Став

Инок, везиља магле (22)

АС је да се почешем иза уха и упитам да ли би ико довољно паметан и опрезан благо закопао ако већ може да га понесе са собом. Наравно. Да ли би неко могао да закопа туђе благо? Могао би, ако улучи прилику, али није о томе овде реч, па је блесаво да Леонтије наглашава закопавали своје благо и набраја патријархе, племиће, владаре, турске великане.

Зашто Леонтије истиче да су власници закопавали благо ако га нису могли понети. Да ли је то осетљивa научнa методa?

Леонтије има различите погледе: научни, свакодневни, суботњи, недељни, за државне и за црквене празнике, за посни период, за сухоједеније, за месојеђе, црквене великодостојнике, партијске лидере и верујућу паству, а у чланку (Књигопечатење једног дуванџије) уводи паранормалан смислени поглед уназад и унапред. У том чланку као у мало коме у толикој мери, Леонтије је показао да је као маргарин: у све се меша, али је најгоре што често не разуме суштину, и гура се где му није место.

Тако се изјаснио у омаловажавајућем, сепаратистичком, дискриминаторском и политички некоректном чланку Књигопечатење једног дуванџије (кад је хтео да се покаже зналцем, а користи  архаизме а не разуме их), и зато их гура где не значе оно што он верује да им је значење. Приметили сте да је записао у ратним сукобима и сличним положајима. Наравно, није јасно на какве је положаје мислио општински научни саветник: ратне, службене, дипломатске или, далеко било од калуђера, љубавне. Ништа од тога. Леонтије се није бавио мишљењем.

Следи четврта реченица: Благо је стављано (мисли, ако мисли: скривано) под праг, дрво, у рог, казанске цеви, бакрач, ћуп и друго (шта је друго?!)  Из те реченице  се закључује да је благо било скромно - стало је у рог и да Леонтије жврља шта му падне на ум. Наши преци су, произилази из Леонтијевог списа,  били жешће ометени у менталном развоју када су благо скривали на местима која је Леонтије лако утврдио после неколико векова. 

васкрсење

После четврте реченице следи фуснота у којој Леонтије са приче о Охриду, ничим изазван,  прелази на Заклопачу, Свилеуву, Глибовац, Шабац, Царину (периферијско насеље Смедерева), Нови Пазар. О тој досетки лоших ђака већ сам говорио. Тек да додам да је Леонтије на две странице нонпарела испреписивао један документ из Архива Србије о благу у Јагодини. Леонтије  је увек најоданије радио на преписивању. Никад му није било доста осетљиве научне методе.

Пошто Леонтије прво нешто тврди потом побија ни у том делцу о копању блага и људској жртви није одступио од омиљене методе. Сећате се да блага има испод сваке пете, па да треба сањати место где је благо, па ово и оно да би дописао да су још средњевековни  биографи (чији?)  забележили да је у доба краља Милутина у земљи  било толико злата и сребра да је требало мало загрепсти и наћи благо. 

О чему говоре биографи?

 О чему говоре биографи? О земљи,  не о људима! Својствено је Леонтију да не зна о чему говори. Невероватно, ако Леонтије није измислио да је неко тврдио то што му приписује онда је тај надмашио сиротог Леонтија. Дакле, зашто би неко сањао да има блага, ако је у земљи краља Милутина требало мало закопати и наћи благо. Рекох: Леонтије не зна матерњи језик иначе не би рекао да треба закопати да би се нешто нашло (осим ако благо не траже доњоземци) него откопати. Може се, дакако, рећи и закопати, али не у наведеном контексту.

мистерија

 Зашто Леонтије у поднаслову делца Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна људска жртва 1892. год.  наводи  да је то научни поглед на прастари обичај клања. Зато што је наслов оригинал фалсификата Празноверје и злочини  с нарочитим погледом на празноверице о закопаном благу. У томе је и разлика. Леонтије има научни поглед, а аутор др Мил.Р. Веснић нарочит поглед. Који је од њих урокљив нећу да кажем. Оно што ћу рећи је да је то скромно дело из 1894. Мил. Р. Веснића скрушени Леонтије испреписивао без стида и премишљања. Додуше, Леонтије тврди да је то урадио са далеко опсежнијим научним видокругом него до сада. Наравно, само је преписаном додао по који редак, углавном изван теме, а понешто - тек да има удела - изоставио.

Онда предстоје два приступа: препричавање (опсежнији научни приступ) и преписивање (познат као научни поглед) Што се тиче прастарог обичаја клања Леонтије се занео.

На крају рада ће се, на основу историјских података, установити колико су отприлике имали новаца деспот Ђурађ и Јерина у Смедереву, докле су ту постојале златарске радње и  каква је судбина деспотовог блага и златарских радњи. Шта је писац хтео да каже, не зна се, али шта је рекао јесте за обезнањивање. Леонтије тврди да ће установити колико су отприлике имали. Каква је то тврдња или научни приступ, поглед: отприлике?  Код Леонтија један и једна нису два. Никад! Леонтија занима, у истој реченици, колико деспот и деспотица имају пара (брачна тековина, рекао бих) потом Јерину заборавља и насрће на деспота. Затим креће на златарске радње. Почео је, сећате се, о ритуалном клању. Ако настави да прати замишљено – заклаће кујунџију, ни крива ни дужна.

Инок реформише календар

извини

 Једна од особености општинског научног саветника  била је скривање  извора. Имао је у том послу светлих тренутака. У делцу Копање блага... наводи реченицу за коју му је, тврди, извор календар са шематизмом, што је бесмислица јер је као извор навео прво што му је пало на ум, а прави извор је дело Мил. Р. Веснића о празноверицама. Највећи научни домет Леонтије је достигао исправивши Веснићево навођење датума ритуалног  убиства. Леонтију је омиљена научна дисциплина исправљање  података других аутора, заправо удаљавање од чињеница. Да кажем право: Леонтије није био човек без снова и жеља. Зато није опстао као монах. Један од неостварених снова био је да реорганизује календар.

Није битно што исправља једног аутора, наводећи другог. Касније и тог другог  побија наводима трећег. То је добар пут, али је дуг и нема везе с науком. На крају пута требало би да Леонтије понуди озбиљну анализу и нове доказе. То, на жалост, из неког разлога и по правилу изостане, па и реформа календара.

Симптоматично је да Леонтије у пет фуснота помиње Веснића, само по презимену. У резимеу помиње и скраћено име (Мил. Р. Веснић) али пропушта средње слово Р. Истовремено у тој свесци у фуснотама наводи себе (то је тек волео)  под пуним именом и презименом као извор. Баш је домишљат. Увек нађе извор који не би требало да га оспорава: себе. Ипак, Леонтије нема мира: заборави се па себе жестоко побија.

месечеве мене

Веснић (такође има тешкоћа да јасно изложи што почне) наводи: марта 31. год. 1892. заклан је између 9 и 10 часова у вече у платну града смедеревског артилеријски поднаредник... а Леонтије хитро научним погледом скенира шематизам и славодобитно обзнањује Веснић погрешно наводи да је клање извршено 31/3, јер је догађај засигурно обављен на Велики понедељак увече 30. 3.  Леонтије каже засигурно (значи нагађа) и позива се на дан када је 1892. био Ускрс а не Ускршњи понедељак. И шта је тиме доказао? Ништа.

 Веснић је рад објавио две године после догађаја, а Леонтије га је плагирао 76 година по штампању, односно 78. године од убиства. Веснић је пратио суђење.  Тада је имао је 23 године.  Леонтије је рођен 23 године после догађаја и он све боље зна од савременика.

Извините, нестало нам је васкрса!

Васкрс поднаредника српске војске Илије Константиновића, није везан за библијско ускрснуће. И није се догодило.  Илија се уздао у животворну водицу, не на теолошке догме. Веснић је забележио став комисије која је утврдила психичко стање поднаредниково и војниково, али није изнео судијину одлуку, није поменуо ослобађање. Леонтије се опет занео и, по личном уверењу, ослободио војника Василија Радуловића, а новинар у локалном дневнику је све то свео на свој ниво и – потписао. 

Постоји више формула за израчунавање у који дан пада Ускрс, али дан дешавања готово да нема значаја, битан је сам догађај. Поднаредник неће васкрснути ако се зна датум жртвовања. Или, можда хоће да васкрсне, али се то још није догодило. Ни њему ни другима. Леонтије не наводи доказе који би показали да је у праву у свему, чак и кад плагира, само због тога што зна небитно.

Природно је да је Веснић знао, када је критичне године пао Ускрс, али му није било битно, као што и реално није важан Ускрс јер у убеђивању поднаредника и војника, ни један ни друг актер, није помињан Ускрс као елемент васкрсавања поднаредника. Тај догађај нема никаквих додирних места. Ради се о празноверју, да треба принети жртву да би се нашло наводно благо.

Некада је сваки основац, знао таблицу којом се очас израчуна дан Ускрса, па што не би то успео и Леонтије, макар преписао. Сам Веснић није морао да рачуна; брошурицу је објавио две године по догађају.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања