Став

Инок, везиља магле (33)

АДА се  оба (Леонтије је знаменити светски енигмата, сваку треба да тумачи читлац, да размеће усов којим су затрпане калушђерове мисли па да погађа на шта циља та научна громада, тако рећи планински венац)  посматрају из птичје перспективе ... добије се дивна симетрија.  Леонтију си израсла крила, па надлеће Смедерево и цитаделу попут птице.  Зидови цитаделе бранили су  Смедерево, не симетрија, војници, храброст, срчаност, оружје, мудра стратегија, а не геометрија. Памет, а не лудост. Не водећи рачуна о ономе што је раније тврдио (да је Ђурађ лоше градио, није имао појма о утврђењима, фортификацији, статици, архитектури...), да је грађење од самог почетка било програмирано...

 

Сад,наједном, говори о дивној симетрији. Тако су Ђорђе Кантакузен и Деспот широко компоновали Смедерево. На двору је био кир Стефан Доместик композитор, сад Леонтије открива да је и Ђурађ композитор! Можда је  Леонтије употребивши непримерену реч, припремао читаоца да мисли како је студирао и музику. Све!

Треба се сетити да је само неколико страница пре тог записа Леонтије опадао Ђурађа да је саградио Мали град па тек онда увидео да су димензије неодговарајуће, и онда запео да изгради Велики град, а сад тврди да су Ђорђе Кантакузен и Ђурађ Бранковић  имали визију пред собом: утврђење, подграђе, трг, улице, куће, друмове  (тргови,  предграђа, без обзира на раније тврдње да је утврђење хомогено, друмови на непуних 11 хектара!) Тај научник баш има петљу, можда и надвожњак. На кога ја то трошим време и вид!?!

Ко су оци Смедерева?

Ко су, по калуђеровој одлуци, оци Смедерева?  Иако ништа од тога није било изграђено због борби са Турцима (не са Турцима, побогу, него против), ипак су они(Турци, јакако, ко би други!)као идејни творци у урбанистичком смислу оци Смедерева

Оци у урбанистичком смислу, а у биолошком ништа! Природно је да се зна мајка, отац се повремено и изгуби, али Леонтије  је нешто друго. Битно је да се дозна коме је писац исказао поштовање за дизање утврде. Турцима? Ђурађу Бранковићу? Ђорђу Кантакузену? Теодосију Другом?! Јерину не помену. Ко су оци? Леонтије се до смрти није одлучио, а кад ће не знамо. Јесте, знам да наш језик - тврде лингвисти - допушта да се каже оци (Слободан Селенић: Очеви и оци)  али код Леонтија је коришћење израза оци непримерен и одводи на десету страну. Инсистирање на оцима говори о безвлашћу,  омиљеној флоскули колективне (не)одговорности.

Пошто је на 40. страници изглед (основу) смедеревског утврђења упоредио са цариградским, на наредној тврди да ни у једном тренутку ни једна етапа урбанистичког развоја Ђурђевог Смедерева не личи нечему што је раније било познато. Наравно да нема значаја то што је рекао, када је себе оповргао записавши на другом месту да је смедеревска тврђава налик цариградској.

Сваки водич по смеедревској тврђави одмах упореди ту утврду са цариградском. И дода, да је смедеревска највећа равничарска  тврђава. Па шта. Да ли је у тој величини натприродна моћ. Није.Смедеревска тврђава има основ троугла. Наравно, Смедерево није у Емиратима па да се насипа Дунав и зидају куле, него је природни терен такав између Дунава и Језаве. И смедеревска и цариградска зидане су да буду неосвојиве. И обе су пале. И то је сличност. Да ли историчари хоће да кажу да је деспот Ђурађ путовао у Цариград да погледа планове, или да их добије од султана,  а тај једва дочекао да Ђурђ подигне тврђаву и зада турској ордији муке и невоље код освајања. Зар није дични Котроманић, деспот од Смедерева, без борбе предао утврђење. Јесте. Па чему онда пршење због сличности са цериградском, њене величине и тобожње неосвојивости.

смедеревски троугао

Ђурађ је саградио моћне бедеме Смедерева за себе и српски народ (Историја Смедерева...четврти и пети ред, други стубац 41. страница). Ђурађева Тврђава  од много камена  (сад није задовољан каменом којим је цитадела зидана) а мало опеке била је ипак политички и војнички  (ваљда војни) промашај.

Леонтије објашњава и због чега је назадовољан: После девет година њу (тврђаву) су заузели Турци. Шта је лоше у чињеници да су Срби девет година одолевали. То је најмање 3.285 дана отпора. Напад турске царевине на оно мало Србаља опкољених у утврди био је гори но напад војне алијансе НАТО-а на Србију. И ко се срчаније борио: преци или потомци?! Зар је за пад Смедерева  крив избор камена за градњу, а не дуга опсада, силна глад.

Мало ниже мудрује Леонтије: Истина је да је овај џиновски објекат(а где је субјекат, научник зашао у граматику) и малу Србију Деспот касније  (када, наведи годину, бавиш се историјом, не гатањем) повратио (била му је мука, шта ли, појео је штогод прокислог)  можда је и проширио (можда!? ) и јаче учврстио (а да је мало слабије учврсти, тако рећи да је ослаби) али у њој није имао мира и светлих доживљаја. Сад би баш било занимљиво знати шта је Леонтије рекао. Како светли доживљај: континуирао или на мах, да ли је доживљај ватромет, дискотека, баханалије, секс на ex, тулум уз fux de lux, коку, спид...

деспотов двор

Стварно ме научни саветник обезнани неким тврдњама. Таман мислим, добро је, уморио се, тргао се... а он и даље, осокољен, тера  по своме. Каже: Тврђава као објекат за одбрану, није подигнута из артистичких побуда. Што не наброја шта још што год није побуда? Како калушеру паде на ум да оспори артизам. Да ли је ико икада тврдио да је Ђурђе, стешњен са свих страна, гради утврђење из артистичких побуда?  Наравно, да није. Нико сем Леонтија који не зна матерњи језик, а , вала, ни о чему пише.

Мислио сам да окончам бављење Леонтијевим тзв. научним радом, ако се то тако зове, али како коју страницу тих списанија погледам, пренеразим се. Добро, знао сам и раније како мисли и пише  општински научни саветник, али сам веровао да ће временом да превазиђе неке слабости, нелогичности, површност, контрадикције, али, показало се,  Леонтије је постојан. 

Верујем да читалац  увиђа да је Леонтије записао да је тврђава објекат за одбрану (што је логично, али правилан испис је: објект!) и одмах закључио (ваљда себи објашњава) да није подигнута из артистичких побуда. Другим речима Леонтије  кад пише као да рукопис узме ђутуре, гомила речи па се заборави.  Каже: тврђава је подигнута за одбрану јер је подигнута за одбрану. Јесте, помиње артизам, дрмуса речима као дете звечком. Ко би при себи написао да је тврђава грађена по ранијим искуствима и свакодневнимизворима који означавају културни напредак земље. Ни Митар Тарабић ни Ерих фон Деникен (са којим је Леонтије  имао исту ауторску и истраживачку безбрижност, типа ја мислим овако,  а ко мисли другачије, сам је крив), а  ни Јошка Броз ни Јока Будисављевић, нико нема будуће искуство.  Ни Бог. Могу, наравно, сви да нас лажу, јер нам лажи пријају, дају нам (каже народна песма лажну) наду, али од тога пита не бива, а и ако бива није, верујем,  јестива.  Сувишно је питати шта је мислио да каже реченицом да  свакодневни извори означавају културни напредак земље. Ко то да објасни? Како? Из извора се сазнаје, изворима се ништа не означава!

цариградска утврда

На почетку истраживачког рада Леонтије је - једва  20 година био директор Музеја - имао  добру идеју и богату грађу за књигу. Од идеје до реализације дуг је пут и небројено прилика да се упропасти. А а нешто може да се упропасти, биће упропашћено. И све што може да пође наопако, поћи ће наопако. Па то су готово законитости дешавања.

Био је Леонтију доступан (да поменем само то) фонд грађе Окружног начелства од 1815. до 1839, богатство од 984 регистратора, потом документа смедеревске нахије од 1815. до 1839, пописне књиге за одређене периоде 19. века. То је заправо грађа за истраживање читавог живота. Он је све то умувао у једну књигу, аљкаво, површно, несистематично, неуко, препричаоје  у грозници и себе видео у најмању руку као нобеловца, извор светлости. Леонтије, да је био у рају, не би га Господ док је свет аи века истерао јер се тај гнушао плодова сазнања добра и зла.

 То је Леонтијев систем од прве до последње књиге. Лако је тако писати када је сам свој мајстор. Једино није сам писао, али јесте сам ппреписивао, кориговао, описмењивао. То је чудо: неписмен човек, лекторише своје халуцинације. И  на концу, сам  (а на терет буџета и пореских обвезника) штампа ли штампа.

Леонтије је пиљарио, а умислио је да истражује, да је  Роналд  Амудсен, Роберт Скот и Дејвид Ливингстон, скупа. Озбиљан научник би од поменуте грађе темељно истражујући створио капитално дело, а Леонтије је као река кад се разлије: свуд  плитак, нигде питак, а неук довек.

Тако је Леонтије, уз све повољности и угодности које је имао за несметан рад, као уинат (а није из ината, него неспособности, мада не могу да се закунем у чисте намере) све што је ставио у књигу Смедерево у 19. веку (пре ње објавио је неколико свешчица којечега, деца би рекла свашта нешто, а заправо ништа) благо речено: упропастио, извитоперио и, без озбиљног научног  и истраживачког приступа, обезвредио.      

Калуђер је водио на листи непоузданих људи

Калуђер је водио на листи непозданих људи који се према позајмљеној грађи односе немарно и посесивно: никоме позајмљено не враћа, а зна се за Леонтија да је вредне (туђе дакако) књиге уништио.

Касније су дошли његови недоучени и на учитеља комотни и неодговорни епигони с ужасавајућом дијагнозом: неизлечиви облик графоманије. Могао бих да набројим те мустре, али ни Леонтије не заслужује време које трошим на квазинаучна му дела.

Епигони, пак, толико су незарезиви да их не помињем. Развукли су грађу, злоупотребили, испрофанисали, уништили, продали. Неки нису грађу скупљали по вароши да би писали и проучавали је, ма како им малене снаге биле, него зато што су чули да се једном може добро уновчити па се полакомили. Сад је касно лелекати над искипелим млеком.      

Зато што се тако односио према имаоцима докумената Леонтије  је нарицао у уводу књиге Смедерево у 19. веку (и тај наслов је безуман, али нећу сада да говорим како је правилно написати): Иако не постоји никакав друштвени стимуланс за изучавање историје Смедерева (среброљубиви калуђер би, заборавивши  завет сиромаштва који је дао одласком у манастир, поред плате, поред хонорара за књиге, поред директорског положаја с непризнатом дипломом Богословља, још би и да му се штогод запакује) нити ма какав интерес ретких потомака старих смедеревских породица које смо годинама обилазили, вођени својом приврженошћу  (Леонтије, говорећи о привржености, пошто једва влада елементарним матерњим језиком, мисли на себе а говори о породицама које је читавог живота шиканирао мољакањем) историјској науци у овој књизи откривао запретане вредности 19. века.

Леонтије  је недужне људе годинама притискао да му дају грађу и нариче и лелече у бугарштици о потомцима старих смедеревских породица које је годинама обилазио (досађивао, лагао) да немају интерес (код Леонтија је све интерес) да историјске артефакте повере  набеђеном научнику. И ако му је ко год нешто дао, Леонтије је држао да му је поклоњено, дакле, такнуто-макнуто, његово је. Ако је нешто и поклоњено, то такође није  даровано Леонтију већ Музеју. Али Леонтије није мислио тако. Уосталом није одлазио годинама код њих као пријатељ, него као управник Музеја.

Па и да је калуђеру и поклоњено, било би нормално да добијено преда Музеју с напоменом ко је дародавац (особа која је њему поверила спис, фотографију, документ, а не он). На крају књиге (Смедерево у 19. векукао и у већини других,  у страху да се не заборави, записивао је да је све то његово: фотографије и цртежи припадају аутору. Чак је присвојио и фотографије снимљене из авиона, као да је пилотирао и снимао  или, бар, платио снимање.

Самољубље бившег калуђера прекорачило је границу нормалног.

У реду, нека је и његово, зашто своје власништво није ауторизовао. Зато, одговарам, што није имао недвосмислена права на власништво.

Леонтије  у истом уводу, прве озбиљније и обимније књиге јасно каже мања документа нису исписивана у целини... ... укратко су препричана... ... једино су у целини преписани са оригинала... ...део народне баштине извађене из архивских и музејских недара...

деспот ђурађ

Сигмунд Фројд је превазиђен, али да му је опседнут недрима Леонтије био медијум, психијатар је могао да књигама испуни Александријску библитеку. Леонтију су недра били неизлечива болест. Црква је, рашчинивши га, покушала да га призове моралу.

Да нагласим, ако је промакло: Леонтије никада истински није био верујући човек. Наравно, његово је право да верује, да не верује, да сумња, да преиспитује, па и да измишља али је неморално да да то штампа, арчи друштвени новац за своје сомнабулије. Он је, став према вери исказао кроз искушеништво, потом кроз постриг. Природно је и да се човек предомисли. Свако греши. То је потврдио и када је на самрти тражио од једног пријатеља да га покопају без присуства свештеника.

Леонтије се исказао већим атеистом од комуниста коју су га подржали и запослили. Али да би до тога дошао најпре га је Црква потхранила и на ноге поставила. Не може се рећи да научник није поткрадао. Узимао је штогод би видео. Није, сад реч о томе да је из књига, туђих, библиотечких опкрајао печате, из архивских, приватних, секао илустрације, цепао странице, па књиге и документа присвајао. Углавном беше гневан што то,  у књигама записано, није његово дело.

Није више реч ни о томе да је преписивао, практично присвајао не марећи за ауторска права. Сада говорим о томе како је као директор Музеја смедеревског Подунавља долазио до цртежа, фотографија, илустрација, предмета, за своје радове.  Ако је требало што год од грађе купити, давано је из буџета општине. Када је требало нешто фотографисати - што су за Музеј (за Музеј, не за Леонтија) радили фотографи недељника Наш глас  онда што је снимљено на филму тог недељника, камером тог недељника, у радно време или ван њега, небитно је, снимио је човек тог недељника, платио је Музеј или му је поклоњено, али у сваком случају остаје у архиви Музеја, а не по Леонтијевим фасциклама код куће. Повремено, заправо кад год затреба, у позним годинама, када је отишао у пензију, локални недељник или градска управа, слала је дактилографа с машином и папиром код Леонтија. Да му се нађе, јер, због реуматских болова, и дегенеративних промена, није могао да куца на механичкој писаћој машини.  Све је у реду, осим ситница: Леонтије није Музеј! И Музеј није Леонтије. Иначе је све у најбољем реду, осим ако није.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања