Став

Инок, везиља магле (28)

OСАМ тачака, безмало као Лутер, смедеревски виши научни саветник описао је како треба да се изради нови генерални урбанистички план Смедерева.  Тако је свом енциклопедијском знању додао још и титулу градског архитекте и завршио: Изврши ли се макар неки од наведених предлога, учиниће се велико и добро дело.

Уместо да ради посао за који је, ма како реално било мало, заправо богато награђен (реч је, наравно о синекури, дакле не треба ништа да ради, бар не да кочи узбрдо, само да клима главом и на сва уста хвали где год стигне мудро руководство општине) саветник је паметовао шта други треба да ураде.

Молим, приметите да он говори да ће, ако се реализује макар неки, али не било који, само његов предлог, бити учињено велико дело.

Наравно, јер инок је експерт за све. Нарочито за маглу.

Леонтије је узео баш својски залет, мислио би човек да ће предложити нешто разумно,  што у веку није нико, па ни он. Кад, не лези враже пред калуђером,  саветник у књизи Смедерево и Европа предлаже силно дизање споменика у граду, што је много и неразумно не само од некога ко себе сматра научником, но од свакога живога.

Наднесени над великим сенима  (изгледа да је патио од величине, наднесен над великим сенима и бавио се магијом) прошлости, предлажемо (Ми, по милости Божјој и вољи поданика нам, Леонтије...) да се у Смедереву израде (вероватно: поставе) бисте деспота Ђурђа,  Јерине, Старине Новака, Карађорђа и краља Владислава Трећег (само! а лепо је узео залет) куд себе не предложи. Да се не прекида та нит живота, треба у сцену уклопити и неколико ликова из НОБ-а (па каква нит живота, човече, ако су ти јунаци мртви?!)  Знам, ни ја не бих веровао да нисам прочитао у књизи Смедерево и Европа на 198. страници. Не знам какве везе имају Лентијеви предлози са матором Европом, али нека му буде, и тако ништа није уклопљено.

Леонтије је узео залет да ништа не каже

Више пута у фељтону поменуо сам Леонтијево образовање, касни и тегобни пут до докторске титуле и фаму око једне дипломе. Не бих хтео, мада на то не могу да утичем, да неко протумачи те редове као нетрпељивост према калуђеру или већ не знам како, у чему су људи у Смедереву космички шампиони подржани силама мрака и безумља. Формално образовање ни у ком случају, осим, дабоме, егзактних наука, није пресудно. Иво Андрић је студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу да би стекао диплому. Ако ко год не зна, Андрић је изгубио службу јер није дипломирао. А наш саветник је добио посао зато што нема диплому. Свако има свој приступ.

Додуше, Иво Андрић је докторат стекао у 32. што је, када се знају ратне прилике, хапшења, прогањања и болест која га је пратила од ране младости, изврсно пролазно време. Насупрот њему мој знанац, директор Интернационалног театарског института, Мајкл Џулијан, није марио  академско образовање. Читавог живота бавио се веома успешно позориштем, у познијим годинама добио је почасни докторат што му је енормно повећало хонораре на предавањима по свету, али и даље је имао готово одбојан, чак подсмешљив однос према онима којима је диплома важнија од знања.  Фахрета  Јахић (Лепа Брена, Живојиновић) је, у једном интервју, давно, али и даље важи, рекла да ко не зна ништа да ради мора да се крије иза дипломе. И Фахрета је студирала, не знам да ли је дипломирала, али је доказала да јој никаква диплома није потребна. Леонтије можда ни са дипломом не би могао да покаже да је кадар за поштени рад.

дорис лесинг

Дорис Лесинг, добитник Нобелове награде за књижевност 2007. од редовног образовања има основну школу. Одбила је 1999. понуђену ненаследну племићку титулу дама британске империје  уз објашњење да империја више не постоји. Такав став Дорис Лесинг је за поштовање. Код нас је само Добрица Ћосић пристао да иде на Пут мира, преко седам мора, са Брозом али да сам купи кошуље. Не знам да ли је при томе мислио да сам изабере кошуље,  а плати Влада, или да их сам и плати. Ипак, време је показало да је то био демагошки потез. Али је, бар, показао, став, макар естетички, ако не етички.

Нико од безвредних не би одбио медаљу

Нисам сигуран да би ико, од поменутих у овом спису, одбио ма какву титулу, ма шта та значила или не значила. Код нас је другачија пракса јер је другачија и цивилизација: ликови себе предлажу за звања, похвале, награде, унапређења, за себе гласају и, дабоме, узимају све што могу: сећам се виђеног локалног комунисте који је присвојио орден. Па ваљда човек најбоље зна колико је заслужан, а није задовољан поделом. И неће да стоји у реду. Знате: данас си цвет, сутра увела ружа... Откуд у демократским партијама толико  демократа у замаклим годинама. Какав су сигнум у  младост носили, под којом заставом?

Није, дакле, реч о томе да ли је Леонтије био остручен за посао који је радио, чињеница је да је захваљујући инфериорном окружењу и нечијој моћној заштити имао положај који је у космичким размерама превазилазио његове способности. Познато је да са комунизмом није нестала системска пракса да послушници напредују до нивоа када баш ништа не знају. Кад је тако, зна се шта им је чинити: да омутаве, чврсто држе фотељу и климају главом.

нобеловци

Неки, тобож забринути, умишљени алтруисти и филантропи на по уста гунђају што о Леонтију пишем по његовој смрти. Не може да се брани, умују дежурни душебрижници, самозвани интелектуалци, набеђени хуманисти, дојутрошњи јахачи на таласима револуције која тече, чамови надринотари. Наравно да не може. Сада га на седељкама, по страначким ћелијама бране чаршијски свезнадари, локални оснивачи демократије, који  од свег научниковог скромног  дела, једва да су прочитали, али нису разумели ― титулу. Очекујем да и некадашњи радници пропалих фабрика шаљу депеше подршке.

 Не знају ништа о лику и делу (и потомци баратају комунистичком фразеологијом) али се трсе да кажу коју, ма како звечало.

Узгред: умро је  генијални стратег, највећи син свих наших народа и народности раштрканих по бежанији и окупљени око посног казана, увела је љубичица плава, бела, жута, поцрнела петокрака сва у крви, а ми смо још у тунелу усред мрака, умро је шармантни господин, наручилац бројних смакнућа, нека документа још су недоступна, умро је страшни брка, умрли су до гађења цитирани Маркс и Енгелс (зар? први пут чујем!) умиру паразити који су на радничком самоуправљању и марксизму уживали бројне привилегије и стекли докторате, утихли су хвалоспеви, химне и оде, а надјачале бугарштице и видим о тим великанима које мајка више не рађа пише се и лаж и истина па не чујем да вајни браниоци  кажу: немојте тако, људи су мртви,  би шта би, нити се ко запитао шта је са породицама оних које су одлуке тих ликова послале у беду, чемер, јад и смрт. Како то да су још без одговорности поратне нишанџије са Језаве. Па живи су, кажите им шта мислите, позовите на одговорност. Зар чекате да умру да бисте имали покриће за ћутање? Знам, дежурно оправдање кукавица и полтрона: такво је било време! А какво је било бреме, то нико не помиње.

Забезекнуо сам се пре неколико дана: један вајни интелектуалац од ретке сорте која изумире, стари Смедеревац,, није знао да је Леонтије умро.  Он сам, Леонтије, да је милион пута  живљи, не би могао да одбрани неодбрањиво. Не би могли ни Ђанлуиђи Буфон, Тибо Куртоа, Икер Касиљас, Виктор Валдес, Лав Јашин, Мануел Нојер нити Велики Владимир Беара да му помогну, зато што би само сметали толики браничи на једним вратима.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања