Став

Инок, везиља магле (30)

огрешно је - мука је читање, још већа писање - Леонтије (Павловић) зачитао   запис Константина Спандуђина: Ђорђе (Георгије) Кантакузен (рођени брат деспотове супруге Јерине) је утемељио и изградио из основа веома тврди град Смедерево. Инок је речи осннова додао (увек је нешто мудровао) једно слово и умислио да је Ђурађ основао град. Смедерево је, ако на то мисли, постојало пре зидања утврде. А тврђава је изграђена згоном, за одбрану хладним оружјем. Друга је халуцинација да је Леонтије 1961. поводом 115 година од оснивања Смедеревског читалишта објавио колумбовску, а заправо новинску патку, право говорећи глупост: Смедеревска библиотека стара колико и тврђава (Наш глас, Смедерево, 9. 3. 1961).

Калуђер каже да је Ђорђе Кантакузен  утемељио и изградио из основа (ако је утемељио онда је из основа градио веома тврди (шта, сад, значи: веома тврди, зар се придев не налази у имену градбине  -тврђава - па се размеће речима.

Старина Новак је неподобан

Комунисти су помогли Леонтију пошто је отеран из манастира да добије посао у просвети у једној од мрачних година по клер (1956),  а и народ. Није без ичега.  Леонтије је узвратио доброту коришћењем комунистичког вокабулара: тврђава је основана! Није је зидао народ под кулук о чему пева  народни песник - Старина Новак је неприлагодљив и асоцијалан тип који се из беса одметнуо у хајдуке и није морално политички подобан – но му је Леонтије доскочио и тврђаву, вероватно у Ђурађево име, основао.

успомене

Кад је Ђурађ подигао тврђаву (малочас основану) Смедерево заузима (не каже колико дуго траје заузимање) прво место (од кога преузима, зашто, да ли је то атлетика, олимпијада) и прераста  од познатог трговачког места у престоницу.  Ако је Смедерево било познато трговачко место шта је, како је и од кога преузело прво место да би постало престоница?!  Не може град, ма колико чезнуо, да преузме другом граду примат, престолницу,  ако то власт не иницира и подстиче.

Научник је, као што је много пута доказано, плитак, недоречен, као да варничи. Разумео сам да због продора Турака (пенетрација?!) Смедерево је ограђено насеље (баш ограђено, нек врста гета, зар не?!),  затворено зидом (то је расипање блага, зид ударио Ђурађ, а само што је оградио), а није представљало скуп насеља (шта још није било!?!), већ је било град-тврђава која је, војнички гледано (научник увећао репертоар погледа додавши му и војнички), бранила околину (без живе силе).

епилог

То је, судим, покретна тврђава, мобилна, туристичка, моторизована тако рећи. И није подигнута да брани живаљ у њој него околину, са туристичким разгледањем. Тако је,  опет врли општински научник, Смедерево уцртано и на аустријским плановима. Уцртано, па шта. Зар позната трговачка места не могу да буду на - замислите - аустријским плановима.

Лепа пажња,  али шта значи реченица Раније Смедерево уклопило се у ново са новим потребама. Леонтије  не може да се ослободи погубног комунистичког паролашког, бирократског  језика и да каже нешто смислено, разумљиво, језиком нормалних људи. Смедерево Људине Богосава било је Ђурђу само инструмент да га континуирано прогласи престоницом.  Аман Леонтије имај душу, макар калуђер био, тако ли каза патријарх Павле?

Поменух да, према Леонтијевим причинама, султан и поред свеколиких жбира, што српских, што турских, појма није имао да Ђурађ (Георгије) зида утврђење. Нема друге, мора да кује ратне планове, а султан нема појма: пуши хладне наргиле и вија замамне буле по харему. Али Леонтије, стари курјак, керкос не седи скрштених ногу; отвориће султану очи јер је нашао да је Ашик–паша Заде поменуо Смедерево још 1390. што ће рећи, по мом рачуну, једва 317. година после византијског цара Василија Другог.  Није то чак ни лош скор, комунисти рачунају од споменице 41. (албанска се не броји), четници од равногорске, а Леонтије како кад.

 Смедерево је град с посебним потребама

Ко верује том научнику зна да до Ашик–паше Турци нису ни знали за Смедерево него пошла ордија у бој, или у лов на отровнице, налетели на Смедерево па кад им се већ нашло на путу хајде да га опколе и заузму. Ко неће да пуца нека хвата отровнице за вечеру.

Зашто султан није на време дознао шта му Ђурађ ради? Зато  што Леонтије није имао од кога да преузме  јасне податке: или је знао, али није био обавештен. Можда је баш Леонтије крио истину од султана. Вешт је тај.

Једни извори тврде да је Смедерево подигнуто са одобрењем (не циглом, малтером, не каменом него са одобрењем; то је нови материјал, нешто као видасил, а одобрење је нашао Леонтије), из других излази (а кад је улазило?) да султан није знао за зидање Тврђаве. О томе се могу наћи и подробнији подаци. И ту Леонтије окрете лист (није нашао те друге податке, ту зека пије воду) Уместо да заузме став у складу с грађом истраживања / преписивања, па какав да је, о сазнањима мрзовољног султана, поче да распреда како су султана наговорили да се ороди са Ђурађем. Нагло пређе калуђер на секс и проблеме којима се здушно бавили професор Марко Младеновић  и група грађана Уранак за опстанак!

Оду просци у Смедерево и имају шта да виде, Ђурађ зида све се пуши. Просци замало од забезекнутости да се врате без невесте, онако разјапили уста па им улећу зунзаре са ономадњих турских лешина. Окрену ти се они, све петама по задњици праше, хитају да тужне вести јаве султану: Ђурђе зида – ПДВ не плаћа.

То је Леонтије  преузео од турског цинкароша Уруџе, а султан, безобразник и малоумник један, мимо научниковог виспреног плана, уместо на деспота (с великим почетним словом, да би показао колики је у султана бес) наљути се на наивног Саруџу (то је онај несрећник што је хтео да султан ужива па му наводаџисао српску лепоту девојку), па нехотице махну руком - одруби му главу.

Узгред, тврди Леонтије  да је историограф Уруџа доста поуздан. Вала, за Леонтија би и Минхаузен био тврда вера, да би могао и жирант да му буде. Сви су поуздани у односу на општинског научника. Паде ми на ум да је у епохалном делу Историја Смедерева у речи... написао да је Ђурађ водио 150 коњаника на Цариград, а у књизи Смедерево и Европа... наједном је, без видна разлога, осим ако није дошао до нових непоузданих података, број удесетостручио. И мада је у Историји Смедерева...  тврдио да је Ђурађ учествовао у опсади Цариграда, у спису Смедерево и Европа... записао је оно што сам раније тврдио: да се Ђурађ затворио у своје одаје и данима није ни јео ни пио, нити икога себи примао. Тако се Леонтије  још једном себи супротставио, онако мушки, чврсто.

Леонтије одао турског жбира Уруџу

шта се ово спрема

Неочекивано је и Саруџа паша остао без главе. Султан хтеде да се почеше, поткачи сабљу и одруби неопрезном Саруџа-паши главу. А Леонтије  дописује кога је Деспот свакако (опет нагађање: свакако) богато (зна тај) подмитио.

Знам, читао сам, да корумпирани крију да су мито примили или дали, али тешко је то од Леонтија сакрити јер је кадар да, без икаквих доказа, открије мито и после више векова. Мито је постојанији од  ДНК. Зато сада знамо целу истину: деспот је корумпирао пашу,  који се полакомио јер није знао да султан не прашта невери.

Тако је зидање обављено у грчу и неспоразуму, кличе весели Леонтије;  дакле у Грчу и у  Неспоразуму, ја до овог часа веровах да је утврђење подигнуто  у Смедереву.

Мајстор за потврђивање и оповргавање Леонтије калуђеру  је мајсторлук исказао и реченици: Тврђава је припадала (више не!)  тзв. типу водених утврђења, мада (шта то би) није зидана да темељи буду у води.

Проницљив је научник: Према томе у Смедереву је присутна (одакле је стигла?) недовршеност Тврђаве. Она је постала водени град, кад је испред Малог града прокопан канал који везује Језаву и Дунав. Када је доцније (када, мајсторе!) прокопан велики ров испред Великог града, ради (због, човече, због) сигурније одбране Малог града, онда је Смедерево (обратите пажњу) постало велики водени град. Књигу као да је писао Водени Зека, какав научни саветник, какви бакрачи и прапорци.

Најзад, довикује чувени проналазач, својим присуством Смедерево осветљава крај српске Деспотовине и вишевековну турску и аустријску окупацију. То је perpetuum mobile: само присуством Смедерево осветљава!  Није још готово: Тако је Тврђава као заједничко дело заузела истакнуто и значајно (опа, истакнуто није довољно значајно) место  у размерама Србије. Које су, молим, размере Србије?! То је брига још од балканских ратова.

Леонтије  се упињао да докаже да су Срби били потцењени и потлачени у Србији од српског владара. Он то зна поуздано. Наводим примере: Многи српски трговци су добили дубровачко грађанство, а после су и даље остајали у Србији (воле да буду потлачени)и трговали, јер су додељивањем (трговци не додељују него примају)дубровачког грађанства уживали царинске олакшице. И ова чињеница говори да се и на овај начин онемогућавало стварање домаћег грађанства у Србији. На који начин? Тиме што су својевољно узимали - данас бисмо рекли: држављанство. Па то је омиљена забава Срба.  Неколико генерација Срба (сада већ бивших, не знају језик, не знају пут до куће предака)  на привременом су раду. Комунисти су најпре организовали хајке на такве, сејали мржњу, после им се придружили.  Зато су у овој земљи патриоте само гоље — закаснили су да оду.

Уверио сам се да је Леонтије хаотичан и да је тешко разумети шта је наумио да каже, али то је мање важно јер се не сећам да је  ишта значајно написао, а да није негде прочитао.  Ипак, треба читати. Његови текстови чак и кад су досадни могу да засмеју. Чудо једно.

Музеј у Смедереву у лику управника Леонтија објавио је 1970. делце Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна људска жртва 1892. год. с поднасловом Научни поглед на прастари обичај клања. Инок је на поткорици записао: Овом студијом обележава се (сама се обележава!) 540-годишњица постојања Смедеревске тврђаве. Комотно је могао да стави још једну напомену. На пример: Захваљујем др Миленку Радомару Веснићу за објављен сепарат Празноверје и злочини с нарочитим погледом на празноверице о закопаном благу, Београд, 1894, док ми (Ми, по милости божјој, Леонтије) цитирамо по сепарату, 1-62 (речју: преписујемо га).

Леонтије је највише сати утрошио, кад напише књижурак, да нађе повод за објављивање. Кад ништа не нађе посвећује вежбанку антејском тлу Смедерева.

Леонтије има више погледа, а најмилији му је тзв. научни, а најбезумнији смислени поглед уназад и унапред. То делце је од  48 страница и могла би се мирне душе, у поднаслову, наћи реченица како је научни саветник др Леонтије игнорисао интелектуалну својину. Укратко: како је потписивао туђе сепарате, тако је преписивао и фусноте. Леонтије препише текст и тек ту и тамо стидљиво запише у фусноти извор, углавном непотпуно, а често и с лажним подацима.

Леонтије је, ипак, феномен. Имао је услове боље но икоји научник: нико није тражио да положи рачуне о томе шта је урадио, зашто десет година дрема и досађује се сам у Музеју и, на концу, како се и зашто догодило да до смрти, у позним годинама, није успео да напише ни једну књигу вредну помена, а да при томе није плагирана или компилирана. Невероватно.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања