Став

Инок, везиља магле (29)

ЕДАН читалац Прилога за биографију, из Смедерева, рекао ми је да пре читања мојег осврта на лик и дело  није чуо за Леонтија. Толико о величини и заслугама.

Пренемагање самопрокламованих  интелектуалаца и неостварених хуманиста, који појма немају ко је и чиме се, заправо, Леонтије бавио само је врх леденога брега незнања и безумља.

Леонтије је имао неупоредиво прилика да се брани. А није.

Они који сада као бране иноков лик и дело, о томе, о лику и делу - појма немају.

Да ти душебрижници ишта читају сем хороскопа, берзе некретнина, платне листе и извештаје извлачења бројева игара на срећу знали би да сам о Леонтијевим књижурцима писао у неколико наврата оштрије но сада, док је био итекако жив. А за оне који би одиста да нешто више знају додајем да сам један текст објавио 20 година пре Леонтијеве смрти у новинама које су му биле под руком (Наш глас, Смедерево, Прошлост школства за наук потомству, 19. јул 1976).

 Није му промакло. Ту белешку навео је у Списку објављених текстова књиге Историја Смедерева у речи и слици. Тада је још веровао да је бесмртан. Имао је 61 годину. Текст није био афирмативан, али Леонтије није имао примедбе. Ако ништа друго, био је флексибилан.

 Музеј у Смедереву, најмање два пута је закупио  простор у новинама – које је Леонтије годинама пунио својим антикварским чланцима – да би га величао, односно бранио. И? Нико није разумео шта Музеј хоће. Да парафразирам наслов романа Радомира Смиљанића: Неко је оклеветао Хегела?!

У Борби сам, уз мноштво примедби аутору због побрканих лончића, објавио 11 година пре Леонтијеве смрти приказ књиге Димитрије Давидовић у Смедереву. Где су тада биле силне апологете, где егзегете, патристичари, омилитичари, херменеутичари, сваковрсни зналци, варошки интелектуалци па и догмате из Цркве, САНУ (калуђер је наводно био саветник) да одбране Леонтија макар када је имао још 20 стваралачких година пред собом, а ја га у новинама засуо замеркама због расипања магле (Наш глас,  19. 7. 1977, страна 7, о књизи Споменица, прилог проучавању школства и просвете у смедеревском округу).

Имао сам мноштво озбиљних примедби на књигу, али и на заједничку рецензију Леонтијеве студије о школству и просвети у Смедеревском округу брачног пара рецензената Стојанчевић? Написах тада живу истину, дакако, да о писцу Сретењског устава и издавачу новина, Димитрију Давидовићу није написано много књига, али је ипак у њима све речено, документи су прочитани и истражени. Па додадох да зато изненађује садржај заједничке рецензије Владимира и др Видосаве Стојанчевић у којој се, поред осталог, каже: Рукопис је заснован на историографским подацима и личним истраживањима др Леонтија Павловића досад непознатих историјских извора... (треба да стоји: лично непознатих). Друго је питање откуд Леонтију непознати истријски извори. Моћда само Стојанчевићи нису а њих знали, јер Леонтије ништа и никада није открио.

Осветљена су спорна питања о датуму смрти и месту сахране и око каснијих јубиларних годишњица везаних за Давидовића. И још је рецензентски пар додао: Сва ова питања др Леонтије Павловић је расправљао чињенично и стручно. Наравно да би тако требало, али како то да изведе смедеревски научник и како себи допуштају рецензенти бланко, на невиђено, тврђење које нема ослонац у чињеницама. Чак је, по њима, Леонтије открио датум смрти и место сахране Димитрија Давидовића. Не бих се изненадио да су тврдили да је Леонтије лично одредио и датум када ће се Давидовић упокојити, али ме је забринуло да сложни рецензенти не знају ко је нашао Давидовићев гроб. Заиста, потребно је веома мало разума да би неко тако нешто блесаво тврдио као Стојанчевићи. Није ме засенила докторска титула рецензента Видосаве нити ме поколебала солидарност супруга јој Владимира Стојанчевића.

Рецензенти не знају ни колико инок Леонтије

Записао сам, поновићу: 11 година пре Леонтијеве смрти, да аутор поменуте књиге ако не препричава прочитано, онда цитира своје (раније компилиране)књиге ... да спорних питања о датуму смрти и  нема осим ако црквене књиге и надгробни камен не сматрају апокрифиним (ако су га рецензенти икад видели).

бранислав нушић, карикатура

Место сахране детаљно је описао Давидовићев биограф Јован Хаџи Светић још 1846, затим Феликс Каниц 1868. који је и Давидовићев запуштени и заборављени гроб приличним трудом нашао на старом смедеревском гробљу, на истом месту, уз црквицу, на којем је и данас, па 1876. и 1888. Милан Ђ. Милићевић. Довољно је аутора да Леонтије преписује док му рука не утрни.

Истина је да је Леонтије записао (то су ваљда те нове чињенице) да је Ј. Х. Светић био осведочени пријатељ Давидовићев, мада документи пре Леонтија говоре супротно. Ако Леонтије није измишљао (случај са Нушићевом кућом је тек један гаф)  онда се ослањао на документа, а кад та документа кажу да је Давидовић имао окапања са Ј. Х. Сретићем онда је све што потом Леонтије запише у домену фантастике и његових снова о складним односима. Рекао сам већ: ако се чињенице противе Леонтијевим халуцинацијама - утолико горе по чињенице.  Закључио сам да је Леонтије засигурно учинио толико што је још једном читко преписао своју смушену компилацију.

О Леонтијевој књизи Вук Караџић и Смедерево писао сам деценију и по пре научникове смрти. Имао је довољно времена да одговори, али ма какав био, калуђер је имао довољно мозга да превесла кога хоће па и да зна шта је све кривотворио и да схвати да знам шта је од кога узео. Шта, дакле, може да одговори, а да не буде горе.

Споменућу, поред других озбиљних примедби Леонтију на рачун методологије, веродостојности, стила, односа према истини и сл. да сам навео да у књизи о Вуку нема места да се медитира о Нушићу. То је недопустиви гаф!

Знају полетарци, не зна Леонтије, а ни они који су једва - ако јесу - прочитали научниково име на корицама. Већини тих жељних славе самопрокламованих интелектуалаца није јасна калуђерова биографија, а није мали број оних који се изненаде, и не верују, када чују да је Леонтије калуђер био. Може ми се пребацити да претерујем, али знам неке који мисле да речи монах и калуђер не значе исто. Обелео сам објашњавајући једном лику, позвао сам у помоћ човека за којег веровах да бар основне ствари зна, а тек је тај казао толико бесмислица да сам се ужаснуо.

Знано је, записао сам, да је Леонтије неговао рђав обичај лоших ђака који почну причу о једном, а заврше, ако прође, о стотом. Отуд Нушић тамо где му није место.

Тај  текст објављен је у локалним новинама. Није ни он промакао Леонтију. Па што није демантовао? Зар је чекао смрт да би га вајни зналци бранили прекраћујући време и показујући  да  га заправо незналице бране. Која корист од таквих бранилаца. Није утврђено шта је теже: синекура или незнање, али они којима је допала синекура неће да знају да не знају. Зато што је много таквих велеумних паразита – Србије је све мање.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања