Став

Инок, везиља магле (20)

АМИСЛИТЕ докторску дисертацију коју чобани (макар били и доктори наука, има код нас таквих) очас прочитају па су још и задивљени и/или полемишу са докторантима. Није  В. Новаковић, да и то узгред споменем,  најгори међу њима, чак и кад реч култови пише јасно, без задршке: кулови. С пуним разумевањем, наравно.

На крају, тај универзални зналац записује да дело прераста југословенске оквире чему доприноси и обичан (наводим како је написано, дакле: обичан, неко ће рећи да је грешка, али ја не знам у чему тај дивни познавалац Леонтијевог опуса греши.

Ако врли рецензент напише да је инокова дисертација о куловима, посебно куловима лица код Срба и Македонаца, да научник никог није вређао и да је резиме Милице Стојановић на руском језику, све је речено. Ништа без браће Руса. Новаковић је и полиглота. Примедба о резимеу треба да покаже да Новаковић зна руски, једино, у том часу,  не зна чему служи и шта је, у ствари резиме. Ни руски му није, колико сам очекивао, близак.

Читајући текст Једна нова  и добра књига  објављен у махалуши с наднасловом Ових дана у Смедереву потписника Б. Новаковића, не једном сам јеретички помислио да је текст писао Леонтије својеручно, зато што личи као јаје јајету ономе како мисли и како пише тај познавалац искона.

Могу се заклети да у Смедереву, у време када су књига и текст објављени, није међ смедеревским паросима био иједан В. Новаковић, међу историчарима, историчарима уметности, етнолозима, живописцима, књижевницима, књижевним теоретичарима, било ко кадар да напише какав–такав осврт на Леонтијеву дисертацију, а да се представља као В. Новаковић.

Скомрах свира дипле

новаковић се опасно напреже

Тај скомрах  свира дипле или, у најбољем случају, дромбуље и пева баладе Леонтију, или он као сам свој мајстор, удешава глас, да је за нас нарочито значајно осветљавање култа сестрице Јелице, који се развио у источном делу нашег среза и расправа о синаитима из Горњака (Грегорије – Млађи) Ждрела (Данила) и Тумана (Зосим) од којих су неки у прошлости замењивани са другим лицима.

Нисам бројао колико сам се пута запитао шта то пише грешни Леонтије, а што ли хтеде блажени Новаковић!

Горњак, да поменем само то, никада није био у склопу  , а кад В. Новаковић све то зна (да занемарим неке нелогичности, халуцинације и поготову оно што не зна) зашто нас не просветли. Склон сам да верујем да је аутор те назови рецензије одбегли калуђер.

Култови лица код Срба...  је иоле озбиљније дело Леонтија Павловића, с обзиром да је дело продукт групе аутора, понајмање инока, а највише ментора и комисије. Ипак, Леонтије је, попут свих, смртан па је умислио да има још што год да каже о култу. Зато је месец и по дана по упокојењу (аутор се упокојио половином априла 1977, док је брошура (46 страница) Стварање култова првих Немањића у Хиландару и Студеници  објављена (издавач Историјски архив Смедерева) у мају исте године.

Леонтије је запео  пошто-пото да, с оно мало знања, буде ауторитет за култ лица и култ уопште. Зато је цедио суву дреновину: Култови лица код Срба и Македонаца, Стварање култова првих Немањића у Хиландару и Студеници (узгред, једино се једнина може користити када се говори о култу) па тако би требало да буде и у насловима Леонтијевих списа и унутар теме). Уверен сам да је Леонтије  подстицао знанце да пишу о његовој дисертацији. Био је очаран својим првим успехом), а потом неосновано опседнут култом.

На Богословском, истина, та дисертација није прошла ни у поновљеном покушају. Ни на Филозофском није прошла из прве. Јесте да Леонтије тврди да је дисертација етнографска, а не религијска расправа, али тога се досетио када је схватио да неће проћи на Богословском као докторант.

Докторирање се није изјаловило на Филозофском зато што је комисија била благонаклона и стрпљива више но на Богословском, али је морао, уз менторову упорност и савете, више да преправља него да пише.

Зашто комисија на Богословском сачињена од доктора богоштовља није била  флексибилна према грешном Леонтију? Зато што је школе учио успорено (богословску завршио је у 23. години, мада има података да је само богословску школу пекао 12 година!  Додуше и у Основној се нешто дуже задржао, дипломирао у 35, па је докторирао у замаклој 51. Неко ко има предиспозиције да се бави науком, студије заврши за што краће време, уписује последипломске и докторира много пре него што Леонтије успе да се извуче из назови средње школе. Ипак, успео је да се докториравши одвоји од хиперинфлаторних магистара.

Леонтије је највише научио у раној младости

леонтије (павловић) уобичајена поза

Амбициозни, даровити, а Леонтије ту не спада, убрзано заврше средњу школу да не губе време са просечнима. Озбиљни доктори наука су радознале особе које изгарају истражујући, усавршавајући се, информишући да што више дознају, да нађу одговоре на значајна питања науке, а не да ленствују на некој синекури или пишу о самозваним ауторима песме Adio Mareкоја не значи Збогом памети. Они немају времена за губљење. Њихов мото је: докторирај што пре, да би имао више времена за науку, усавршавање и напредовање.

Зашто у нас има више магистара него иоле писмених: зато што су магистри постали тек пошто су заузели неке позиције са којих су могли лакше да дођу до магистратуре, без учења, наравно, али уз обавезно подмићивање (не од свог мала, побогу)! Нису магистри да би напредовали (у науци) него у окружењу, да у недостатку знања могу да се заклоне магистратуром, ако никога другог онда супругу и суседе да фасцинирају. Господин је магистар! Као у Голдонијевим комедијама. Нису докторирали јер су се и са магистратуром изборили у годинама када се и сећање властитог имена сматра срећним и умним часом.

Леонтије је рашчињен у 42. години (кад је већ реално касно за напредовање), докторирао у 51. на Филозофском. Докторирати после 30. је  бесмислено јер је бескорисно. Знам једну скромну жену која је до 28. године завршила два факултета,  одбранила два доктората и подигла троје деце. Она је сама урадила више но што би могло најмање десетак као што је Леонтије.

Када неко има факултетску диплому, свеједно да ли је крагујевачка, приштинска, па и новосадска, о митровачким дипломцима, да не трошим речи... код нас се  убраја у високообразоване, а чуо сам много пута од оних који су се докопали дипломе (није важно како) да себе (наравно, ко ће ако они неће) сматрају високим интелектуалцем (обавезно: са визијом). Извесно је да су у Кнежевини Србији свињарски трговци убрајани у интелектуалну елиту;  по томе је Драгомиров/Драгољубов  отац, чувар сеоских свиња, имао одличне предиспозиције да буде редовни члан Академије наука.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања