Став

Инок, везиља магле (23)

МАО је Леонтије и  обимнијих чланака по новинама, које је поглавито и без ваљана разлога, сем удовољења сујети, претежно слао Политици,  углавном за рубрику Писма читалаца, Да ли знате и Међу нама. У једном таквом раду  записао је: Турци су свој боравак у манастиру Грачаници искористили за културну  пљачку (од попа и беседа) и једним караваном камила однели читаву ризницу... Зна ли ико то? Па, Леонтије је чувени зналац свега, постојало или не.

Запањен сам толиким немаром у писању управника Музеја. Какве камиле, каква културна пљачка, какви каравани?!  Човек непрестано халуцинира. Зна ли ико манастир у Србији којег су Турци културно опљачкали и каравном камила однели читаву ризницу... Ни ја.

Привукао ми је пажњу податак да је Леонтије 10. јуна 1961. објавио у Нашем гласу чланак Краљевић Марко у Смедереву. Помислио сам испрва да се Леонтије  збунио, па да се непромишљено игра кредибилитетом, ако га је уопште, икад, игде стекао. Показало се, што сам и раније знао: а. Марко Краљевић није био у Смедереву; б. Леонтије има сталну потребу да му се име повлачи по локалним новинама  и в. поново у наслову тврди што побија у чланку.

Колико ми је знано књижевни српски језик не познаје реч задаће ...сем у глаголском облику  да ће бити задат посао који треба да се уради или, рецимо у примеру: задаће ударац.

Није Марко јунак као у песми што је

 
марко краљевић на фресци из прилепа

Није Марко онакав јунак као што говоре народне песме, ни ликом ни стасом, таква и већа јунаштва данас постижу наши писци, сликари, музичари, бизнисмени и политичари, под условом да имају добар штаб за маркетинг и спремни су да богато награде онога ко их велича.  Без обзира шта је истина, а шта фикција у народним песмама  Марково бављење у Смедереву може да буде занимљива тема, ако има основа и докумената да се о томе пише. Ако их нема, угодиће их Леонтије. Али, ни он није свемоћан.

Кад су дошли Ђурђеви сватови (у Дубровник, да просе Јерину, мада свикао на Леонтијева привиђења, почешах се иза уха) краљ није дао Јерину, већ је тражио да сватови  изврше (зар су дошли на вршидбу) јуначке задаће.

Леонтије је увек ангажовао лекторе, мада нико није у стању да те списе описмени, још мање да садржај усклади са логиком.

Тако двоје Латинчади (израз указује да се ради о дечацима, што би говорило о неозбиљности Јерининог оца који  тако ниподаштава просце; Леонтије није обраћао пажњу ни кад је било очигледно да пише глупости) позива (колико пута, колико дуго, овде је примерен свршени облик: позва) кума на мегдан. Кум је по дефиницији важна особа на свадби, готово икона,  и не може, а да се не тумачи омаловажавајућим кад  кума на мегдан позове неко ко му није раван по части.

Брижни Леонтије записа у загради додатно објашњење: Извршио Новаковић Груја. Као да је реч партијском задатку, записнику партијске ћелије. Занимљив је Леонтијев речник за генезу стасања научника. Додуше и сељаци уписују у црквени календар такве подсетнике: Поп Гријица Није извршио Кусур да Му се Опсигује кад Свети Водицу, али они нису научници, као што, уосталом, није Леонтије том звању близак.

Затим је требало да неко прескочи три коња витеза и на њима три бојна коља (вероватно копља, али ако Леонтије записа коља онда је тако, нисам био међ сватовима) небу окренута

Како бојна коља небу окренута стоје на коњима само  небо  зна. Шта су, какви су то коњи витези. Нека врста минотаура: пола коњ, пола научник. Калуђер има дијареју. Како год да је извршио Реља Крилатица, а за то није био потребан такав јунак јер је Леонтије записао да је требало неко да прескочи, ко хоће, ко се затекне, ко нема паметнија посла, пошто су Срби див-јунаци, не мора баш такав као што је био јуначни Реља Крилатица. Важно је да је народни песник оправдао своје мишљење да су Дубровчани варалице старе. Паметан је народни песник, а тек Леонтије што пише херметичне, филозофске реченице једва и њему разумљиве.

Трећу задаћу (даље читам и наводим само због читаоца, мени је оваквог текста и одвише, али трећа задаћа је) стрељање јабуке (огромна је разлика између стрељања и гађања). Извршио Милош Обилић. Добро, знано је да је Милош имао добар маркетинг тим и одличну вршилицу.

Инок, дашто ми ти дашто научник

Наставља Леонтије да препричава народну песму закључивши Тако је народни песник оправдао своје мишљење да су Дубровчани старе варалице, да би се запитао колико има истине у песми? Питам се како је, коме и зашто народни песник оправдао своје мишљење и како је Леонтију пало на ум да се бави народном песмом, да велича и понижава јунаке, а потом да се пита колико има истине у томе што пише?!

У наслов чланка Леонтије је ставио тврдњу Марко Краљевић у Смедереву, али се у рубрици повлачи: Временски је потпуно немогуће, наводи, да је Марко био у сватовима деспота Ђурђа и објашњава: јер се Ђурађ 1414, оженио Јерином Кантакузен из Грчке, а не из Дубровника, док је Марко погинуо у Румунији на Ровинама, четврт века раније.

Тако смо обновили градиво: Леонтије – овог пута анализирајући народну епску песму - нешто тврди од наслова па неколико редова даље, потом то оспорава, и тако везе мит научника свезнадара и диви се себи шепурићи се по чаршијској махалуши.

Смедерево се помиње 1019. у повељи  византијског цара Василија Другог. Милош Обилић погинуо је у боју на Косову, 1389, Ђурађ се оженио Ирином 26. децембра 1414.  Марко Мрњавчевић (у народној песми Краљевић Марко) син краља Уроша, рођен је око 1335, погинуо, на страни Турака 17. маја 1395. на Ровинама. По народној песми, Марко је поживео непуна три века (Та за мало, три стотин' година!) а свог коња, Шарца, убио је пошто му је верно служио 160 година, када му је вила објаснила да је Шарац почео посртати предсказујући господареву смрт:

Давор', Шаро, давор', добро моје!
Ево има сто и шесет љета
Како сам се с тобом састануо,
Још ми нигда посрнуо ниси;
А данас ми поче посртати
...

Ипак,  Леонтије, после свега,  закључује да ова песма није без историјске подлоге. Ако је то утврдио требало је да каже како може неко макар био Марко Краљевић да живи три века, ма какав силни јунак био и како његов Шарац, може да живи више од једног и по столећа. Те догађаје свакако су препричавали феудалци, док су их гуслари и прост народ уобличавали на свој начин.  Леонтије, неспорно, није био гуслар, а прост народ бавио се лектуром, стилистиком, философијом.

Кад се Леонтије малчице снашао у публицистици (како то помпезно звучи) са лошег папира за штампу скочио је на тежак папир са премазом који се у цивилизованом свету искључиво користи за луксузна, пре свега, уметничка дела, сликарске монографије, каталоге за презентације. Речју: кад хоће да се засени читалац и узме новац за одиста скупа издања.

Тај папир је веома неподесан за обичну штампу јер пресијава, бљешти ако се чита на дневној светлости, а посебно је неподесан за читање при вештачком светлу. Укратко, више је за показивање могућности штампарске машине и квалитета репродукције него за  штампање текста (осим у једном случају: када се претходно папир тонира, што је додатни трошак). Али откуд то може Леонтије да зна када су графичари прагматични: што би наручиоцу посла кварили вољу да штампа на скупом папиру и што би шурили коку која носи златна јаја.

Леонтије је имао још једну велику љубав: резиме. Што год објави, ма како танко било, чак и тање сепарате од делца Копање блага у Смедеревској тврђави...  мора да има резиме, макар само на немачком, ако не стигне превод на друге језике. Само је списак коришћене литературе сувишан и није препоручљив за објављивање. Додуше, у резимеу на немачком  за  свеску Копање блага у Смедеревској тврђави...  стоји да је писана на основу сепарата др Мил. Веснића (без средњег слова). Није лоше за почетак, али где је ту научни поступак и истраживање врлог Леонтија, осим што не прави разлику између властитог доприноса и преписивања и компилирања које прелази у плагијат?!

Наравно, није штампање резимеа без резона: то је пречица до научника изван Србије. Они  се поломише учећи српски, јер сам резиме није довољан ако изазове знатижељу,  а Леонтије има толико фантастичних и опречних ствари да им саопшти да је српски најтраженији на течајевима језика.

Леонтије тако, верујем с најбољом намером, пише да човеку дође да васкрсне и издевета га да му никад више не падну на ум папир и оловка.

Кад пише о свом ментору  Ђорђу Сп. Радојичићу аутор се заборави па у силном упињању да каже коју лепу реч, заправо говори бедастоће: Ко главни покретач испитивања прошлости, није био довољно схваћен од својих колега. Иако је понекад клецао, као одличан познавалац свога посла (зар је клецао што је одличан познавалац), ипак је својом упорношћу и уметничко-поетским заносом (не знам никога ко је у животу  успео заносећи се) успео да учврсти своје позиције. Сем на том пољу он је као популаризатор старе српске књижевности и искрени обожавалац наше прошлости и овде оставио светле успомене.

Инок је све нашминкао: посебно успомене

Пишући текст о раду Ђорђа Сп. Радојичића, без јасне представе шта заправо ради. Поуздано је да је додир са историјом уметности имао утолико што је мантијаш одлазио у двориште Капетан Мишиног здања у јунском и септембарском испитном року када се носе танке хаљинице и меркао студенткиње попут Сатира.

девојке у лаким хаљинама

Наводим Леонтијево појање: Целокупна наша излагања представљају само грубу слику рађену угљеном (угљеном!?  труди се да покаже како има везе с уметношћу) према оригиналном платну (мисли: оригиналу слике) које је Радојичић као (као!?!) аналитичар прецизно сликао најфинијим богатим тоновима уљаних боја (мајсторе, не губи време: угљен и уљане боје не иду заједно, бадава ти песничке слободе!) за време научног стажа од 44. године. У овој једностраној скици (прво угљен, па богати тонови уљаних боја да би се стигло до једноставне скице) за ширу студију (Леонтије је читавог живота обећавао, није много хтео, много започео  и није га час умрли омео  јер је сав живот уложио у опсенарство)  учињен је покушај извесне крупније тематске класификације радова заједничког опуса (у заједници са киме?) Радојичића кога смо сагледали у неким органским целинама (значи у деловима).

Не знам да ли је уваженом читаоцу познато (о томе пише Леонтије у Браничеву) да је Радојичић увек био ведар, насмејан, пун прича, досетки, разговоран и радознао. Својом мудрошћу успевао је да своје сабеседнике увуче у круг својих тема.

Толико бесмислено не пишу ни најгора пискарала у таблоидима.

И неколико речи о мојој познаници, госпођи Доротеи Кенинг и српској умишљености. Крајем осамдесетих година прошлог века замолила ме је професор др Доротеа Кенинг да јој набавим књигу Леонтија Павловића  Смедерево у 19. веку. Уистину, она није видела резиме, само је неким каналима чула да таква књига постоји и претпоставила да јој може користити за њен научни рад на универзитету у Немачкој. Наравно да сам књигу послао. Учинио бих то чак и када бих имао нешто лично против аутора, па и саме госпође Кенинг која је веома обавештена о Србији и српској историји, колико се може с обзиром на језичке па и цивилизацијске разлике. Рецимо, бивши музичар и бивши министар и бивши председник странке и... није био вољан да ми уступи једну његову књигу о економији и пирамидалним банкама да пошаљем госпођи Кенинг. Ако ту није видео могућнсот да књига буде преведена на немачки, или, бар, да се о њој пише, онда је питање колико је био спреман за велике планове као што је економија Србије.

Али није тај лик тема ове расправе.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања