Став

Инок, везиља магле (07)

ОРЕД Библиографије др Леонтија (Павловића)..., први број Смедеревског зборника у издању Музеја смедеревског подунавља на уводном месту незаслужено истурио је текст Гордане Ранковић Др Леонтије Павловић –  истрајни трагалац за историјским истинама. Текст би и као средњошколски домаћи задатак био проблематичан. Код озбиљног професора не би добио прелазну оцену, чак и поред утицајних родитеља, поред осталог и због тога што врви од фраза и патетике. Укратко, шупаљ је.

Даровит основац би то урадио да се гђа Ранковић диви, а кад би знала шта то значи, и да се постиди колико је основац одмакао.

Његових 50 година научног рада и преко 60 година публицистичке делатности...  Инок је,  сабрао сам бројке из прочитаног,  живео најмање 110 година, плус предшколска лета и године школовања јер то свесрдна Г. Ранковић није прибројала, али не посустаје:  Леонтије Павловић рођен је... у селу Бродац код Семберије дакле, по Ранковићки, Семберија је село, варош, шта ли, близу Бродца, тек није оно што јесте. Немам других речи но да сам запањен.

Биограф: Леонтије живео 110 година

Други део започете реченице каже да је Леонтије рођен у врло сиромашној сељачкој породици. Ко је гђа Ранковић да процењује колико је сиромашна Леонтијева породица?! Рећи у сељачкој породици, или, још црње,  у врло сиромашној сељачкој породици не да звучи омаловажавајуће и увредљиво већ то и јесте јер сељачка и сеоска није ни близу, ни слично, нити те две речи имају једнако па ни приближно значење. Никада нисам успео да одгонетнем зашто људи који не умеју да мисле, ни да пишу прибегавају фразама и комунистичким фриволним атавизмима. Једноставније је и безболно да се окану оног што не умеју да раде.

дипле

Невероватно је да аутор(ка), у стваралачком заносу, није написао/ла да је Леонтије рођен у свињарској породици (да не наводим могућности) јер је знано да су Павловићи били скопуси, без икаквог мала, дакле због те ситнице, не треба користити соцкомунистичку флоскулу:  у земљорадничкој породици, па у наставку додати фразу: поштене интелигенције. Леонтије је управо због толике сиротиње и побегао од куће да би се ишколовао. Е, сад да ли је важно да ли је породица имућна или је битно да је човек рођен, питање је за Г. Ранковић, ако је спремна да поправи слабу оцену.

Г. Ранковић наводи да је Леонтије завршио фамозну историју уметности. Виши библиотекари и саветник у Библиографији... репродукују насловне стране научникових брошура, исечке из новина, карикатуре, Службенички лист, дозволу за посету Хиландару, чак и купљени цертификат Интернационалног биографског центра у Кембриџу,  али не и диплому Филозофског факултета, мада наводе као годину фиктивног дипломирања 1957. Али у тој Библиографији – проверио сам –  има недопустиво много датума кад су наводно објављени Леонтијеви текстови, а да тога у  наведеним публикацијама, под поменутим датумом, насловом, страницом, издању –  нема! Пошто је Г. Ранковић навела годину дипломирања било би коректно да је репродуковала ту Леонтијеву диплому невидимку, мада, одиста ништа не значи да ли је имао јер никада није показао икакво знање из историје уметности. А дипломама је толико пала цена да је може купити и сиромашни калуђер. Навео сам неке доказе о тој фамозној дипломи и нема потребе више о томе да говорим.

Цертификат за последња научна међународна достигнућа  који издаје/продаје Интернационални биографски центар (International Biographical Centre), не треба нипошто мешати са Међународним библиографским институтом (International Bibliographical Institute) мада су имена слична, оба су у Кембриџу, али је између њих запањујућа разлика. Леонтије се дичио цертификатом који је примио од првог, IBC, верујући да је реч о другоме (IBI). Први је проблематичан, а био би и да је та институција сериозна без обзира на скромни Леонтијев значај. И шта је, молим, за музеалца међународно достигнуће? Заправо, његово једино међународно достигнуће је путовање по свету без знања језика, а може да буде и фикција, илузија коју неки довитљиви Барни из телевизијске серије Мућке продаје за лепе паре, као што је тај цертификат.

За ситан новац квита о личности смирује его

проучавалац флоре

Да наведем пример из црногорске штампе: Интернационални биографски центар у Кембриџу именовао је др Драгутина Вуковића за међународног научника 2001.  Међународни научник!

Вероватно не постоји већа будалаштина на коју се  хватају људи жељни славе, но што се фабрикују признања попут личност године, века, миленијума и шарена лажа о последњим научним међународним достигнућима. Додуше, Леонтије у књизи Смедерево и Европа... записао је да је Смедерево највећа лука, а само место је је међународна варош. Прво је пусти сан, друго је лаж.

У рубрици Веровали или не електронско издање Српске речи под насловом Платио пише: Књижевник Светозар Радоњић Рас (64) из Видијења код Подгорице увршћен је у лексикон Изузетни људи 20. века који је недавно објавио Интернационални биографски центар у Кембриџу. Ето, иста превара, у другом руху. Изгледа да ти цертификати IBC имају добру прођу у Србији и Црној Гори, мада ни друге бивше YU земље нису поштеђене. Лажне дипломе, ленте, повеље, плакете, статуете које продаје тај Интернационални биографски центар, каошто му име каже, раширио се по читавом свету. Има више од милион чланова који су купили (а да, поновим, нису свесни) лажно признање. Центар нуди више од 100 разних награда чија се цена креће од стотинак долара до више хиљада.

Ко  се на то хвата: Балканци жељни признања и тапшања, они које дави властита сујета. Наравно, има још неких ликова у Србији који су хтели да за шаку долара буду личности године, века (тарифа безобразно расте), миленија, можда цивилизације, галаксије, свих времена, укључујући и она док још та будућа важна личност није била ни у нацрту.

Најбеднији од свих преварених су они који су купили квиту да су личности. Неважно на који рок: недеље, године, века, миленијума. Они који су постали носиоци признања за научни и не знам какав још рад, понекад заиста не знају да новац који су послали организатору мућке за наводно штампање, опрему и отпрему дипломе, плакете итд. заправо је тарифа за превару. Но, тобожње личности су свесно платиле, шта више чезнулe су да нешто такво имају и, што је смешно до суза, незадовоњни су шрто немају очекивану подршку медија, осим, дабоме, локалних, који немају појма, нити их занима, ко је ко, шта је шта. Уистину, новине с традицијом, али збиља, у нас, више пута су објавиле афирмативне текстове, међу којима се истиче лик који је ширио  фаму да је дvа пута предложен за Нобелову награду за мир. Навео је да га је, поред других, предложио Пентагон, а да они, у Пентагону, о томе, проверено, немају појма.

Умислио да је двоструки нобеловац

Тај лик је превазишао све и зато ћу му посветити следећи наставак. Онај, пак, који је спреман да буде издвојени успешни човек  и без тог дописа зна да је номинован јер је власторучно онанисао да би се зачео поступак номинације, односно да добије поступак/ценовник потребних радњи да постане уважен. Добро, није баш својеручно, јер је неопходно да се номинација напише на енглеском, а неке интернационалне личности ни матерњим не владају  у разумљивом облику.

Хохштаплери овладали митоманском психологијом Балканаца обавештавају 28. августа 1998.  један митомански фрустрирани лик да је номинован за личност године. Амерички биографски институт (ABI, рођени брат британског IBC) упутио му је обавештење да је новинован за личност године.

Наравно, то обавештење се шаље да би номиновани витлао по чаршији све у пустој нади да ће задобити част и уважавање, а да се наивни завидљивци (а ти су увек наивни јер троше енергију на погрешна осећања) ухвате на исти парангал и наруче уважавање.

Прородно, да би отклонили сваку сумњу да је реч о превари, махери наведу да су примаочеву биографију упоредили са осам милиона других и да је, неспорно, заслужан за номинацију. У даљој коресподенцији замолиће лик да им пошаље листу и контакте особа за које верује да су постигли невероватне успехе и дошли до нивоа када могу да буду номиновани за неку од стотинак награда које додељује тај Центар.

Следећи  корак је да номинована личност каже у каквом паковању жели то написмено. Све ће добити (прво да се испуне назнаке из ценовника), чак и страницу новине у којој је штампана вест о признању дотичном. И фотографија са првим човеком Америке, на насловној страници најтиражнијег дневника. Све фалш и све уредно плаћено. То је беспрекорно функционисало и много пре компјутера, када су монтаже биле пипаве и примитивне, нема разлога да се у међувремену радња не разради. (О томе је, у своје време у Јежу писао сликар и писац Миро Главуртић, у рубрици изванредно досетљивог и тачног наслова Idiot international).

 ко је наопак

У Француској може за ситну пару да се купи звање витеза уметности, па и виши ранг од витеза. Све је девалвирано, а предузимљиви хохштаплери одлично знају како да натерају зелену кинеску пластичну жабу у воду и користе да зараде на сујети Балканаца. Ретка су данас признања без мрље. Егзистенцијалистички филозоф Жан Пол Сартр међу првим  писцима латио се писања препорука за штампу, или критика по штампању књиге. За бесрамно велке своте.

Читалац ће се вероватно запитати како ти Интернационални биографски центри, бла... бла.. долазе до наиваца за шишање. Ништа лакше. Довољно је да нађу једну брбљиву жртву спремну да себи за друштво предложи још кога, па ти нови предложе... и прогресија буја, пирамидални посао цвати.

Зар је један читалац добијао писма од разних канцеларија директора награде или издавачких кућа: добили сте награду, поручују, али прво купите то и то. Улазак у лексикон људи заслужних за међународна достигнућа само је другачија врста гребе од оних које се купују на лутријским киосцима или са вечерњом штампом.

Леонтије је такође имао озбиљну препоруку директора Биохемијског института Медицинског факултета у Београду др Миодрага Цветковића. Леонтије је толико познат и успешан научник у свету да тако важна асоцијација, као што је IBC, чека да јој неко укаже на ту величину, заслужну за последња међународна достигнућа. Када би Јапанац направио такав гаф, као др Миодраг Цветковић (ако се не ради о лажном идентитету), убио би се. Заправо, озбиљном Јапанцу таква врста преваре не би пала на ум, а кад би му пала, па се открило, починио би харакири. Јесте један Јапанац, посланик у парламенту, подлегао корупцији, а кад су му предочили да је откривен, човек је пред камерама доживео нервни слом.

О невероватно домишљатом Томиславу Првуловићу, о коме је еуфорично писала Политика 26. јула 2012, да је по други пут номинован за Нобелову награду за мир, истраживач Василије Клефтакис писао је на порталу Нове српске политичке мисли. Тај максимално документован и невероватан текст, уз незнатна, неопходна скраћења, нудим читаоцу у наредном наставку.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања