Став

Инок, везиља магле (36)

ЕОНТИЈЕ читавог живота допуњавао библиотеку коју, поред ауторских књига, ма како танке и сиромашне подацима, чини и литература коју је користио и необјављени рукописи,  исечци из штампе и фотографије од којих ниједну није сам снимио већ присвојио.  И, наравно, позајмљене књиге.

 Већ сам се питао зар грађа, ако су је се власници одрекли, не припада Музеју. Али док Леонтије неуморно ради на књизи мора грађу да има крај себе, и то разумем, па и да однесе кући и заборави да није власник и да врати. Вратио би он, сигурно, али кад је дуго задржи, некако постане присан с било чијом грађом, па и музејском, те је осећа као своју!

 

Наравно, поменух да се дешава, мимо карактера и обичаја аутора, да збиља заборави да ли је што год његово.

Уосталом, право је да доживотном директору све припадне. Али, све и да је његово, што, кад заврши књигу, не дарива је Музеју. Музеалци би то брижљиво чували и никад не би - уверен сам - одбили да  било шта од грађе позајме Леонтију. Могао је толико да учини за потомство, или за Музеј у коме је две  деценије седео и писао, а врата никоме није отварао (зграда је склона паду и музеалије у опасности,  цитиран калуђер, познавалац до сржи свега што постоји и не постоји) . А тај, што је у Музеју седео, телефонирао, преписивао и зими се грејао, лети хладио, тај је ризиковао због посвећености науци као да није био у опасности. У опасности је град, у опасности је општински буџет. У опасности су артефакти историје.      

Леонтије је  селективно заборављао

Не знам да ли је заборавио, али свакако јесте, како се односио према књигама из Народне библиотеке када се одлучио да их завешта тој Библиотеци. Тако се добар део што позајмљених  што присвојених књига вратио кући. Истина, добрано оштећен, али не треба за све кривити Леонтија. Радници Библиотеке знали су за необичне манире директора Музеја. Било је више ефикасних начина да му навике промене, а да га не увреде.

Али,  десну руку на Свето писмо,  знам најмање један лик - није калуђер - који је био радник Библиотеке, и вредне књиге - свака је вредна - крвнички упропашћавао, подвлачио примерке које читаоци нису могли да позајме, и потписивао се на маргинама (посебно по енциклопедијама) да је аутор исправки. И ником ништа.    

Књига Смедерево у 19. векузанимљива је до суза и бола. Приличан је број страница на којима је Леонтије, по завршетку штампе, уносио исправке и допуне тако што би их штампао, исекао (чувеним научним инструментаријем: маказама) на формат реда или пасуса који се исправља и — прилепио. Мора да је било тегобно радити у штампарији у којој Леонтије трукује научне погледе

У Леонтија је самољубље  веће но код икојег мирјанина. Његове се речи, по важности, мере јеванђељима. А шта је прелепљујући текст у штампаној књизи, заправо, исправио: ништа, баш. Само је губио вид и време. Повремено је прелепљени ред био с већом грешком. Таква је била технологија штампе: излуђивала је савесне коректоре. Калуђер је мислио да је коректура игра.        

Када је Леонтије био у стваралачком зениту текстови за штампу изливани су у оловне редове. Тако се добијала матрица као за печат — инверзно. Редови су потом стављани у рамове одговарајућег  формата или везивани канапом, потом стегнути у формат штампарске машине. Поступак је био исти као у време Гутенберга, само што је процес био бржи и квалитетнији. У једном пролазу ваљци бојом прелазе преко оловних редова, у другом папир преузима отисак са редова. Постојали су и други начини штампе коришћени пре свега у новинским ротацијама, али  Леонтије није дугонога, лака и брбљива телевизијска водитељка да би јој се књиге продавале у медијским написима. Да није био управник Музеја, веома је висок степен вероватноће, и поред свеколике упорности, не би имао ниједно укоричено делце.

Да би графички мајстор (метер) после коректуре убацио нови ред, морао је да извади стари, читањем (као у огледалу) провери да ли је извадио одговарајући  и постави нови. Читав ред у коме је коректор назначио грешку поново се лије и теоријски је могуће да више грешака буде у новом реду него што има словних знакова. Уосталом, и да има једну грешку, ако је коректор уочи, ред поново иде на слагање. И тако док се не исправе све уочене грешке.

ц

Дешавало се да метер ред убаци на погрешно место (и тако избаци добар ред) али коректор проверавајући да ли је исправљена грешка коју је назначио, исправљени ред тражи тамо где би требало да буде (само искусни коректор, у случају када ред не нађе на свом месту, најпре проверава пасус у коме је ред требало да буде, потом пасус изнад и испод оног у коме недостаје кориговани ред, потом у истој висини пасуса у коме недостаје или је уметнут погрешни ред, проверава пасусе у суседним ступцима, а ако то не да очекивани резултат тада се ишчитава страница, а у књизи и странице у табаку по сличности: зависно од формата табак има од четири до 64 странице; коректура је мучан посао, напоран као мало који  физички рад). 

Леонтије је, можда једини у свету, користио најгору варијанту за коректуру. Пошто коректори до бесвести читају текст ловећи грешке, када су уверени да су отклонили све што није у рукопису, одобравају књигу или новине за штампу. Да би коректор могао да провери исправке, странице се, код сваке коректуре, изнова отискују.

Физички радници који отискују странице на папиру у примитивним штампаријама, а такве су код нас у већини, на рукама носе  рамове оловних редова текста, од регала на коме се преламају странице до пресе за отискивање. Рамови с преломљеним текстом тешки су око 40 килограма. Дневно ти људи (пресери или прегери) током радног дана пренесу на рукама неколико тона  олова.

Ако преломљени текст није стегнут рамом већ су странице обмотане канапом и недовољно затегнуте дешава се да их при ношењу до пресе испусте и — све се проспе. Од много отискивања олово се угне, нагњечи и ред постаје нечитак тако да га треба изнова излити. Тада су, наравно, могуће нове грешке.

Ипак, лакше је изнова излити све што је било у раму, него скупљати по поду редове и тражити где је који ред био. Они који сада користе компјутере за припрему штампе тешко могу да представе тадашње муке графичара. Да, још и то: метери су редове за исправке из металног оквира извлачили пинцетом, али чешће,  шилом. Да подсетим, редови су оловни, а повреде шилом, па и тровања оловним испарењима посебно мајстора на линотипу тако и повреде шилом ручних словослагача и метера који редове слажу у рам је стално у додиру с оловом. Олово се током процеса ливења редова топи у казану на линотипу и под притиском убризгава у матрице будућег реда. Ни опекотине од течног олова нису биле реткост.

Леонтије држао да пише Свето писмо

Леонтије је, уверен да су његови текстови Свето писмо, а неповерљив према коректорима, упражњавао невероватан обичај кориговања. После службене коректуре, неизоставно је поново читао текст. После увежбаног коректора, аутор може само случајно да нађе грешку. Грешака, често невероватних, има и одвише, али их аутори не запажају без много среће и случајности јер су већ пре тога много пута прочитали тај материјал и готово га научили напамет. Док се књига штампа вредни Леонтије и даље чита отиске — догоди се, не знам после колико читања — да нађе грешку. И шта бива: захтева да се ред или пасус у коме је грешка поново штампа, потом се опкроји на одређене димензије и прелепљује у сваком примерку књиге. По том поступку Леонтије је јединствен. Једноставније је све бацити па почети изнова.

Ужасно је успораваопроцес штампе својим непотребним исправкама. Ставр је једноставна: ко је грешка мала мало ко ће је уочити, ако је велика, сваки читалац знаће да је грешка. Чему, дакле, толики трид. Повремено би и словослагачи губили стрпљење, подсећали су га да и у Светом писму има грешака. Није се освртао Умео је да оглуви када му се хоће.

Замислите реалан пример: Леонтије нађе десет штампарских грешака у књизи умноженој у 1.000 примерака.  Предстоји  калуђеру  да у 10.000 редака, пажљиво, преко постојећег реда, налепи нови. Пре тога, дакако, тих десет редова треба одштампати и опкројити тако да, при лепљењу, не прекрију ред изнад и испод. Тај од пипе досаднији посао однесе силно време које штампарија папрено наплати јер накнадне, посебно такве, исправке коче производњу. Али, што би Леонтије о томе бринуо — његова се дела штампају по сваку цену, а његова слава, код оних који га не читају, силно расте или бар научникова пуста сујета. 

А шта пише у тим тако важним редовима, које би, иоле пажљив читалац без муке прочитао логичним редом.

Ништа посебно: Вујица (коме Леонтије ту наводи године рођења и смрти,  али не и презиме; научник тако чини текст занимљивијим као да читалац учествује у досадном квизу Најслабија карика, а он је водитељ, који, по концепцији квиза, понижава учеснике) последње године провео је у селу Грчац, као да је то не знам колико важно откриће. Могао је да живи где му је воља, то по историју има значаја таман колико то што је Леонтијев отац ишао без гаћа у цркву.

Узгред,  Азања од 1887. до 1950. године слови за највеће српско село. Када је број становника 1950. године достигао 12.500, село је подељено на три насеља: Влашки До,  Грчац и Азању. Због бројности житеља Азања је била проглашена варошицом 1922. године. 

О томе се говоркало међу Турцима у Србији, пише научник што он није могао знати (као ни причу о Вујици у Азањи) јер ако се говоркало, није записано; што није записано, после толико година не може се тврдити, осим ако аутора не брину чињенице. Узгред, у накнадно одштампаној исправци стоји да се о томе говоркало међу Турцима у Србима. Нисам погрешио у куцању, али заудара на содомију.

У Азањи се прича — можете мислити, Вујица Вулићевић умро је 1828,  Леонтије је рођен 86 година касније,  а у Азању је први пут дошао 128 година по Вујичиној смрти да буде наставник у Основној школи.  Неколико редова о томе шта се у Азањи прича о Вујици Вулићевићу објавио је 141 годину по Вујичиној смрти. Колико су најмање година морали имати ти који су по Азањи причали или  говоркали да је кнез Милош тражио од Вујице неко писмо које му је некада писао у вези са Карађорђевим преласком у Србију, али га Вујица није хтео дати. Кукавни Леонтије у Азању је стигао касно, веома касно да би икога од Вујичиних савременика затекао живог.  

Ти што су причали по Азањи морали су бити вршњаци Карађорђевог дуда, ако не и старији. Ни на Кавказу нема таквих старина.  Да ли то говори какав је силан научник био, тај Леонтије. За њега је видовити Холанђанин Герхард Кроисет дилетант, у повоју.  Па Леонтије је у стању да мртве (у сну) диже,  е да би му приповедали што је умислио.          

Ускоро ћу почети да верујем да Леонтије, ако није створио свет, оно је настајању присуствовао, ако није присутан био, па ништа, неко му је у Азањи вероватно потанко опричао како је било. И шта је Богу било да ствара свет у коме ћемо имати научнике попут Леонтија, као да нам је мало таквих.          

Још нешто је важно у том налепљеном пасусу. Не, то што је Милош био неписмен, а писао страховито поверљива писма. Да занемарим и то што се лукави Милош около поверава чак и Вујици, који би из гроба устао да све исприча Леонтију (или би кога са доњега света припослао) али како да пређем преко силне храбрости те подгузне муве Вујице, који у страху од Милошеве љутње организује Карађорђево убиство јер нема храбрости да се одупре, а Милошу не враћа некакво писмено. Па да ли је могао такав јунак кад омркне да осване поред Милошеве преке нарави. Таквога би кнегиња Љубица уцмекала као зеца при помисли да ће писмено  (ако га је стварно било) да засмета светломе књазу.  Нико се не нађе то да оприча Леонтију или његовог скомрaха приведе разуму!?!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања