерно хаотичан у писању и мишљењу да је нездраво читати га. Нити он зна шта је хтеода каже, нити - што је још горе - има шта да каже. А кад каже - очас и порекне. Очигледно је у раскораку са собом. Можда је био свестан да у свеколиком раду нема реченице која би издржала анализу. О стилу је сувишно говорити.

Спис Историја Смедерева у речи и слици, а да су они коју су дали новац за штампу завирили у рукопис схватили би да је тај осврт пре лоше хумористичко штиво но резултат научних истраживања и промишљања. Леонтије  је, само у првих 40 страница, до изнемоглости ваљао неколико шупљих реченица. Суштина је, колико сам разумео, да је Ђурађ подигао тврђаву за живота, али несрећни научник час тврди да су је Турци сматрали светским чудом војне грађевине (19); час да је градња била политички и војнички промашај(Баш смела, као и много пута до сада, непромишљена тврдња, 41. страница) па на истој страници Ђурађ је саградио моћне бедеме Смедерева за себе и свој народ).  Малочас да је тврђава промашај, онда да је чудо одбрамбене технике  да би на крају прогласио тврђаву делом генијалних српских зидара.

Хаос у Леонтијевој паметној главици!

У плагираној свешчици (Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна људска жртва 1892. год.) Леонтије тврди да је утврђење у 15. веку представљало чудо одбрамбене технике и да је то дело генијалних српских зидара, а онда, као он се разуме у грађење утврђења, налази мане, па халуцинира да се из тврђаве може пуцати само на супротне зидове кастела.

Судбина је хтела да Ђурађ као вазал турске силе учествује са 150 коњаника и рудара код заузимања Цариграда, пева Леонтије фаталистички настројен.  Добро, коњаници, али шта у Цариграду траже рудари? а шта тешко болесни деспот?! Оде Леонтије, не рече нам.

Ипак, није калча губио време. На крају  књиге Смедерево у 19. веку, објављене 1969. исписао је библиографију, у којој најављује чак три рукописа, али ниједном не помиње наслов.

Најава јасно каже да је Леонтије натрчао на рад Мил. Рад. Веснића и одмах одлучио да га препише рачунајући да је 70 година довољна дистанца, да нико неће знати поготову што је имао на уму да промени наслов и да, ако нема наследника, седам деценија је дистанца која гаси ауторско право. Појма калуђер није имао о чему заправо пише Веснић, али је видео да се помиње Смедерево. Њему иодвише. Наредне године (1970) Леонтије је објавио прилагођени плагијат Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна људска жртва 1892. год.

Инок је рачунао да га нико неће прочитати

миленко р. веснић

Пошто ниједној од три најављене књиге припремљене за штампу, није навео ни приближан, макар радни, наслов јасно је да рукописе није ни имао. Још није прочитао предлошке на којима је темељио своје научне погледе и осврте и није стигао да означи шта ће да препише.

При крају књиге (Смедерево у 19. веку) калуђер је навео Списак штампаних радова др Леонтија Павловића. Из тог одељка навешћу две јединице које су доказ онога што све време тврдим. Наводим како је написано и прилажем копију. Под бројем 100. (страна 268. (забројао се неко, страница је 274, странице с фотографијама нису пагиниране ни рачунате, него су, судећи по квалитенијем папиру, касније убачене ) под годином 1965. наводи да је штампао 1966. Култови лица код Срба и Македонаца - историјско-етнографска расправа. Смедерево, 1966. стр. 360 са 57 слика (докторска дисертација). Резиме на руском језику. Под ставком Прикази наводи четири приказвача и петог Жику Миновића који није био приказивач већ са научником водио разговор. Запазили сте да је навео да је реч о докторској дисертацији. Добро.

На наредној страници под редним бројем 104: Манастир Темска (са 96 цртежа и фотографија), Смедерево, 1966, стр 144. (Реално, ма како бројали или обележавали, страница је 82). Резиме на француском. Наводи као приказивача Петра Гагулића. Нема ни назнаке ни траговима да је књига Манастир Темска дипломски рад на групи за историју уметности.

Под редним бројем 124, наводи да је припремио за штампу рукопис Смедеревска тврђава и догађаји око копања закопаног блага и још два рукописа. Чињеница да није поменуо добровољну људску жртву јасно говори да још није стигао да препише Веснићев рад.

За свешчицу Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна људска жртва 1892. год.  научни сарадник бесомучно је испреписивао сепарат др Мил. Р. Веснића од 68 страница. Ту је одговор на питање, ако га је било, због чега је Леонтијево брошурче по обиму скромно. Једноставно: ни извор није много обимнији па није имало одакле да се преписује. Др Мил Р. Веснић и  др Леонтије Л. Павловић као да су писали у четири руке. Наравно, исти научни потенцијал 19. века и друге половине 20. не може да се поистовећује. Другачије речено Леонтије  би с краја 19. века можда  важио за озбиљног научника, ако се занемаре моралне скрупуле,  у другој половини 20. века њега су научником сматрали само умишљени и самопрокламовани интелектуалци, они који никада нису завирили у његове списе. А и да завире — која вајда?

Веснић писао, Леонтије преписао

никола пашић (с) у бањи мариенбад у друштву са српским дипломатом у паризу миленком р веснићем (д)

Веснић је књижицу објавио на Крстовдан 1894.  и  –  Леонтије  је израчунао да су угашена ауторска права –  па је, поред осталог, приписао Веснићу да не зна датум када се збио догађај, мада је Веснић био савременик и пратио суђење о којем пише, па и одаје признање војно-судском поручнику Андреји Шушкаловићу да је ревносно и с разумевањем водио истрагу.

Леонтије  преписује Веснићев текст после 76 година (1970) и тобож исправља.  Притом се Леонтије позива на новинске вести које су прилично комотно, необавештено и неодговорно писале о случају. Василија Радуловића, који је у стварном животу, на наговор жртве, преклао артиљеријског поднаредника Илију Константиновића, новине су прекрстиле у Петар и све, које су били на било који начин повезани са догађајем, приказале су у погрешном контексту, мењале детаље, време, имена актера, коментарисале.

Толико, у овом часу, о новинама као извору достојног поверења и обичног читаоца, а о научнику и да не говорим.

Наравно, покрштавање није промакло Леонтију па је све новинске текстове прештампао у свом бедном делцу да покаже како новинари греше, а новине свашта објављују (уистину хтео је да подгоји књижиче), указивао на разлике у новинским причама (док је трагао за више материјала који може да препише). 

инокова башта: студија миленка радомара веснића

Миленко Р. Веснић веома добро је упознат са детаљима истраге војно-судског поручника Андреја А. Шушкаловића јер је присуствовао суђењу. И више од пуке знатижеље, Веснић је оценио : Андреја Шушкаловић,  ја то овде радо тврдим, истрагу водио не само с похвалном ревношћу, но у исто време с одличним разумевањем, овога, у своме роду јединственог, случаја.

Као што приличи формату научника Леонтије је истрагу осетљивом научном мером провере спустио на ниво комисије. У фусноти на 16. страници делца наводи да је комисија поставила питање... а као извор тврдње помиње недужног Веснића. Леонтије је био на погрешном трагу: истрагу је водио  војно-судски поручник Андреја А. Шушкаловић, док је дијагнозу менталног стања војника Василија Радуловића поставила трочлана комисија.  Леонтије је могао да увиди грешку, али није: зашто би лекарску комисију занимало где се шта догодило, она је једино истражила психичко стање оптуженог. Веснић наводи да поједине податке преноси из судских списа, а Леонтије кад баш мора, и, ако може – намерно наводи на Веснићев сепарат а не на дело из којег је сепарат настао.

Убиство се догодило, наводи Веснић, око 22 часа, 31. марта. Леонтије као познати форензичар мисли, по обичају не одајући разлог за такав став,  да је поднаредник убијен 30. марта у наведено време. Добро, Леонтије је папа, може да мења што год му се прохте. Поднаредников леш нађен је наредног јутра.   Да ли мења суштину кад Леонтије тврди да се убиство догодило дан раније но што Веснић пише. Наравно да не мења, али мора и Леонтије да се покаже, после 70 година од догађаја, мада нема шта да дода што се не зна. У оба случаја готово је неизводљиво, с обзиром на ниво комуникације у то време, да новине читаоце обавесте о догађају већ наредног дана.  Да се тога сетио Леонтије би нас дотукао још једним научним методом о календару или ефемеридама. Нашао би калча тему којом би запосео бар ступце локалне штампе.

Узгред, да поменем Леонтијеву игру с чињеницама: тврдио је да смедеревски каструм завршен 5.октобра. Наравно, без икаквог документа о тврдњи. Не да се не зна дан када је окончана градња, можда пресецана врпца, бар тако мисли Леонтије, него се не зна ни колико је одиста трајала градња. Ипак, Смедерево је, низ година, обележавало тај дан као Дан града. Како не веровати научнику од формата и наводне међународне репутације.

Инок је јасновидац

Веснић је описао место дешавања, али Леонтије зна да су 70 година после тог убиства у једној кули нађени клинови за чамце и закључио да је поднаредник заклан код те куле, ваљда док је крпио чамац.  Дакле, Леонтије проширује делокруг дејства: погрешно пише име аутора, мења датум када се догађај збио и мења место догађаја. Само што је  променио место радње,  упозорио је да међутим, не треба сасвим одбацити могућност да се то догодило у кули западно од ове. Толико о продорности научног погледа и важности да ли је поднаредник убијен на месту на којем стојимо или корак даље. Леонтије, навео сам, има смислени поглед унапред и уназад, и увераваа читаоца да зна стране света.

миленко р. веснић
миленко р. веснић

У  свешчици дескриптивног наслова који је толико дуг да је и Леонтију досадио па  ненадано, на крају наслова пише скраћеницу и ставља тачку. Наслов је збиља дуг, дужи од ресавчевог удела у стварању епохалног делца Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна људска жртва 1892. год.  Леонтије  је читаоцу открио да је он заправо кувар (података): око нас свуда кључа и ври народно веровање о закопаном благу (46). Па како да се научник не опече при толиком врењу и кувању?!

 Лако је одвојити оно што је Леонтије преписао од онога што је написао. Разлика је драстична. Најпре по томе што Леонтије као да не зна матерњи  језик, не зна значење речи. Доказа је посвуд. Наводим прву реченицу: У Охриду постоји древна традиција да испод сваке пете има закопаног блага...Наравно, далеко је Охрид од Смедерева, нема везе с убиством у Смедереву и наводним копањем блага Ђурђа Бранковића, а нема, вала, ни блага испод сваке пете.

Да кажем и ово: Миленко Р. Веснић докторирао је право у Минхену 1888. Био је члан Академије наука Француске. Поднаредник Илија Константиновић, на лични захтев и инсистирање, убијен је 1892. Веснић је  годину дана пре убиства ушао у дипломатију. Био је представник српске дипломатије у Цариграду, Риму, Паризу и Вашингтону, представљао је Краљевину Србије на мировним преговорима у Лондону и Версају. Годину по убиству био је секретар у српском посланству и Цариграду, професор међународног права на Високој школи у Београду, министар просвете,  био је са радикалским вођама и у затвору под оптужбом да је учествовао у припреми атентата на краља Милана Обреновића. Раскошна каријера, богата биографија. Веснићу није  потребан цертификат преваранта из Кембриџа.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања