Став

Инок, везиља магле (35)

О је Антеј из Леонтијеве посвете? О чему то говори Леонтије, ако књигу  посвећује земљи?! Разумем да књигу посвети покојним родитељима, браћи, сестри, разумем да посвети супрузи, али земљи, још антејској, то превазилази  најсмелија очекивања.

 У грчкој митологији  Антеј је проблематичан херој, данас бисмо рекли беспризорни, син бога мора Посејдона, и богиње земље Геје. Погинуо је у борби сa Херкулом, пошто га је Херкул одигао од тла и угушио, што симболизује пропаст и губитак живота. То је, другачије речено, губљење везе са мајком, која симболизује земљу.  У психолошком смислу веза између детета и мајке, а затим и оца, основа је свих видова развоја појединца, па и психосексуалног, као и достизања зрелости и идентитета.

Објашњавајући природу емоционалне везе између детета и мајке, енглески психијатар и психоаналитичар Болби истакао је да је она у служби преживљавања, јер дете је дуго беспомоћно и зависно  од мајчинске неге.

И какве то везе има са Смедеревом, осим ако није, поред компаса, Леонтије изгубило тле. Ко је одигао Леонтија од земље?!  И ко је Смедереву мајка?

Инок никада није знао шта је важно

У  свесци Римска бронзана луцерна...итд записује научник  Жижак је могао да у Мезул донесе некадашњи (добро: није данашњи) отмени (обавезно) римски (искључиво) или романтизовани државни функционер. Нека ми неко каже шта је мислио научник под романтизовани државни функционер кад говори о тривијалној ствари, о ономе што бисмо данас назвали фењером, или лампом, у сваком случају, ето неким виделом! Шта је ту романтизовано. Можда то што жижак ужасно дими, гуши, дави.

Занимљиво је  Леонтијево дело (Смедерево и Европа 1381—1918).  Сећам се периода када је на читанкама била обавезна фотографија Јошке Броза. У књигама које пишу православни клирици обавезна је фотографија патријарха, митрополита или епископа, зависно од тога ко даје благослов, а нешто сумњам да је Ђурађ дао благослов Леонтију. Шта то говори, осим да Леонтије треба још  да учи да би се бавио писањем и објављивањем, само ми нешто говори да је сада за учење баш касно, а ни као монах није напредовао, јер би, бар, знао ко и зашто има фотографију на поткорица.

Ипак, може се много чуда сазнати из књига Леонтија Павловића,да је Смедерево и раније  (што ме је баш изненадило) лежало на ушћу реке Језаве у Дунав (Дунав, по Леонтију није река, само Језава), затим да је Језава у то време била већа (ако Леонтије каже онда је тако, он зна). Зашто кажем да он зна? Зато што он што год зна, или верује да зна, трпа у књиге; битно, небитно, није важно, он је записао. Он. Ко ће посумњати у веродостојност. Ко је спознао Бога, може и дубину реке. Ко је вери окренуо леђа, све му је допуштено.

Како то изгледа? Невероватно.  Деспот Ђурађ је са својим бројним саветницима (не зна се број, бројни су, небројени)  рођацима, грчком тазбином (комшијама, не заборави комшије), препоруком Угарске - па посве непотребно, али код њега нема огризине, ставља у заграду: (где је наследио многа ујакова феудална добра), на саставцима Језаве и Дунава, на 72м надморске висине, почео прво изградњу свога владарског дворца. Њега је доцније проширио са великим градом (добро је, Ђурађ је имао помагаче: са великим градом) и добио највећу грађевину коју је саградио један српски владар са сарадницима уз последње снаге народа, на, веома важан податак, 72 метра надморске висине. Како последње снаге? У доба социјалистичке обнове и изградње, а кулук, а откуп, а чупање бркова, а чике у кожњацима, а братство и јединство.  Не верујем у последњу снагу. Одакле снага за то? Колико сам прочитао у књигама истог научника социјализам је пресудан за нашу светлу будућност, само је она још предалеко.

Читалац је видео колико сувишног има у Леонтијевим текстовима, понављања,  сервилности, прерушавање чињеница, непотребног гомилања речи, па и замашне необавештености. Кога је брига на којој је надморској висини тврђава, па није то летовалиште, ваздушна бања, вила на Брду код Крања, ловачка чека у Карађорђеву, летњиковац на Брионима, аеродром. И какав црни дворац је Ђурађ изградио: једноставно утврђење да се спасе српски живаљ и ништа више.  Да је Леонтије промислио ваљда би схватио да Ђурађ није био оно што се данас зове тајкун, ма шта значило, и није подигао тврђаву што му се може, већ што није имао куд: морао је. Тврђава у мањем делу има двор, али превасходно је зидана тврђава, као што јој име каже.

Вели Леонтије: Смедерево није случајно (само нам је фалило да владари случајно подижу престонице, с њом и намете) постало престоница средњевековне владарске породице Бранковића (зар је била још нека која је учествовало у грађењу?)  Оно се у доба византијског цара Василија Другог помиње као епископско седиште 1019... Ето, да Василије није поменуо Смедерево, не би га вала Ђурђе одабрао за престоницу па да му је звезда на челу.

Што више читам Леонтијева списанија све више ме изненађују. Каже: Доцније су се Турци као окупатори наше земље неколико пута смењивали са Немцима. Леонтије све више дознаје, препричава читаоцу лектиру. Све више брља.Како вам звучи: Турци као окупатори?!

Бојао бих се за Леонтија да је жив јер је патетичан до бола. Обратите пажњу на научниково откриће: И код једних и код других (мисли на Турке и Немце)  главнину војске у Тврђави сачињавали су Срби, који су проливали своју крв у рођеној земљи и Тврђави коју су својим рукама подигли, али за туђу добит. И одмах, без предаха, наставља: Године 1806. Смедерево су заузели српски устаници и ту успоставили своју престоницу. Сада  (када? данас, овог часа!?) долазе Руси као саветници (као саветници или су одиста саветници), Цинцари, Турци и Јевреји као трговци, Цигани као чергари итд. (досадило му да набраја). Одатле шаренило у Смедереву, које је 1832. добија прву терсану (бродоградилиште) чији је оснивач Грк Никола Ћефала. Па цитира себе у фусноти (Павловић, нав. дело, 76—78). Смејао бих се, али нема смисла, научник је то.

Тобожњи биографски центар послао је нашем научнику сертификат да је уврштен у књигу, односно признање да су му узели паре. Слажем се да је бесмислено (као што је бесмислено и да Леонтије купи признање да је заслужан за последња међународна достигнућа) али када је научни саветник жељан славе, слеп је за све, брига га за друге, поготову када зна да ће му општина приредити рођенданско славље и новинари утврде да заправо има 185. година, односно 105 више него што их биолошки има. Али шта да се ради, то је слика и прилика оних које неупућени верују да су новинари.  Неко је ту у страховитој заблуди. Рецимо Г. Ранковић тврди да је Леонтије имао 110 година, а Снегуљица Глишић надзиђује: 185. Читалац зна  да ниједно од тога није тачно, али ко лаже, још није утврђено. Господична која је исцитирала што год је ко изустио на прослави рођендана у смедеревској општини, закључује у наслову свог списанија да је Леонтије дефлорисао историју Смедерева. У тим годинама, да је истина било би достојно уважавања и дивљења. Пам свакако, и цертификата ма за шта да је.

Враћам се епохалној ноти Г. Ранковић објављене на уводном месту првог броја Смедеревског зборника.

Прва реченица ме баца у очај. Ауторка не зна што напреднији основци знају у сваком трену: домаћи задатак не почиње титулом.  Др Леонтије Павловић,  за живота већ легендарни стваралац (шта је легендарно у преписивању,  па и да није преписивао о каквој се легенди ради, Леонтије није марка џинса, није Сава Ковачевић, Стеван Филиповић, Че Гевара,  који, истина, за живота нису били легенде), велике истрајности (каже аутор да је Леонтије предуго живео), више од 60 година је у мраку (јадан човек!) људске заборавности осветљавао сећања (Леонтије је жаруља, карбитуша, жижак, кандило, фењер; неко ко осветљава мисао) на важне догађаје и због ратне ветрометине на овом простору (колико траје та ветрометина) скупљао по свету (шта је скупио и где је то и да ли је скупљао по свету зато што је била ратна ветрометина на овом простору) расуте делове наше материјалне баштине.

Ко је тајанствени Антеј из посвете

Ко је Антеј из Леонтијеве посвете? О чему то говори Леонтије, ако књигу  посвећује земљи?! Разумем да књигу посвети покојним родитељима, браћи, сестри, разумем да посвети супрузи, али земљи, још антејској, то превазилази  најсмелија очекивања.

У грчкој митологији  Антеј је проблематичан херој, данас бисмо рекли беспризорни, син бога мора Посејдона, и богиње земље Геје. Погинуо је у борби сa Херкулом, пошто га је Херкул одигао од тла и угушио, што симболизује пропаст и губитак живота. То је, другачије речено, губљење везе са мајком, која симболизује земљу.  У психолошком смислу веза између детета и мајке, а затим и оца, основа је свих видова развоја појединца, па и психосексуалног, као и достизања зрелости и идентитета. Објашњавајући природу емоционалне везе између детета и мајке, енглески психијатар и психоаналитичар Болби истакао је да је она у служби преживљавања, јер дете је дуго беспомоћно и зависно  од мајчинске неге.

И какве то везе има са Смедеревом, осим ако није, поред компаса, Леонтије изгубило тле. Ко је одигао Леонтија од земље?!  И ко је Смедереву мајка?

У  свесци Римска бронзана луцерна...итд записује научник  Жижак је могао да у Мезул донесе некадашњи (добро: није данашњи) отмени (обавезно) римски (искључиво) или романтизовани државни функционер. Нека ми неко каже шта је мислио научник под романтизовани државни функционеркад говори о тривијалној ствари, о ономе што бисмо данас назвали фењером, или лампом, у сваком случају, ето неким виделом! Шта је ту романтизовано. Можда то што жижак ужасно дими, гуши, дави.

Занимљиво је  Леонтијево дело (Смедерево и Европа 1381—1918).  Сећам се периода када је на читанкама била обавезна фотографија Јошке Броза. У књигама које пишу православни клирици обавезна је фотографија патријарха, митрополита или епископа, зависно од тога ко даје благослов, а нешто сумњам да је Ђурађ дао благослов Леонтију. Шта то говори, осим да Леонтије треба још  да учи да би се бавио писањем и објављивањем, само ми нешто говори да је сада за учење баш касно, а ни као монах није напредовао, јер би, бар, знао ко и зашто има фотографију на поткорица.

Ипак, може се много чуда сазнати из књига Леонтија Павловића да је Смедерево и раније  (што ме је баш изненадило) лежало на ушћу реке Језаве у Дунав (Дунав, по Леонтију није река, само Језава), затим да је Језава у то време била већа (ако Леонтије каже онда је тако, он зна). Зашто кажем да он зна? Зато што он што год зна, или верује да зна, трпа у књиге; битно, небитно, није важно, он је записао. Он. Ко ће посумњати у веродостојност. Ко је спознао Бога, може и дубину реке. Ко је вери окренуо леђа, све му је допуштено.

Како то изгледа? Невероватно.  Деспот Ђурађ је са својим бројним саветницима (не зна се број, бројни су, небројени)  рођацима, грчком тазбином (комшијама, не заборави комшије), препоруком Угарске - па посве непотребно, али код њега нема огризине, ставља у заграду: (где је наследио многа ујакова феудална добра), на саставцима Језаве и Дунава, на 72м надморске висине, почео прво изградњу свога владарског дворца. Њега је доцније проширио са великим градом(добро је, Ђурађ је имао помагаче: са великим градом) и добио највећу грађевину коју је саградио један српски владар са сарадницима уз последње снаге народа, на, веома важан податак, 72 метра надморске висине. Како последње снаге? У доба социјалистичке обнове и изградње, а кулук, а откуп, а чупање бркова, а чике у кожњацима, а братство и јединство.  Не верујем у последњу снагу. Одакле снага за то? Колико сам прочитао у књигама истог научника социјализам је пресудан за нашу светлу будућност, само је она још предалеко.

Читалац је видео колико сувишног има у Леонтијевим текстовима, понављања,  сервилности, прерушавање чињеница, непотребног гомилања речи, па и замашне необавештености. Кога је брига на којој је надморској висини тврђава, па није то летовалиште, ваздушна бања, вила на Брду код Крања, ловачка чека у Карађорђеву, летњиковац на Брионима, аеродром. И какав црни дворац је Ђурађ изградио: једноставно утврђење да се спасе српски живаљ и ништа више.  Да је Леонтије промислио ваљда би схватио да Ђурађ није био оно што се данас зове тајкун, ма шта значило, и није подигао тврђаву што му се може, већ што није имао куд: морао је. Тврђава у мањем делу има двор, али превасходно је зидана тврђава, као што јој име каже.

Вели Леонтије: Смедерево није случајно (само нам је фалило да владари случајно подижу престонице, с њом и намете) постало престоница средњевековне владарске породице Бранковића (зар је била још нека која је учествовало у грађењу?)  Оно се у доба византијског цара Василија Другог помиње као епископско седиште 1019... Ето, да Василије није поменуо Смедерево, не би га вала Ђурђе одабрао за престоницу па да му је звезда на челу.

Што више читам Леонтијева списанија све више ме изненађују. Каже: Доцније су се Турци као окупатори наше земље неколико пута смењивали са Немцима. Леонтије све више дознаје, препричава читаоцу лектиру. Све више брља.

Бојао бих се за Леонтија да је жив јер је патетичан до бола. Обратите пажњу на научниково откриће: И код једних и код других (мисли на Турке и Немце)  главнину војске у Тврђави сачињавали су Срби, који су проливали своју крв у рођеној земљи и Тврђави коју су својим рукама подигли, али за туђу добит. И одмах, без предаха, наставља: Године 1806. Смедерево су заузели српски устаници и ту успоставили своју престоницу. Сада (када? данас, овог часа!?) долазе Руси као саветници (као саветници или су одиста саветници), Цинцари, Турци и Јевреји као трговци, Цигани као чергари итд. (досадило му да набраја). Одатле шаренило у Смедереву, које је 1832. добија прву терсану (бродоградилиште) чији је оснивач Грк Никола Ћефала. Па цитира себе у фусноти (Павловић, нав. дело, 76—78). Смејао бих се, али нема смисла, научник је то.

Тобожњи биографски центар послао је нашем научнику сертификат да је уврштен у књигу, односно признање да су му узели паре. Слажем се да је бесмислено (као што је бесмислено и да Леонтије купи признање да је заслужан за последња међународна достигнућа) али када је научни саветник жељан славе, слеп је за све, брига га за друге, поготову када зна да ће му општина приредити рођенданско славље и новинари утврде да заправо има 185. година, односно 105 више него што их биолошки има. Али шта да се ради, то је слика и прилика оних које неупућени верују да су новинари.  Неко је ту у страховитој заблуди. Рецимо Г. Ранковић тврди да је Леонтије имао 110 година, а Снегуљица Глишић: 185. Читалац зна  да ниједно од тога није тачно, али ко лаже, још није утврђено. Господична која је исцитирала што год је ко изустио на прослави рођендана у смедеревској општини, закључује у наслову свог списанија да је Леонтије дефлорисао историју Смедерева. У тим годинама, да је истина било би достојно уважавања и дивљења.

Враћам се епохалној ноти Г. Ранковић објављене на уводном месту првог броја Смедеревског зборника.

Прва реченица ме баца у очај. Ауторка не зна што напреднији основци знају у сваком трену: домаћи задатак не почиње титулом.  Др Леонтије Павловић,  за живота већ легендарни стваралац (шта је легендарно у преписивању,  па и да није преписивао о каквој се легенди ради, Леонтије није марка џинса, није Сава Ковачевић, Стеван Филиповић, Че Гевара,  који, истина, за живота нису били легенде), велике истрајности (каже аутор да је Леонтије предуго живео), више од 60 година је у мраку (јадан човек!) људске заборавности осветљавао сећања (Леонтије је жаруља, карбитуша, жижак, кандило, фењер; неко ко осветљава мисао) на важне догађаје и због ратне ветрометине на овом простору (колико траје та ветрометина) скупљао по свету (шта је скупио и где је то и да ли је скупљао по свету зато што је била ратна ветрометина на овом простору) расуте делове наше материјалне баштине.

 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања