Став

Инок, везиља магле (31)

СТАЋЕ навек нејасно какве везе има то што је Василије Други поменуо Смедерево 1019. да би Ђурађ изабрао тај град за престоницу, какве везе за избор престонице има 11. са 15. веком, какве везе има 19. век (устаници 1806. заузимају Смедерево), шта раде и какве везе имају Руси саветници, Цинцари, Турци, Јевреји трговци, Цигани чергари и бродоградилиште са Србима који проливају своју крв. Хм, а да чију ће, ако већ проливају?

Леонтије (Павловић)  је одиста невероватан. У наредном пасусу открива да поред свега реченог, Смедерево спада међу специфичне градове на којима се одражавају бројни утицаји још неколико давно изумрлих балканских племена из дубоке прошлости. Ови трагови могу се пратити преко данас очуваних зидина Тврђаве и забележеног народног предања. Преживели сте?!

Честитам.

Предање је предање јер је увек, увек, увек усмено, као што му име каже, осим код Леонтија, научника који не зна основне појмове. Оно што је касније бележено је у знатној мери непоуздано јер није непосредно записано у време догађаја. Предање је народна уметност, стваралаштво, не историја. Али, шта мари, средиће то Леонтије. Он је стари гуру, уме да чита са зидина тврђаве, али неће да каже шта је тако начитан прочитао.

Смедерево гуше давно изумрла племена

Смедерево је, пише мудри инок, под бројним утицајима  неколико давно изумрлих племена из дубоке прошлости чије трагове он прати преко данас очуваних зидина Тврђаве и забележеног народног предања. Леонтије је врач, гуру, видовњак, вилењак. Он зна да су нека племена у дубокој прошлости изумрла, а да нема ни у траговима представу о раздобљу у коме су племена, по његовом незнању изумрла, зашто се то догодило, бар неки артефакт, ништа. У време градње смедеревске цитаделе, наши владари беху испред европских. О какавим то изумрлим племенима онда халуцинира инок?! 

Леонтије толико самоуверен у заблуди да је писмен да у књизи Европа и Смедерево ( стр.18, фуснота 13) наводи: Текст и интерпункција преузети од С. Илића, вероватно аутора антологије српских народних песама. У ствари инок хоће да кажем да је С. Илић неписмен, па се ограђује примедбом да то није интерпункција великог научника. На наредној страници Леонтије поново наводи свој плагијат, као посебну студију, али после треће реченице научник пише о нечему што нема везе са поменутим плагијатом. Леонтије је то. Спреман на све.

Од грчко-римских скулптура, узиданих у зидна платна, нешто је сачувано и до наших дана. Ово је запазио К. Јиречек 1907... па где је био Леонтије да запази 1988. када је објавио књигу и записао одредницу: до наших дана?!

У књизи Смедерево и Европа... Леонтије се не либи да наведе како постоји посебна студија о добровољној људској жртви (Копање блага у Смедеревској тврђави и добровољна...) па наведе у фусноти на 19. страници, али такоће и у књизи Исотрија Смедерева у речли и слици (155, 160, страница) свој плагијат. Наравно да није навео сепарат Мил. Р. Веснића којег, да није било, не би Леонтије имао чиме да се хвали.

 У време немачког цара, пољског и чешког краља Сигисмунда Луксембуршког, који је носио и многе друге титуле западних земаља, што није уплашило султана...( Смедерево и Европа, стр. 25) зар се султан плаши титула, а не војне силе!

Зна ли, уважени читалац, да је Сигисмундов наследник на престолу (па није га наследио за пијачном тезгом), краљ Алберт умро од пролива! (Смедерево и Европа, стр. 29). То је научник утврдио. И то је, кад је ко добио пролив, битно за односе Смедерева са Европом.

Леонтије је проживео живот научника с дијарејом

Леонтије држи до сваког написаног слова рачунајући да га је он измислио, зато, не знајући поступак заштите интелектуалне својине, а уверен да нема нечега што не зна, на књигама записује да сва права задржава аутор Леонтије Павловић. Таква упозорења, без икаквих правних, моралних, људских, цивилизацијских, било каквих права, Леонтије истиче и кад је у питању музејски експонат које је сматрао својином, или власника који су му позајмили нешто на реч (а који никада неће вратити) записује да цртежи, слике (мисли фотографије) планови и друго, припадају аутору. Прави и искључиви власници и аутори, рецимо снимака из авиона, немају, по посесивном Леонтију, никаква права.

 Смедерево је у себи имало драж разних народа са запада и истока, добро де, али шта значи наставак: Од специфичности ту спада израда предмета за Српску православну цркву и њене свештенике (прилика да се Леонтије заброји) писаре, дијаке, канцеларе и логофете (не логофете Леонтије,негологотете),који су преписивали и састављали (а ко их је растављао) књиге, израђивали одежде и везове и били књижевници. Нисам знао да су преписивачи књига израђивали одежде и ситан везак везли, а заправо били књижевници;  ако тако Леонтије каже,  нема ми друге него да верујем и да се смејем до суза. 

Обојица су (Гргур и Стефан, синови деспота Ђурађа) ослепљени 8. маја 1441. ради дописивања са оцем... То је сам врх неписменог калуђера јер тврди, као што је читалац приметио, да су Гргур и Стефан ослепљени ради дописивања (Европа и Смедерево... стр 28-29). Јасно је, по Леонтију, да браћа, док је била очуваног вида, нису могла да се дописују, кад су ослепљени - прогледали су, јер су се описменили. Несрећни Леонтије хтео је само да каже да су браћа ослепљена да се не би дописивали са оцем, а не да би се (ради) дописивали. Но, коме говорити. Леонтије није имао основног знања матерњег језика. Лектор књиге Европа и Смедерево 1381-1918.  је извесни  Војислав Петровић, средњошколски професор.

 деспот ђурађ

Као свестрани аматер научник Павловић није могао да занемари развој Смедерева, а да га не помене у својим брошурицама. Највише се тиме, на погрешан наум, бавио у тзв животном делу (Смедерево у речи и слици) мада је уистину књига Смедеревои Европа по озбиљности, подацима, грађи умногоме изнад сликовнице коју су они који ништа не читају прогласили капиталном. Мада, да не будем погрешно схваћен, ни књига Смедерево и Европа није посебно значајна, једино је вредна због многих пасуса преузетих из туђих књига па су сада међ једним корицама Леонтијевих осврта.

 Начин на који Леонтије изводи закључке је невероватно наиван, неутемељен и натегнут. У једном примеру да се, на самрти, трговац Ловро Рањина (15.  столеће) позива на велику књигу Новог Брда, Леонтије се надовезује као да је бунован: Сходно томе и у Смедереву, као престоници (али, Леонтије, не у Дубровачкој републици јер је Дубровник био град република), морале су постојати сличне књиге у којима је бележено кретање у трговини, тканинама, сребру, новцу и слично. И закључује: значи, да су трговци морали бити писмени. То је јасно и лудоме, како не би научнику.

 Научник патетично и недопустиво комотно, своди десето поглавље (Историја Смедерева у речи и слици) које је, на страници и по, почео причом о виноградима, а кончао ламентирањем ко је последњих година Смедерево управљао:  У тој трагикомедији играли су једна баба, два  слепа човека, једна жена, једно дете, неколико дворских витезова и четири разне вере. Дворски  скандали и велике грешке остављали су на народ утисак проклетства.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања