Став

Инок, везиља магле (21)

НАМ унушљене величине, ни основе матерњегг језика нису савладали, речи акцентују као кремањонци, а у свакој згоди и незгоди трсе се да су интелектуалци. Ценим њихову усмену амбицију.

Већина тих ликова  не уме да објасни шта је интелектуализам и ко је интелектуалац.  Језик се развија и значења речи се померају. Вујаклија, Анић, Клаић, Домовић сматрају да је интелектуалац: филозоф, научник, књижевник.

 Генерално, код првог донекле држи, код другог у неким случајевима док, код трећег у огромном броју случајева не, мада се сматра да су креативци, по дефиницији, интелектуалци без обзира на образовање (и скрибоманију, још више на плагирање).

Друга је ствар што су у Србији бројни усмени књижевници. Већина планира да објави вишетомна капитална дела али малена је снага па су још су код пусте жеље и наслова. Што се тиче  става лексикографа да је власник факултетске дипломе интелектуалац по дефиницији, то је, бар у земљи где се диплома може купити за минут и мање траљавог секса неодрживо. Вујаклија одредницу интелект пише - интелекат  што га дисквалификује као озбиљног тумача значења речи и израза.

Велика дела усмених интелектуалаца

У Службеничком листу, у рубрици знање језика стоји:  служи се руским и нешто немачким. Разумљивим језиком речено, Леонтије не зна ниједан језик иако у књигама, особито у дисертацији наводи руске, немачке, латинске и бугарске изворе. И путује по свету, трошећи новац пореских обвезника.

лексикон ако коза лаже

Чињеница је да су заступљени у алманаху Ко је ко у Србији претежно сами писали нотице о себи, многи нису допустили да им се име повлачи по лексиконима па је издавач прибегавао  постојећим подацима до којих је могао да дође посредно.

Леонтије у издањима из 1991. и 1995. читко пише да је рођен 13. августа 1914. Верујем да је Леонтије одлично знао разлику између јулијанског, грегоријанског па и  календара Милутина Миланковића и да је јулијански био у службеној употреби до 1920. Пошто је Леонтије рођен 13. августа 1914. или  1915. нема потребе да се прерачунава на грегоријански.

Чак и да се прерачунава  (а Леонтије, као калуђер Цркве која се и даље држи јулијанског рачунања, никако не би погрешио датум, посебно годину рођења, док  бивши музејски радник Г. Ранковић, да би фасцинирала читаоца крхким знањем,  у својим панегирицима бележи да је Леонтије рођен 26. августа 1915.  У којој се то земљи користи календар са нешто дужом разликом од године у односу на друге. Наравно, не рачунам јеврејско или муслиманско рачунање хроноса, код којих разлика настаје због лунарне у односу на соларну годину.

 Уз сву скромност, коју изгледа не поседујем (не може се све имати!) када бих оно мало редова што је исписала гђа Г. Ранковић анализирао исписао бих књигу обимнију од Библије. Да завршим, ако је - а јесте - Леонтије писао нотицу за Ко је ко, а тај алманах помиње Г. Ранковић, онда треба, кад већ не може другачије него преписивањем, веродостојно да препише датум Леонтијевог рођења. Не треба много мудрости, труда и поштења; само да уважи податак који је написала особа из приче. То изискује минимум труда да се прочита неколико редова, или само један: датум рођења. А то је, за гђу Ранковић непремостива препрека, огроман труд. Не исплати се.

Старетинарница код срећног Леонтија

У тој нотици Леонтије бележи да говори руски и немачки, познаје латински и старогрчки. На другом месту, у Службеничком листу, који је наглашавам, званични документ, наведено је да се Леонтије  служи руским и нешто немачким. То је, упозоравам, службени спис за који је научник лично дао податке. Наравно, много пута је показао да му се не може веровати.

Али, ако наставим да трагам за списима, Леонтијево познавање језика, добиће космичке размере. Чињеница јесте да је Леонтије боравио у многим европским архивима али је мистерија на ком језику је читао тамошње списе.

 На 228. страници дисертације Леонтије записује:  сликар који је интерпретирао песму о Јелици је (под наводницима) Ара Лар. Леонтије властите именице, макар биле акроним или псеудоним (Ара Лар) ставља у наводнике. Толико, за сада, о  писмености нашег научника и његових учитеља и лектора.

 У  фусноти, која треба да открије ко је Ара Лар  научник записује да  њено име и презиме засада (пише се једна реч када се говори о засаду или расаду, што овде није случај, ех Леонтије) није познато, већ је сачувана само скраћеница на цртежима. Ова Рускиња је 1942/3. предавала цртање у пожаревачкој гимназији (нисам издржао па сам редиговао тих неколико редова да би било читљиво, али нисам дирао личне заменице, зато стоји неправилно ова Рускиња, уместо, правилно, та).

 Ако је ишта било лако и незаобилазно – када се зна место запослења, радно место,  година предавања и  предмет – маленкост је сазнати име и презиме наставника, што је неопходно за дисертацију, поготову када се Леонтије усуђује да критикује слике тог предавача ликовног у средњој школи. Толико о  истраживачком раду и одговорности човека који је привезан љубављу за свој рад.

последња вечера

Леонтијева дисертација јесте етнографска, али пре свега религијска расправа. А да је научник много хтео, много започео откривено је у предговору када каже да је по савету испитне комисије променио, поред осталог, првобитни наслов који је био општи  Култови код Срба... у одређен Култови лица код Срба... Наравно да му је саветовано да промени наслов и избаци бројне странице у којима пише о свему што му је дошло под перо, смушено и несистематично, док о култу лица има највише какву-такву грађу. Тако је као у причи о деди и репи, Леонтије  најзад ишчупао докторат.

Безумље је традиција испразног

Леонтије додаје у предговору да је пречишћавање текста вршено и приликом спремања рада за штампу што ће рећи и после докторирања. Мислим да је хтео да каже како је савестан истраживач, а поручио је једино да се кроз грађу провлачио као гусан кроз маглу. Наводим да глагол вршити  многи погрешно гурају где му није место, па ни Леонтије није изузетак.

Дисертација, ето, није имала коначан облик пре одбране, али уз свесрдну помоћ комисије, баба за деду, деда за репу, некако се изгурало. Ако је дисертација мењана и после докторирања питање је како је уопште Леонтије докторирао са недореченом дисертацијом?! Леонтије је, тврди, привезан љубављу за сличне проблеме наше историје и вероватно га је то везивање спутавало: не знам колико је био дуг привез. Код обраде овог комплексног  (код Леонтија све је  комплексно јер  даје значај ономе што ради, није битно значење) и тананог проблема (никако да доконам какав је то танани проблем и зашто се неко бави нечим што је танано, ако није микро-хирург, кујунџија или шваља). Шта је Леонтије, кад је усред нечег тако тананог ако се не бави заборављеним, некад  уносног посла: крпљењем најлон чарапа.

Постоји много начина да се утврди колико неко зна о послу којим се бави. Углавном, они који се баве јавном речју, писањем, говором (уосталом као сваки нормални изданак људскога рода) саплете се на појму традиције.

Претпоставка је да свако ко се позива на традицију зна да то подразумева најмање век постојања. Подразумева се, али углавном није тако, поготову када неко каже да је нешто покренуто ове године да буде традиционално! Бадава је даље објашњавати.

У цивилизованим земљама ништа што постоји или се дешава краће од столећа - не испуњава основни услов, дуговечност, да би било традиционално. Бесмислено  је рећи – а говоре сви: новинари, водитељи, политичари – древна традиција, јер је то облик  таутологије, не тако очигледне као када се каже стара баба, али код Леонтија је то отишло предалеко кад запише: древна традиција je да испод сваке пете лежи закопано благо. Како тако нешто, чак и да није бесмислено, може бити традиција? И шта је древна традиција, кад је, као што рекох, дуго постојање предуслов за традицију?!

Онда Леонтије даље попује: али га може открити (то благо, испод пете) само онај који сања место где је склоњено. Леонтије не зна разлику између научника, ма какав био и сујеверица. Ту је поента, чак и кад је знано да калуђер не би требало да се крије иза сујеверја. Зашто би неко могао да открије благо само ако сања место где је закопано, кад је малочас речено да постоји древна традиција да је благо испод сваке пете.

Свукуд блага где га никад не бје

сан, враџбине

Откуд благо у Охриду? Каже Леонтије: Веровање се заснива на чињеници да је Охрид био место владара, разних племића (будалаштина: или си племић или ниси, друге разлике нема), патријараха и турских великана (шта су, ко су турски великани). Сад долази до изражаја Леонтијева проницљивост : Сви су они у ратним сукобима или сличним положајима закопавали своје благо, ако га нису могли однети. Патријарх је, по дефиницији, стар човек, једва себе носи, а тек ће благо кад му се зна специфична тежина која би и младоме монаху била терет. Да подсетим да се на постригу монах заветује на послушност, девичанство и сиромаштво. Можете ли замислити патријарха, како иза патријаршијског двора чепрља по градини и закопава благо - спрема се у збег, он што би морао уз народ бити ма колико да је зло време. Он, који се заклео на сирмоаштво. Он, који проповеда да је среброљубље грех.

Добро, нека су закопавали у Охриду и где год им драго, али какве то везе има са Смедеревом?!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања