Став

Инок, везиља магле (09)

ИВШИ инок Леонтије (Павловић) општински научни саветник закључио је у животном делу Смедерево у 19. веку (њему је сваки ред животно дело) да Смедеревац  Милутин Калкаљера заслужује посебну дубљу студијску обраду. Да нагласим: Милутин Калкаљера варошки Леро а.заслужује, б. посебну, ц. дубљу, д.студијску и е.обраду. Добро је да није француска. Шта, заправо, то говори осим да Леонтије не разликује просо од пепела, што ће, после неколико редова, да каже, мада неће бити свестан шта говори.

Очекивано је да после такве процене Леонтије ту  посебну итд студију и напише. Али како, чиме. Нема грађе, нема знања. Крхко све је. Чемерно. Фантазирање.

Лако је рећи, поготово Леонтију.

Он је до речи држао мање но до лањскога снега.

Тешко је, готово никако, речено учинити јер никога, ван Смедерева, бо научник или скрибоман, није занимала чаршијска луда да би о њој писао, а Леонтије би онда лако преписао.

Пошто није било извора са којег би Леонтије захватао, поготову не по свему безначајном човеку, остали смо прикраћени за научне смислене погледе уназад и унапред. На корици свеске Манастир Темска објавио је: У припреми за штампу: Смедеревско подунавље и Доња Јасеница за време прве владе кнеза Милоша (1815-1839). То дело је обећао 1966. Умро је после више од три деценије не  припремив обећани рукопис. Није му било први пут да што каже - не уради.

Најавама је само подсећао да постоји. Као, нешто важно пише. Чим нешто начује најави књигу ниочему. Најављивао их је поприлично, само што није  и никад најављено написао. Дешавало се и да најави да ће нешто објавити у локалном недељнику па се то не појави где је речено него где је могло, а није требало; у Информатору Железаре Смедерево. Верујем, да је у том случају, Леонтије помислио да би у новинама могло да се догоди и неко препозна да је преписао текст из Политике. Као да су запослени у Железари одреда неписмени и не читају Политку.

Леонтије се, не први пут, код наума да штогод напише, овог пута о Калкаљери, баш опекао. Већ тада је било јасно да му је потребна помоћ. Пошто одиста никога живог, осим Леонтија, није занимала локална луда, инок је Леоније остао ускраћен за још једну студију смисленог погледа уназад и унапред.

макс каусо, фото

И не само да није било извора, него је Леонтије, на истој страници животног дела, по устаљеном маниру, написао неколико реченица којима је рекао да је Калкаљера уистину а. ретка врста  б. градске, ц. богате, д. луде,  а почетком овог века (вероватно 19. столећа)  име Калкаљер (то је у ствари презиме, али шта мари Леонтије за ситнице) постало симбол лудости и расипништва.  Јасно је рекао Леонтије: писаће научну студију с погледом уназад и унапред о луди. То је тема за научника формата бившег калуђера!

Уосталом,  да ли је боемски живот богатог ексцентричног маргиналца грађа за дубљу студијску обраду макар Леонтије мислио да је реч о комплексној личности о којој је писао: Калкаљерине авантуре и будалаштине (то је  грађа и речник за научно дело) неки (имена! извори!) су процењивали као резултат рђавог васпитања. Из овог иначе лепушкастог човека (Леонтије има необичне научничке наклоности!) средњег раста, па чак и отменог изгледа, избијао је демон цинизма (упропасти га др прмаријус психијатар калуђер). Као јединац у детињству је (јединац у детињству, шта то значи?) мажен  и пажен (да му је Леонтије био савременик поверовао бих да га је љуљао и пелене му мењао) али није завршио никакву  школу. У животу је (обратите пажњу, у смрти није) био опседнут (опет демони и Леонтијева, изгледа, опсесија) комплексом мање вредности.  Да би то надокнадио, шамарао је и вређао околину, упропашћавао девојке (ако девојке хоће са лудом, то је њен избор и њен живот, није јој потребан Леонтије да јој попује), и све то заташкавао новцем.

Калуђер обећавао студију о варошкој луди

леонтије подвлачи туђ текст да би присвојио делове

После тих редова Леонтије закључи да Калкаљера као комплексна личност заслужује посебну дубљу студијску обраду. Коме и чему би та студија служила? Можда би му више помогло да му Леонтије очита молитву против демона.

Леонтије, схватам, познаје општу и плићу студијску обраду. Чудног ли научника.

Две године пре но што ће азањски даскал да пређе у Смедерево на место управника Музеја, правник Раде М. Максимовић, објавио је у локалном недељнику, чланак Познајете ли историју Смедерева. Није Леонтије дошао неспреман у смедеревску варош. Видео је тај чланак, нервозно га исподвлачио и чекао прилику.

Имао је Леонтије и светлих тренутака. Листајући странице за културу у Политици, слатко је приредио за преписвање текст др П. Васића Први српски музеј. Бесно је прецртао титулу П. Васића и забележио да ће текст објавити, а као извор навести Васу Пелагића. Одмах је калуђер показао да и он има шта да каже. Ослањајући се на текст др П. Васића  послао је, коме другом до Политици, чланак Село Азања отвара музеј, објављено 14. јануара 1957. у Политици. Све је Леонтије смислио, али није водио рачуна, јер такве слабости никада није марио, да је Политику покренуо Владислав Рибникар 25. јанауара 1904, а богослов, касније високопреподобни архимандрит Васа Пелагић умро је у КПЗ Забела 25. маја 1899.

Калуђер је у локланом недељнику објавио као Гебелс 11 текстова под насловом Истина о проклетој Јерини,  а да, дабоме, ни једном речју није објаснио о чему, заиста пише.

Још се 1965. није ваљано рашчуло да је Леонтије докторирао, а смедеревски Музеј  је штампао докторску тезу свог управника. Мислим да је то, донекле, у реду. Но, Леонтије је, пре свега, гледао себе и искључиво властите интересе. Објавио је током владања у Музеју, 30 списа, док су запослени и неки аутори изван Музеја објавили укупо пет свезака. Милан Вулетић, штампао је књишку о јунском експлозији   и непуних шест табака (1970) Враново село код Смедерева. Наравно, ништа није необично, кад се зна да је Леонтије управник те, наједном, издавачке куће. Вулетић је Леонтију послужио да оправда издавачку делатност Музеја.

Вулетић се у књижици о Вранову поглавито ослањао на казивања свог оца, Миодрага Вулетића, којег помиње и као библиотекара у сеоској библиотеци, додајући да је радила недељом, а на тражење читалаца књиге су издаване  и радним даном!

Научник у локалним новинама

Недолично је да неко ко себе држи озбиљним научним радником пискара за локалне новине, а да ни наслов не уме поштено да  смисли и коректно испише. Први наслов (Сусрет са 80-годишњим Смедеревцем, творцем популарне песме Адио Маре која не значи  Збогом море, Наш глас, 5.11.1960.)  из локалног недељника  је на нивоу основца који се једва провлачи кроз наставу. У другом чланку Леонтије чин сечења перчина, корак ка националном освешћењу Срба, поспрдно назива  првом модном реформом. Такав однос према националном идентитету (над којим је Леонтије непрестано нарицао, недостојан је човека који том народу припада) а непримерен ма којем калуђеру ма какав инсан био.

У чланку Адио, Маре... Леонтије опет исказује грандоманију пишући да поменуту песму чујемо дуж наше Далмације, широм земље и по целој Европи. Замишљам како Леонтије  путује Европом, обавезно о трошку грађана,  ослушкује, наравно, ни матерњи не зна довољно, помно бележи ко то тамо и где пева Адио, Маре (ево, мени, Леонтија). 

Пошто му није довољно што је Европу увукао у текст, наводи и речи творца (замало Бога) песме Саве Петровића, адвоката из Велике Плане, који помиње Беч и Пешту, Италију обавезно како се заносе његовом песмом.

Онда аутор песме каже: Мени није важно ко је мењао речи у мом тексту кад је прилагођавао народну арију својим мотивима. То ми није било битно ни пре више од 20 година, кад су се појавили плагијатори мог састава. Мало даље: Половином 1937. године Сава их је све тужио доказујући у дневној штампи и пред судом да је он једини аутор песме Адио, МареКо овде лаже?  И зашто? Узгред, песма, Адио маре, јесте била популарна, али нема никакве везе са дилетантским списанијем господина адвоката.

Није јасно како се Леонтије срео са 80-годишњим Смедеревцем из Велике Плане и о њему писао 5. новембра 1960. када у тексту стоји да је тај лик 8. јануара 1980. рођен 20 година после објављивања текста, а прве Савине песме, тврди аутор,  настале су 1908.  У песми, пише Леонтије, песник тужно слика чари плавог мора и тужи што губи и њих и девојку, јер мора да се врати у Србију. Зар је толико гадно у Србији!? Како ли је тек у Великој Плани, макар била у тој Србији?  Питање је неизбежно: зар није неприродно  да неко, ко тврди да је историчар уметности, жврља у локалним новинама о аутору песме која се слуша дуж наше Далмације, широм земље и по целој  (Ј)Европи. Наравно.

Када је знаменити доктор наука  прочитао у Политици 20. октобра 1970. да је Ђурађ имао неколико топова, одмах се латио пера и хартије и после седам дана истрчао на локални терен чланком Производња топова и пушака у Смедереву у доба деспотовине, који је објавио у Информатору Смедеревске железаре. Када је писао Смедерево у речи и слици, тај Информатор му се учинио безначајним па је забележио да је текст објавио у Нашем гласу.

леонтије се хвали туђом муком

Никада нећу разумети зашто доктор наука, управник Музеја, научни саветник  пише као заљубљена шипарица, макар и да је понављао не само први разред Основне, него сваки дан, сваки секунд у било којој школи, нити како се усуђује да узме перо у руке када није вичан писању. Наиме, да би човек писао, није довољно само да зна сва слова да ређа, као оне ругобе по телевизијским каналима пасијанс, тарот или шта већ, него да исписано има минимум смисла, оправдања, резона.

Прочитајте, молим, редове које следе, редове које је сав занесен исписао Леонтије и одлучите шта је писац хтео да каже, којим поводом, коме шаље поруку. И: где је ту научни приступ, а где је докони скрибент?

Оно што је за Крагујевац Метино Брдо, за Крушевац Багдала, за Београд Калемегдан, патетичан је научник Редут је за Смедерево. Са њега се ужива у дивној панорами највеће равничарске тврђаве (гле: мало почетно слово, а тврђава све већа, па још у равници) толико живописне и романтичне, у парчету највеће (парче у највећем!) европске реке, плодном Годомину, таласастим вршачким брдима  са деспотовом (опет мало слово, али не верујем да је Леонтије на почетку каријере био писменији него касније!) кулом и широком Банату. Тај прекрасни видокруг сваког познаваоца српске историје обузима суморним мислима о прошлости народа чија се самосталност баш са ових висина стропоштала у таласе мутног Дунава  (шмрц!) уз топот копита дивљачких хајки.


 

леонтије снује, а бог одлучује

Стога се посетиоцу Редута роји читав свет емоција и импресија како је крваво писана српска биографија (биографија!?!) Кроз ропац и грчевите трзаје несложни народ је вапио за слободом (ух, шмрц, шмрц, не могу да издржим). Иако расцепкан није сагибао главу (овај пише као да је бугарски академик под игом) своју главу пред судбином, нарочито оном смртном... Због тога је Редут смедеревски и српски средњевековни Олимп, центар моралних сфера умовања и страдања (150). Да је потрајало на Редуту била би паљена олимпијска бакља, а центар моралних сфера умовања био би велебни тржни центар највећи на Балкану. Из њега би се тврђава видела као на длану.

 

 

 

 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања