Став

Инок, везиља магле (19)

АЛУЂЕР записује у, како би он казао, студији, или смисленомпогледу уназад и унапред:Такву су улогу у животу одиграли Илија и Василије, без икаквог дометања (страна 16). Закључујем да Леонтије у ствари покушава да завара читаоца, где би он, научник са међународним открићима, нештo дометао, он само хоће да подметне.. Одвише је што је преписивао. Наравно, није себе изневерио. Али, нема смисла више говорити о тој неподопштини.

 Све што бих рекао било би о Веснићевом сепарату, а то није намера,  осим што би се показали извори Леонтијевог списа.  Ништа, дакле, ново.

У забавном калуђеровом животном делу Историја Смедерева у речи... Леонтије пада у занос непримерен научницима.

У загребачкој теолошкој ревији Православни браник, двоброј 6-7 објавио је 1938. чланак (или како би Леонтије рекао запажање и осврт) Човек и жена нису равноправни. Поднаслов је безмало дискриминаторски: преимућства и важност жене. Да не одуговлачим: Леонтије је сукобио поднаслов са насловом или наднасловом, тешко је разабрати шта је шта. Најпре напише да жена није човек (односно да су неравноправни), потом да жена има преимућства и да је важна али се не зна у односу на шта или на кога. Бивши калуђер је на себи искусио своје поставке: због жене је скинуо мантију.

Инок је екстрасенс: вазда пада у транс

У истој ревији и двоброју те године Леонтије се поново латио посла модног зналца текстом  Мода – слика данашњице. Леонтије је већ  објавио то размишљање под истим насловом две године раније у два броја Недељних илустрација (29. и 30. 1936) а поновиће га 1960. у 294. броју Илустровнае политике.

Кад није имао праву идеју, користио је опробану: да поново штампа објављене чланке. Чланак Сарајево и царска лавра Студенице  објављен је 1936. у теолошком гласилу Братство св. Саве (двоброј 11-12) и 1937.  и у Недељним илустрацијама, троброј 2-4.

Недељне илустрације имају финансијске тешкоће јер се ревија не продаје довољно пошто објављује чланке које су већ читаоци видели у другим гласилима, посебно чланке марљивог калуђера.

Три сачувана епитрахиља св. Саве такође је прештампавао. Најпре у Прегледу епархије Жичке у броју 6, 1937. затим два пута у малочас поменутим Недељним илустрацијама, у броју 14, 1938.  и у трећем броју1941.

Среброљубље је такође један од грехова на који Црква не гледа благонаклоно, али је селективна. Леонтије за грехе не мари. Битан му је новац, њему који је дао завет сиромаштва.  

 леонтије гостовао у политици

На афирмацији бившег инока радио је директор компаније Политика од 1986. до 1995, а главни уредник листа 1985-1991. Живорад Жика Миновић. Човек је као жестоки комунист имао жељу или налог да се у ни о чему одмери у разговору са бившим калуђером.

Водио је Миновић, или само климао главом, са Леонтијем  најмање четири разговора у рубрици домишљатог наслова Разговор ове недеље.  Миновић се трудио да пита паметно, зналачки и усмеравајући. Није му успело. Био је разговор немуштих. Миновић је вероватно написао питања, како је умео, Павловић је отпослао одговоре, домећући питања и јурећи властити реп. Ипак, иако по методу одскаче од уобичајеног разговора за новине, више него извесно да је ипак  Леонтије писао питања на која је мислио да зна одговоре. Миновић је себи допустио да то потпише. Ни једноме ни другоме такво поигравање читаоцима није за дику.

Наслов разговора је жалостан и ништа не значи: Култови као израз мисли. Такав наслов не приличи ни осредњем ђаку средње школе, али  Леонтију пристаје па и потврђује процену да је сам писао питања. Није искључено да је наслов ипак дао Миновић јер он, заправо, не зна ни шта пише у дисертацији. Зашто би знао шта значи наслов, кад ништа не значи. Да читалац седи и плаче, од суза новину да не види. Ако се читалац не осврне на уводни део текста који је бедно наклапање и упињање да се нешто каже о саговорнику, кроз мноштво празних фраза, и погледа прво питање, схватиће  да је новинар себе гурнуо у амбис, излаза ниоткуд.

Нашао би излаз када би знао о чему разговарају.

Прво питање је у ствари ничим изазван закључак, па је комотно могао ту и да се заврши разговор да Леонтије не дрхти на саму помисао да говори за Политику. Није важно што нема шта смислено да каже. Питање је показало да новинар не зна ништа о теми, а одговор показује да  Леонтије не зна шта да одговори.

Питање: Теза о култовима је, свакако, Ваш централни научни рад. У коју он ужу област спада и какав је његов научни допринос?  Да је Леонтије збиља био научник од интегритета и уважаван међу колегама, после таквог питања, ма колико му стало да мудрује за Политику, ако је стварно био у редакцији или било где, ако су одиста разговарали, а не дописивали се и надписивали,требало је да се захвали, устане и оде.

Пре првог питања Миновић генерално закључује: Посебну пажњу историчара привукла је његова (Леонтијева) обимна (345 страница у штампи, на писаћој машини 461) докторска теза, објављена пре неколико година. Гаф! Књига је објављена 1965. интервју је објављен крајем 1966. ЗАр је толико тешко запамтити годину издања?!

Безвезна прича, ни почетка ни краја

жика миновић

Миновић се забројао или опио срећом да ће разговарати са научником, а забрљао свакако: књига је изашла годину дана пре разговора. Било је то вештачко дисање да би се оживео мртви магарац, књига Култови лица, тема Леонтијевог доктората из 1964, штампана 1965. Разговор је објављен половином децембра 1966, а Миновићева тврдња да је књига објављена пре неколико година потпуно дискредитује новинара, уредника, будућег директора јер је недопустиво да не зна када је објављено дело, како год да је. Ако је објављено пре неколико година, бесмислено је упропастити простор у новинама када нема повода. Али, да је стварно разговарано, Леонтије би Миновићу рекао када је књига објављена. Уједно та грешка је доказ више да нису разговарали, него да је, као што рекох, Леонтије све одрадио, једино је Миновић белешком на почетку покушао, а није успео да оправда штампање наводног разговора и још по којим редом па се одао.

Ако је Миновић толико жарко желео да разговара о ономе о чему нема појма  могао је, до разговора, сваког дана да прочита по страницу и претекло би му слободно време да конципира питања, мада би озбиљан новинар одустао. Али, он верује да је једноставније питати било шта.

Шта рећи, новинар не зна када је књига објављена и мисли да је са 345 страница задивљујуће, готово несавладиво обимна. Можда њему. Зато не да је одустао, него није ни планирао да прочита дело које је очигледно, себи повод.. Повода, заправо, није ни било.

После таквог питања, нема смисла даље читати интервју у коме саговорници не знају шта ће, један да пита, други да одговара.

Леонтије је пре те самохваљене дисертације у три године штампао три свешчице, сепарата, шта ли: Неки споменици културе, осврти и запажања (54 странице рачунајући и илустрације) 1962, свеска 2, (страница 84) 1963, свеска 3 (страница 94 са илустрацијама) 1964. Све објавио Музеј у Смедереву. Леонтије је управник и једини запослени. Сам пише, сам елементарно писмен, лекторише (али не бих рекао да уопште неко то чита) сам, после службеног коректора,  коригује, сам штампа, сам штампано чита, сам се себи, сујетноме, диви. Баш велики успех, који помера планине и океане.

Сад иде Миновићево питање: У коју он (ко!?) ужу област спада и какав је његов (чији?) научни допринос?        

То је, колико ми је знано, једини разговор за неке озбиљније новине, односно једине новине мимо локалне махалуше које су се бавиле, кобајаги, Леонтијевим радом. А колико је озбиљан разговор, у коме се новинар, потоњи уредник па директор, саговорнику обраћа у трећем лицу једнине, нећу да судим.

закупљен простор за дитирамб леонтију

Колико је Леонтије постигао у науци показало се када је после 10 година од смрти (пре да је идеја потекла из градске управе, него од оних који су текст писали и од оног ко га је потписао, али је небитно) Музеј  закупио простор у локалној махалуши да би био објављен текст писан по задатку Свезнајући тумач подунавског искона, и наднасловом Наш одговор без назнаке коме одговор и којим поводом. Тај новински простор био је закупљен од новца пореских обвезника у недељнику у коме је Леонтије ђутуре попуњавао странице. Простор је закупљен и текст написан по задатку, не због десетогодишњице смрти и новине, али је неважно. Непосредно пре тог  закупљеног простора, на десетогодишњицу Леонтијеве смрти, у Смедеревским новинама, 2007-2008. објавио сам фељтон у 42 наставка Прилози за биографију  (Леонтија Павловића, дакако).

После тог разговора са Миновићем поглавито у периферним рубрикама, пре свега у  Писмима читалаца Леонтије се , за научника, превише појављивао. Нису га читаоци, још мање други научници, цитирали него је инок реаговао као да је докони пензионер - писао је што год му падне на ум, а све му је сметало што су други у истој рубрици писали па је реаговао, подучавао, исправљао и кад није у праву, кријући се иза доктората. Увек су ми били више блесави и тужни, а неретко и смешни не само Леонтијеви тексови него и наслови којима, по правилу, аутор иницира, призива читаоца да прочита текст. Но, ко прочита наслов углавном одустаје или зато што је из наслова све сазнао, или зато што је наслов неразумљив па је разумео да ни текст није одмакао у атрактивности.

Како је Леонтије појео себе

Наводим наслове из Политике (и неколикко из Илустроване политике) да се не расплинем, јер је сваки Леонтијев наслов нелогична и замршена прича. Инок је у 46. години први текст објавио у Илустрованој. Право време за писање, зрео аутор, још мало па и презрео.Тај поспрдни чланак  којим се исмева национално биће Срба (Прва модна реформа у Србији - сечење перчина у Смедереву) копија је текста из 1936.

Прво појављивање у Политици била је Леонтијева неодржива измишљотина: Село Азања отвара музеј (14. јануар 1957)   што је само пет година пре него што је у смедеревском музеју инсталиран телефон.  Сад је читаоцу јасно зашто је Леонтије дошао у Азању: село богато, напредно, велико за три села (Грчац, Добри До и Азању, највеће у Србији) једино, тада, у Србији, отвара Музеј и - чека да Леонтије се прихвати управниковања. О, може он то.

Читаве те године више ништа није објавио ни у једном гласилу. Схватио је да се залетео, па

ј.б.тито

се самозадовљавао текстићем у Политици, уверен да је задобио силан углед у Азањи у којој ни учитељ не чита. Наредне године имао је, у истом броју, два чланка из Азање у Веснику Војног музеја ЈНА. Један о барутници Вујице Вулићевића и под познатом фразом (прилог) изучавању азањских хајдука. Наредна година била је неплодна и осећао се као шугав. Зато је 1960. августа 24. и првог дана октобра у смедеревском  недељнику два пута објавио исти наслов, инвентиван и подстицајан: Азањски хајдуци.

До 1966. читаоци су одахнули од Леонтија. Те године објавио је текст мистериозног наслова: Римски календар облика брода (добро сам написао; Леонтије је вероватно мислио - канделабр али је прекардашио поредећи канделабр с бродом, 6. јануар 1966). Наредни текст Словенија на Етнографској изложби у Москви пре сто година објавио је у љубљанском листу Арго 1965. затим је тему крчмио у новосадском Дневнику  5. фебруара 1967. (Војводина на етнографској изложби у Москви 1867) , па  Далмација на Етнографској изложби у Москви 1867  (Слободна Далмација, 6. маја 1967) потом у Гласу Славоније, 9. фебруара 1967.  ијекавска варијанта (Славонија на Етнографској изложби у Москви прије сто година) и, најзад, хеурека, бајат чланак који је обишао Југославију, стиже 21. маја 1967. у Политику с измењеним насловом: Заједно, пре сто година на изложби у Москви. Онда Леонтије схвати да има још република у Југославији које нису могле, у то време, а ни много година потом, да одвојено наступају у свету, али ко за то мари па наједном, пошто је прошло време, у Побједи  14. јануара 1968. красан наслов Прије 101 годину.

Одмарајући се од толиког преписивања, Леонтије је, од дуга времена, налетео на довољно материјала за компилирајући текст о гласовитом, цењеном и веома траженом сликару 19. века религијских мотива Димитрију Посниковићу  (* Осијек 1814, † Београд, 1891). Димитрије Посник, живописац карловачки, како се потписивао, ученик је гласовитог Димитрија Аврамовића. Осликао је бројне цркве и манастире од Бајине Баште до фрушкогорских светиња, укључујући и београдску Саборну цркву. Уверен да је Посниковић заборављен (а мерило заборавности је то што инок није имао појма о Посниквићевом делу) Леонтије је послао дојаву Политици, која му објављује текст насловљен драматично: Заборављени Димитрије Посниковић (25. јуна 1967).

Од јануара 1968. до фебруара 1969. Леонтије се одмара од напорног научног рада, истраживања смисленог погледа уназад и унапред појављује се, очекиван као озебли сунце, у Политици чланком Порука са надгробног споменика: Трагом наше прошлости (2. фебруар 1969).

Већ 1970. после 57 година Леонтије открива да у Смедереву постоји Железара и има своје гласило. Схватио је да је она мелем за његову слабост. Први текст, Ковница деспота Ђурђа у Смедереву,  објављен је у 107. и 108. броју. Касније ће се размахати. Писаће о угљу, рудницима, рударском закону, производњи топова и пушака, држећи се обрасца за дуге и блесаве наслове: Дуг пут до високе пећи / Металургија и рударство јуче, данас и сутра (као да у вароши гостује циркус па га најављује) у Смедереву и околини (број 115, 1971).

Од силног посла, Леонтију трну прсти па не стиже да пише. Тек августа 1973. сетио се да је 14 година управник Музеја смедеревског подунавља, узима залет и у Политици  отвара музеј (наслов: Отварање музеја) после 23 године. Онда се баш захуктао. Обавештава читаоце Политике: Енгелс знао за Народну вољу (1975) и то понавља у смедеревском недељнику, додајући објашњење: уз стогодишњицу социјалистичке штампе.

 цар констатнин велики

Наредних пет година (1985-1990) Леонтије не пролази у Политици, а касније ретко и тешко. Његов патрон др Живорад  Миновић (*26. јун 1935. Катрга код Чачка) први човек Политике од 1985. до хапшења 1995. касније повлачи потезе који га удаљавају из Политикине куће. Леонтије почиње истрагу 22. јуна 1996. у Политици текстом Камена загонетка /где је нестала предримска скулптура из Смедеревске тврђаве (иноков правопис) - Мистерије живота и смрти (најежио сам се од драматичности истраге и наслова).

Најзад, треба се опустити; Леонтије објављује, у Политици, 23. марта 1997. један од најлуђих текстова: Антички богови у Смедеревској тврђави / Јерина - богиња заштитница. Леонтије, преморен, све је побркао: какве везе имају антички богови са Јерином. И каква је она богиња. Коме је заштитница, или чему је заштитница?!

Од римског цара Константина Великог (Flavije Valerije Aurelije Konstantin Avgust), односно од Миланског едикта 313. године до данашњега дана, текст који пише монах и говори о многобоштву и богињи Јерини, јеретички је и у мислима, па  је природно да би изазвао полемике и санкције. Неког калуђера коштао би каријере ако не и главе сваког калуђера, укључујући и патријарха,  али Леонтије је себи раније скратио муке пошто је отеран из Цркве.

Тим текстом Леонтије је поново показао да нема појма о историји хришћанства, монотеистичких религија, ко су претхришћански богови, какве су богиње...  

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања