Став

Инок, везиља магле (24)

ВЕТОСАВСКА повеља одобровољила  је  Леонтија (Павловића) па је рекао и што није намеравао. Читав живот је енормно хранио све алавију сујету. Радио је и кад појма није имао у шта се упушта. Гурајући се где му, као управнику Музеја, није место, Леонтије је хтео да покаже да се у све разуме па, дабоме, и у оно о чему појам нема, ни у траговима.

Само што није потписивао графите по граду, све остало јесте. Потписивао се као уредник каталога  радника, ликовних стваралаца за првомајску изложбу 1974, мада је каталог опремио и изложбу поставио сликар Миленко Остојић.

Исте године у Музеју је имао самосталну изложбу сликара Анимеша Нандиа из Индије. Одговорни уредник - не зна се чега - Леонтије. Очекивано.

Леонтије није схватио шта ради па се опет потписао као уредник (немам појма чега?!) за самосталну  изложбу слика Ислана Асланиа (1976).

 Уводни текст написао је Ђорђе Кадијевић, каталог опремио сликар рестауратор Миленко Остојић.

Вредне руке жена Смедеревског краја (ортографија није моја), избор радова Соња Петровић, Љубица Маринковић, Елена Греговић (1975) , одговорни уредник - Леонтије.

Калуђер не разуме симболику Књиге постања

И још једна посластица из каријере не само научника него и одбеглог калуђера: Књига Постања је ризница митова и легенди  које су делимично маштовите интерпретације давних историјских догађаја или имају своје паралеле у другим често старијим митологијама народа источног Средоземља. Тако дакле: митови и легенде су интерпретација историјских догађаја! Могло би се и тако рећи, али кандидата с таквим тумачењем Мојсијевог петокњижја, или само прве књиге, ниједна хришћанска верска школа, независно какву репутација има, Леонтија не би  примила ни на праг, камоли на школовање. Толико о томе.

монах се заиграо

У мантији је Леонтије  остао најдуже до 1956. За 11 година монаштва, јер се не може рећи да је Леонтије дуго био у манастиру, сем оног времена које је провео у Студеници, а тамо је био ослобођен дневних послушанија.

Преостало време био је, тврди инок, предавач на Богословији и на Богословском факултету. А није. Већ сам навикао на његове фантазије. Практично је водио живот мирјанина у мантији. Црв у ризи. Ипак, морао је, за оно мало година у крилу Цркве да  научи да смрт није крај већ сеоба у бољи свет, тамо где смрти нема, само вечни живот наших душа. То је основ вере. Зато би одлазак требало да буде радостан час. Ускративши хришћански чин сахране и чинодејство свештеника, Леонтије је показао да није верујући. Пошто Леонтије не верује у црквене догме јасно је што тужи над смрћу Ђорђа Сп. Радојичића. На страну Леонтијево фарисејство.

Што се тиче предавача на Богословском факултету, неки биографи тврде да је био асистент. Добро, нека је и тако. Видим да је, ипак, скроман. Могао је да тврди да је доцент, ванредни професор, редовни професор, декан, ректор, што год. Али није. Лепа пажња.

Радојичић се упокојио, како наводи Леонтије, у 44 години свог научног рада, а у непуној 65 години свога живота. По Леонтију, Радојичић је у самртноме часу имао готово 109 година.  Тако пише и рачуна Леонтије о годинама несрећнога Ђорђа Сп. Радојичића. И није једини. Верујем да је тако добро савладао стил од новинара смедеревских медија.

 
 

О земном животу Ђорђа Сп. Радојчића пише Леонтије, човек који ни о чему није писао  смислено. Шта значи када Леонтије запише: у 44 години свог научног рада и у непуној 65 години свога живота. Зар је Радојичић живео туђи живот, зар је преминуо неко други, незнан, који је живео туђи живот, зар је све што је учинио, постигао у туђем научном раду, осим, ако изузмемо оно што је од свог знања понудио Леонтију да угради у докторску дисертацију. То не морам да доказујем, Леонтије је одрадио мој посао у уводу дисертације. Судећи по Леонтијевом тексту, што је рђав темељ, инок је имао проблем са мишљењем, писањем, закључивањем, истином, са кичмом, са собом. Верујем да је Радојичићу било мука од Леонтијеве сервилности јер је на сваком кораку покушавао да доброчинитеља подсети шта је учинио за свог слугу. Можда се Радојичић после горко кајао.

Забрињава, човечанство у целини, читаву цивилизацију, чињеница коју је изгледа открио зналац искона – да су људи смртни. Умро је Радојичић, како пише Леонтије: пун знања, смелих замисли и огромног искуства. Па од тога се, ипак, не умире. Леонтије ни то не зна.

Инок је непроницљиви научник

монах се труди да помузе козу

Леонтије, очигледно, не подразумева да је за научни рад потребно знање, време и искуство. Чак и биљка има искуство. Зашто се сунцокрет окреће: има искуство које му говори да ће пратећи сунце лепо сазрети, и дрво се повија према сунцу. Зашто алигатор  пушта птице да му вршљају по чељустима ако не зна да ће га очистити од паразита и остатка хране, зашто се свиња кашка ако не да се ослободи вашки. Леонтије је свет мерио према себи, јединственом, зато је мало шта знао, осим да превари. До тог текста сећања на Ђорђа Сп. Радојичића само су наивни веровали да привилегију умирања имају тек нишчи духом, јер је њихово царство небеско, и они ће седети с десне Господа нашега. Ко је Господ наш, син или отац, овога пута остаћете ускраћени за ту расправу.

Доктор Леонтије (Павловић) више пута  показао је намеру да титулу универзализује. Ко је доктор наука, тај може да буде и лекар, можда специјалиста, пожељно примаријус, па и професор emeritus где год му се допадне, врач погађач.

Припремите се, почињем цитат друге реченице у Леонтијевом лелеку: Његову велику психичку снагу неочекивано је сломила зла ћуд судбине која се тајанствено скривала у његовом телу. Ваљда сам добро схватио писца: упркос великој психичкој снази смрт је савладала Радојичића. Можда су обарали руку, могуће да су бацали камена с рамена па Радојичић, мада пун психичке снаге, предаде борбу пред ерудитом Леонтијем који је знао да му ментор пати од зле ћуди судбине која се тајанствено скрива. Страшно. Јадан човек. И Леонтије ништа да му каже, да га упозори. Да га разуме. Можда га је Леонтије уморио својим климањем и клањањем.

Вероватно је игра била поштена, мада се никад не зна. У ствари, при другом читању те реченице видим да се Радојичић није борио са смрћу, није се опирао ни Богу, ни законима природе него, замислите, противник бје зла ћуд судбине. Грозно. То сазнање ме је замало дотукло. Па ко је још од уважених читалаца такав срећник да га прати добра ћуд судбине. Зар ћуд по себи није зла. Да је другачије ћуд би звали срећом. Зар се не каже да вук длаку мења, а ћуд никако. А ни длака не мора да се мења — то се види у земљи Србији — довољно је ићи низ!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања