Став

Инок, везиља магле (27)

ПРЕНОСУ моштију светога Луке у Смедерево, о коме је Леонтије исписао небројено будалаштина, произвољности, удворички текстова властма, глупости, нагађања (даље иде рима) не само да је јеретичко него је омаловажавајуће, подругљиво и говори о аутору, поред осталог да, ма шта говорио - о томе је уистину  ћутао - јасно је да није својевољно напустио манастир и скинуо мантију. Наравно, ја то знам, али Леонтије мисли да је успешно сакрио  неморал  калуђера.

Неки наслови из славног пера заштићеног аутора који су често супротни калуђеровом писању о преносу моштију: Смедерево-богохраимни град, ... елитно место, ... и Европа, ... и Јован Дучић, ... и пловидба Дунавом и Моравом кроз векове, ... име крије многе тајне, ... најпрометнија лука,... престоница деспотовине...

Иначе, додао је Леонтије у турском периоду међу јужнословенским народима одржаване су: најстарије игре са елементима позоришне уметности. Ту спадају: вертепи, додоле, коледа, вучари и русаљке.

вучари одлазе код домачна вучари пред вратима

Чак и да је тачно да су ти обичаји у домену позоришта (то би такође значило да је све позориште, и Леонтијево монашење, и рашчињавање, и докторат, и затварање Музеја, и учествовање на минорним научним скуповима и фалш књиге и промашене теме реферата...)  нетачно је да су се зачели у то време (турско), нити су нестанком отоманског царства, нестали и обичаји. У книнској крајини, да само то поменем, ако тамо још има Срба, има и вучара. О томе говори филм Здравка Шотре по сценарију Јована Радуловића, Вучари из Доње и Горње Полаче. Книнска крајина, изгледа да морам да нагласим, није у отоманском царству.

Инок је вазда мешао битно и небитно

Необично је да Леонтије овим древним обичајима додао и сватовско гробље у Камендолу... где се и данас показују надгробни споменици после крвавих окршаја пијаних сватова.  Леонтије тако пише да га с муком пратим јер непрестано морам да тумачим шта је у ствари писац хтео да каже и куда се, заправо, запутио. Не знам куд се деде веома разумљиви стил и језик који је Леонтију приписао В. Новаковић, сарадник локалних новина, пишући о докторској дисертацији. Није ми јасно  како се данас показују надгробни споменици после крвавих окршаја пијаних сватова и какве то везе има са позориштем, вертепима и вучарима. Је л то неко рано отворио кафану Семберија?

Од 1972. Леонтије је почео да добија и награде. Добио је Октобарску Смедерева, која више не постоји, а и кад је постојала била је минорна јер се Смедереву награде очас испрофанишу и обесмисле да су добитници пре нагрђени но награђени. Добио је научник и награду Ослобођења Смедерева, за коју нисам сигуран да још постоји јер се ту нешто замутило: када је Смедерево ослобођено, који рат се рачуна, који календар, чије споменице, чије химне, припадници које странке и слични ометајући фактори и заврзламе. Али, Леонтију би такво признање, као и свако уосталом, годило јер је и код неких датума с њим у вези прилично замршено. Уосталом,  какву симболику има награда Ослобођења Смедерева? Леонтије није учесник ослобађања, а као калуђер се није ни патриотизмом, ничим се није истакао, никаквим врлинама ни грађанским слободама каквим су се дичили ослободиоци.

вучари играју око ватре вучари пред домаћиновом капијом

Уосталом, мени се чини да је Октобарска награда  копија награде Ослобођења Смедерева. Ниједна награда у Смедереву није јасно профилисана, ниједној није објашњено значење, ни правилника нема. Ништа.

Остало од признања које припадоше Леонтију, а којим витлају Павловићи, као да се у тој фамилији родио Исус, безначајне су и бескорисне повеље, дипломе, значкице, захвалнице, медаље, један орден рада са златним венцем (1986). Иоле упућен човек у Србији зна како се све то добија. Просто се човек збуни када бивши калча добије црвено одличје. Појас, то разумем, па и панагију, али световни орден у то доба? Не знам, размислићу.

Добио је Леонтије и Светосавску повељу  (да бивши калуђер добије Светосавску повељу већи је апсурд од примитка црвеног ордена) која је испрофанисана до бесмисла. Познати су случајеви да Повељу добију чланови породице господе из комисије. О добитницима Светосавске повеље, о фанатичним комунистима, нема смисла говорити. Толико о лику и делу неких пресудитеља и значају друштвених признања.

Леонтије се, сада је важно поменути, замонашио  крајем 1945. Крио је крштено име (једном сам га  питао: нешто је промрсио, онда се љутнуо и разговетно рекао да није важно). Име сам, оног дана када је умро, извукао од његове супруге. Очекивао сам да ће госпођа  - безразложно - избећи одговор.

Моја скромност је, по вести о Леонтијeвoj смрти драгоцено и ненадокнадиво време утрошила да одмери када је најпогодније да телефонира удови  и измоли, сасвим уљудно - уз максимално уважавање ситуације удове и короте  - за мирско име почившег.

Представио сам се. Тражила је да поновим. Наравно да је знала ко сам, није из друге галаксије. Једино није веровала да сам одиста ја. Објаснио сам да пишем текст за суботњи културни додатак  Политике о Леонтијевом животу и раду. Пречула је саучешће и хладно ме прекинула да би ми, посве непотребно,  набројала графомане који су најавили да планирају (показало се да им је тешко ишло писање па су одустали) нешто за локалне медије. Можда је хтела да ме шокира безобзирношћу оних који ни о себи не знају ишта честитог. Две су могућности: да писари нису ништа поуздано знали о Леонтију па су звали његову супругу да им оприча или је она звала њих да их обавести о смрти и затражи да му напишу химну.

Удовица је узбунила чаршију

Знам госпођо, рекао сам, они дивно пишу некрологе, али ваш супруг је повремено писао у Политици, и од мене уредник очекује да напишем достојан некролог, само ми реците мирско име.

Застала је, рекла, потом брзо порекла, тврдећи да не зна, нагласивши да је још у шоку и да је не узнемиравам. Чиме? Како!?!

Захвалио сам се. Мислим да није чула. Као да ју је слушалица опекла. Издржао сам све, али сам добио што сам тражио. Нисам очекивао да ће госпођа, мада у шоку, позвати тадашњег партијског директора Радио Смедерева, у коме сам радио, да се жали. Дакле, госпођа је била у толиком шоку да је запамтила ко је звао, зашто је звао и шта намерава и позове директора станице у којој радим (не верујем да телефонски број поменутог знала напамет, него се потрудила, у свеколикој жалости  и у ужасном шоку да дозна ко је директор - мењали су се тада безмало сваког јутра -  да дозна, јер му име не поменух,  нити ишта осим оног што сада наведох.

повећај висину

 Сутрадан ме је ревносни директор, срећан што му се пружила прилика да ме шиканира, позвао да испуни велику мисију и упозори ме да га је звала удовица Цица (нисам знао да је тако зову). Или  је само тако директор звао из миља. Немам друго објашњење зашто је (уопште) икога звала, поготову њега. Требало је одмах да зове полицију, нашу славну армаду, Армију спаса, ватрогасце,  територијалну одбрану, патријарха, најпаметнијег Србина...

Сутрадан, по упозорењу директора, у врху странице, на три ступца Политика је објавила мој текст на простору о којем тешко да је Леонтије могао да сања.

Показало се да без ваљане припреме не бих дошао до мирског имена покојника. Једини разговор са Цицом трајао је мање од пола минута. Госпођа, бесна што сам јој измамио тајну, одмах је, поред директора Радио Смедерева, телефонирала још неколицини комуниста/социјалиста тврдећи да сам је узнемиравао док је била у шоку. (Како човек у шоку зна да га неко узнемирава?) Није била у шоку када је звала црвени телефон да се жали измишљеном оптужбом.

Нелогично  је да се супруга бившег калуђера (макар у шоку)  жали црвенима или жутима, плавима, зеленима, свеједно је, али пошто се зна да је Леонтије заузимањем партијских идеолога добио синекуру чуђењу нема места. Не знам, одиста, зашто је Леонтију било мрско име Драгомир или Драгољуб. Кад вратиш јуне, вратиш и уже.

Неки Леонтијеви вајни пријатељи, када им се прохтело, а дознали су да ја знам, тражили су да им поверим Леонтијево име. Могли су да питају удовицу, а нису. Или су питали па је одбила да им каже. Неки су ми поверили да су њега питали, али су остали прикраћени. Знам. Мени је рекао, јер сам знао када и како да га питам (покушао је да изврда), али прошле су године и заборавио сам. Можда сам и ја био у шоку, па сам, кад је дошло време, питао удову.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања