Став

Инок, везиља магле (25)

ОДМУКЛА и невидљива рука - беше један од разлога да Леонтије буде рашчињен - ако Бог, та невидљива сила, управља нашим животима и нашом смрћу, онда је то Његова невидљива рука. Да ли грешим? Ако је систем мишљења истинит да нас је створио Бог (манимо сад мајмуне, Дарвина, дијалектику, опијум за народ) онда је, без даљег, то Творчева невидљива рука. Могуће је ипак да Радојичић није обарао руку са злом ћуди судбине него са Богом јер Леонтије флоскулу зла ћуд судбине користи за Творца. Био му је близу.

А, да: зашто се, поред других разлога, Леонтије рашчинио. Зато што је Бог, како га он доживљава, поред тога што је невидљив и подмукао.

Зар није рекао: та подмукла и невидљива рука? Наравно.

Леонтије на прво место ставља подмуклост, потом невидљивост. Леонтије наглашава да је Бог најпре подмукао, затим невидљив. Бог је невидљив зато што је подмукао. Бог је зато што је невидљив. Само такав могао је да се супротстави несрећном Ђорђу  Сп. Радојичићу. Зато је инок молио да му не пусте свештеника близу одра; свештеници, а понајпре у православљу епископи и митрополити, божји су представници на земљи. Ако нешто није јављено Леонтију па се понашао као Јанус.

Дакле, подмукла и невидљива рука у сопственом организму напрасно је прекинула куцање доброг срца овог значајног човека.

Лично, никада не користим реч напрасно - сем кад цитирам - јер држим да је недолична, понижавајућа, подругљива и увек, када је прочитам или чујем помислим да је изговара неко без поштовања. Леонтију је на вољу да користи речник примерен себи.

Чињеница је да се Леонтије служи речима као кандилом: витла на све стране.  Не може добро срце да прекине куцање. Кад то чини — није добро, то не треба образлагати. Али, обратите пажњу, када Леонтије напише овог значајног  човека - о коме говори, ако не о себи, диже споменик себи за живота. Себи пише некролог. Јер да би говорио о Ђорђу Сп. Радојичићу, тада би Радојичић морао бити жив, присутан у друштву које о њему разговара и да говори о том значајном човеку).  Леонтије пише о покојнику и велича овог значајног човека –себе!

 Даље, у тексту сећања, Леонтије инвентарише Радојичићев живот, легитимише оца, мајку, проверава урођене и стечене способности. По рођеним и стеченим способностима, по традицији(Леонтије, јасно је нема појма шта је традиција), васпитању и стручном образовању(са којим је рођен, наравно, има и оних који се нестручни образују)), својим  склоностима и радној моћи стекао је готово непогрешиви  инстинкт оријентације и кретања у шуми. Радојичић је, по Леонтијевом писању, био шумар који је стекао инстинкт и сналазио се у шуми научних истраживања. Недостаје само инјекција Леонтијеве осетљиве мера научне проверепа да Радојичић буде звере које је стекло непогрешиви инстинкт оријентације и кретања у шуми.

Шта је инстинкт

Узгред: Инстинкт  је наследни образац понашања који се на типичан начин активира у типичним ситуацијама,  са одређеном сврхом претежно несвесне природе и присутан је код свих припадника исте врсте (Речник психотерапије).

Његови (Радојичићеви) тактички потези већ су 1926. године почели да рађају зрелим плодовима. Чудо природе:  тактички потези  рађају зрелим плодовима. Разумео бих да најпре цветају, па бивају опрашени, затим зелени, па зрели, али да било које дрво доноси одмах зрели плод, то не бива, Леонтије је лоше обавештен.

Тактика увек подразумева добрану дозу опсене, преваре, присиле. Истина, Леонтије не помиње о каквој се тактици  ни о каквом се воћу ради. Можда са дрвета сазнања добра и зла. Онда на сцену ступа Творац и истера из раја дрзнике који су почели да сазнају оно што се не сме знати. Такав је он, има право Леонтије.  Тај би у рају остао за сва времена, јер тамо смрти нема, а за сазнањем и истином никада није жудео.

хиландар

Чудим се да Леонтије  српски манастир на Светој Гори назива архаичним именом, прави се паметан или се заборавља. Хиландар, у старијим списима и Хилендар је српски манастир у северном делу Свете  горе Атонске, државе православних монаха која постоји више од хиљаду година. Манастир је изграђен на рушевинама ранијег византијског манастира Хеландариона, који је основан почетком 11 века. Српска царска Лавра на Светој Гори од оснивања 1198. није мењала име. Толико о томе.

Даље о Радојичићу  записује у вредновању мисаоног  рада заузимао је врхунску степеницу на лествицама науке, па му је додељена и октобарска награда Новог Сада. Колико је мени знано, ако се нешто није променило, а знао бих, за најумније је признање Нобелова награда. Усто, помињем што ваљда сви сем Леонтија знају - Ђорђе Сп. Радојичић није био молер да би се пео по лествицама и, можда, малао науку и читаоце. А кад је већ на степеницама, шта ће му лествице?

Понет речима, задивљен да има моћ говора, Леонтије погрешно и несистематично користи време: академик Радојичић је заљубљеник трајних вредности српске прошлости из чијих је ризница деценијама проучавао ранија скрбна  (нема друге: Леонтије не зна значење речи скрбно, скрбити) времена указујући на прадедовске узлете и падове.

Научник не зна матерњи језик

Шта нам  Леонтије поручује, каква сазнања о животу Ђорђа Сп. Радојичића дознајемо. Најпре, научено,  Леонтије прећуткује да Радојичић има име. У читавом тексту, на страни и по часописа два пута помиње пуно име и презиме, једном само презиме, а када је открио да је Ђорђе Сп. Радојичић академик,  у осам реченица три пута уместо имена пише титулу и презиме. Не зна да када човек умре, нема више титула и звања, само име и презиме, годину рођења и смрти и да титула не припада презимену (породици) него имену (појединцу). О, кад би само то било што Леонтије, научни саветник општинске власти, није знао!

Дознајем да је академик Радојичић заљубљеник трајних вредности српске прошлости. Човек је, дакле, жив. И заљубљив.  У ствари, он је љубимац трајних вредности српске прошлости. А трајне вредности не припадају прошлости, осим ако су од постанка света, а таквих нема, о Леонтије.

Наставком реченице Леонтије показује подсвесну мисао да је Радојичић умро прекасно: деценијама проучавао ранија скрбна времена. Када неко, попут Радојичића, једва састави радни век, тада се за њега, из пијетета не каже (и не помисли) да је деценијама радио већ пријатељи жале што је прерано отишао. Има ли данас Србина -  да није темељно проучавао нашу средњевековну књижевност- а да зна шта значи реч скрбно?  Нема. Верујем да нема. Коме се обраћа Леонтије? Себи, наравно. Себи се диви и хоће да покаже како је преучен.

Зашто истиче да је Радојичић заузимао врхунску степеницу као да је грађевински радник и да му је додељена и октобарска награда Новог Сада. Посредно пребацује локалној самоуправи да њему, који за себе држи да је на степеницама измислио лествице науке није  додељена Октобарска награда Смедерева. Неко је потом окренуо црвени телефон и Леонтију је 1972, после две године мука и душогризја по смрти Ђорђа Сп. Радојичића  додељен седатив.

Нико није као он (Радојичић) разумевао слојевите поруке тога доба, ни тако вешто одмотавао замршене родослове, летописе и хожденија свога народа по слободи и ропствима.  Леонтије као да намигује читаоцу да он боље и више разуме од Радојичића, јер ко би могао знати да Радојчић зна, ако не неко ко зна и то, па и више од тога.

Да, Светосавска повеља баш је одобровољила инока па је рекао и што није намеравао. Они који нису имали приступ његовом  легату, чули су да га је отац припремао да буде сеоски свињар.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања