Став

Инок, везиља магле (34)

ИЈЕ спорно да је свакоме на вољу да пише посвете, било коме, било када, било како и било којим поводом и да при томе буде сервилан колико му драго, али неко ко хоће да буде уважаван као научник треба уважавање да завреди.Инок  се својски трудио  да буде уважаван, што је разумљиво. Зато је у фабричкој новини 1971. штампао чланак Металургија и рударство јуче, данас и сутра у Смедереву и околини.

Пре но што је укоричио књижурак  Римска бронзана луцерна... штампао је у  суботичком  часопису  Руковет  1966,  наредне године и у Старинару,  с незнатно измењеним насловом то делце. Крчмио је Леонтије чланчиће по новинама и периодици, али није запостављао најближе: у недељнику Наш глас   штампао је 1961. текст Комете и метеори над Смедеревом. Згодан наслов за Треће око или Зону сумрака.  Леонтије је био обичан, неселективни старетинар, сваштар, астроном, инжењер, врач, све је знао осим оно за шта је плату примао.

Код Леонтија нема огризине

У поменутом локалном недељнику те године објавио је и текст Лабудова песма смедеревских књижевника. Инок је увек био спреман да пише о ономе што не зна. Понекад се усуђивао да се томе подсмехне, а обавезно да нешто као исправи. Чланак о смедеревским песницима написао је подстакнут текстом свог ментора Радојичића. Ни њега није ауторски уважио. Преписивао је што год нађе.

Ако је више књижевника (малочас је Леонтије строго одвајао песнике од књижевника, или су књижевници песници, а писци нису песници или су само смедеревски књижевници песници, али где онда сврстава смедеревске писце или такви још нису пронађени?!) онда је и више песама, осим ако скупа нису писали  лабуђи пев, у шта сумњам, као што сумњам да је Леонтије имао и приближно знања да просуђује о песмама макар аутори били полетарци.  Зато не знам зашто је у наслов угурао лабуда или лабуђевину! Не знам на чему је био.

Леонтије је исте године у чланку за махалушу обзнанио, а сироте читаоце обезнанио, да је Смедеревска библиотека стара колико и Тврђава. Не знам шта му би  да тако нешто напише. Мора да је ужасно журио. Касније је аутору књижице  Смедеревско читалиште 1846—1946 С. Миленковићу наметнуо став да је оно основано 8. марта 1846. мада се, узгред помињем, отварање Читалишта догодило средином априла 1846. Април никад није у марту нити је 15. век икада био у 19. столећу.

Како год да је Библиотеку, односно Читалиште и тврђаву раздваја више од четири века. Може ли јасније: грађење тврђаве почето је 1428. године (Мали град  завршен  1430).  Смедеревско читалиште (претходница Библиотеке) отворено је 1846. Ако се рачуна од првог камена узиданог у темељ тврђаве, до отварања Читалишта прошло је 418 година.

Леонтије је патио да  у књигама штампа патетично сентименталне посвете, вршне речима које ништа не значе и могу да се тумаче и како аутор није желео. Просто читалац не зна да ли да плаче или да се смеје.

Предочавам неке: Ове струкове босиљка, ковиља и косовског божура (па баш косовских!) посвећујем успомени својих (исправно је: мојих) преминулих родитеља Луке и Руже, брата Василија и сестре Бојане  (посвета на дисертацији Култови лица код Срба... , 1965).  

 То је први пут, да у посвети, поред других, помене мајку Ружу (никад мајци, која га је бодрила да побегне из села и избегне судбину чувара свиња, посебно није посветио ниједан редак).

 Леонтију се допала именица струкови из те посвете па је поновио користи кад књигу намењује супрузи: Драгој супрузи Татјани - Цици за потпору у мојим научним подухватима посвећује ове струкове које је годинама брао Леонтије Павловић (Смедерево у 19.веку).

 Он који је над сваким словом бдео да би све било без грешке није разликовао курзив  ћириличног слова в од слова ђ. Научник је у посвети потписан као Пађловић. Вероватно је био уморан од брања струкова.

Видим, из посвете,  да су заправо егзистирала два човека с истим именом и презименом. Први има супругу Татјану и посвећује јој књигу, обавештавајући је да јој захвалан на подршци и поклања (само на речима, театрално) струкове не знам чега, које је годинама брао (неки други) Леонтије Павловић. Прави Леонтије би, верујем,  написао које сам годинама брао ма шта то значило и ма колика неспретна била формулација да су научни подухвати- струкови.

Верујем да су лепо сарађивала двојица Леонтија и једна Цица Татјана.

Леонтију не само да се допала него га је опчинила именица струкови па је модификовану 1970. гура у текст Научно дело Ђорђа Сп. Радојичића (Браничево, Пожаревац, 3-4/1970).

Од научника и наука

Он  (Ђорђе Сп.Радојичић) сам вели да то показује као руковет набраног пољског цвећа, које сведочи о лепотама веома богатих ливада кроз које је прошао. Радојичић изгледа није мислио на крпеље.

Знам неколико поносних власника квите да ће, ако уплате колико се тражи, добити парче папира на коме ће писати да је личност године. Један од тих  ликова жудних угледа, отишао је кудикамо даље од Леонтија: како чује неку реч коју не зна, а крхко је знање -  вокабулар му је као у црквеног миша - понавља је до бесвести, гура и где треба и где не треба да се покаже зналцем језика, а уистину, понаша се као телетабис да је не би заборавио, а да, реално, не зна етимологију и семантику те речи, па тиме не зна ни где јој је место.

Следе две посвете 1969. У свешчици од 32. странице чији је наслов дужи од садржаја књижице  Римска бронзана луцерна у облику брода из Мезула код Смедерева (не знам шта је шта, чија је луцерна, чији брод, ко на кога личи!)  научник се распевао. Замало посвета да превазиђе обим Леонтијеве вежбанке малог формата:  Академику Ђорђу Сп. Радојичићу који целог свог плодног живота са особитим жаром и љубављу пише о српској средњевековној књижевности и који је први открио неколико смедеревских песника и писацаиз доба деспотовине, овај скромни рад у знак пажње посвећује Аутор.

Радојичић је пронашао много песама, тврди ЛеонтијеШта је друго Радојичић, до проналазач. Али Леонтије није завирио у књиге да дозна да је значења речи песник и писац исто.

Како је Леонтије срочио посвету испада да се нешто или неко, рецимо смедеревски песници и писци, више пута откривају, пошто их је Радојичић први открио,  а онда стигао Леонтије на коњу витезу, да их покрије пре но што назебу.

 ...Радојичић је и у нашем научном свету (то као Ђорђе и Леонтије, имају лични научни свет) и у иностранству као ерудит (само као ерудит, дакле није истински био) заступа једну специјалност (не знам како се специјалност заступа) која је иза његове смрти остала без свога најистакнутијег ауторитета... (Браничево, 3-4/1970).

Општински научни саветник није одмакао у мишљењу даље од средњошколских споменара. Увек се распекмези када пише.

 Посвета Антејском тлу Смедерева (Историја Смедерева у речи... из 1980)толико се допала  Леонтију да је осам година касније домишљато преписује у другој књизи (Смедерево и Европа 1381-1918).

Навике су тежак баласт. Била је прилика, кад већ не може без  посвета, да напише што год другог.

И још ово: Историја Смедерева..., животно дело Леонтијево објављена је 1980. Посвећена је Антејском тлу Смедерева поводом 600 година од првог помињања имена Смедерево... Истина је да је Смедерево у повељи византијског цара Василија  Другог Сфентеромона поменуто 1019. а то је у односу на годину  писања посвете било пре 961. године. Леонтије се није само прерачунао него је граду закинуо 361. годину историје!

Од научника и наука.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања