Став

Инок, везиља магле (37)

БРАТИТЕ пажњу: Он је (Радојичић)  са  (у овом случају предлог мора да буде с, иначе мисао добија другачије значење) пуно части дописивао (исписивао да; дописивао није оно на шта Леонтије мисли, а пише се мастилом, пером, оловком, писаћом машином,  компјутером, кредом, писаљком по табли,  неизводљиво је писати чашћу, а може крвљу)  многе странице и откривао непролазне прозне и поетске вредности и поруке старе српске историје (стварно не разумем калуђера: не може се рећи у историји која долази имаћемо... јер нема будуће време, нико не зна шта ће бити, па такође не постоји стара и нова историја, те се фразе користе у списима и предавањима, али историја је, једноставно речено: све што је било) и књижевности.

Најзад, Србија има само стару историју. Од 1912. на овамо, посебно од 1945. Србија је била у загрљају Југославије (додуше одмакнута од сисе, друге су републике биле Јошкове миљенице, не зову Словенци без разлога у жаргону женске груди - јошке ). Није се могло говорити ни о Србима, ни о српству (то никако), ни о историји Србије. Не треба о томе  ишта више да кажем.

Монах  поново нариче над личном анонимношћу јер истиче да Радојичића (који је открио не само непознате песнике него и Леонтија) нису мимоишле почасти.  Тако је, преводим Леонтијеве речи на разумљив српски језик, јер  из тог тужног списа закључујем да је његов ментор компилатор:  Радојичић са пуно части дописивао многе странице.  Само што не каже: а мени нико не указује част, а компилирам више од свих научника. Онда, шта ће, купи цертификат. Не измишљам: Леонтије се чест вајкао да се не уважава његов рад. Није чудо: знам једнога ко је на кукњаву и бугарштицама постао академик. И даље кука. А ништа, колико ми је знано, није заслужено добио.

Ко је монах?

До сада нисам подробније објаснио ко су монаси. Подраазумева се да је то знано, али сам се уверио (и запрепастио) у неколико случајева да саговорници немају појма о својој вери. Није требало то да ме чуди када с показало да ни Леонтије није начисто. 

Укратко: монаштво (од гр. μοναχος монахос - самотник) је начин живота посвећен искључиво духовности (молитви,контемплацији и подвижништву) у потпуном повлачењу од света. Све велике светске религије имају неку врсту монашке традиције. Неки од назива за монаха су: редовник за припадника монашког реда), калуђер (грч. kalógeros - добри старац; назив коришћен у Византији за старе монахе) и црноризац (стсл. чръноризьць; по црној одежди коју носи).

Узгред, из врхунских дела српске феудалне књижевности и уметности која је нераскидиво урасла (потребна хируршка интервенција) у наше трајање  (фразе, фразе, фразе) на бурном и ветрометном Балкану академик Радојичић је најбоље и најсувереније (гомилај Леонтије речи, суверено нема ни други, камо ли трећи степен поређења)  продро (опет пенетрација која је разумљива када реченица почиње из врхунских) у српску страдалну судбину и тумачио је извлачећи је из мрачних скривница(реч скривница  има десетак значења. Ни једно значење није близу ономе што Леонтије мисли да означава: мрачна скривница) где је била заборављена. Јесте ли издржали? Тешко је, знам.

Леонтије није стигао за живота да укоричи један поздравни говор? Остао је прикраћен за књигу са својим веома важним научним поздравним говором који је одржао 1968. када су учесници научног скупа Моравска школа и њено доба посетили Смедерево. Штета!

Само велика љубав могла је из такве таме (немам појма  о каквој тами пише) да створи око 400 прилога науци, колико јединица данас броје његови већи и мањи радови. Ето, Радојичић и поред свих Леонтијевих похвала  није прошао без штете: имао је већих и мањих радова.  Заправо подсвесно је написао  већих и мањих падова. Па сад ти учини калуђера доктором наука.  

И још ово: Какав је и колики био научни опус академика Ђорђа Сп. Радојичића, једног од најзначајнијих познавалаца старе српске књижевности (понављаш се Леонтије, понављаш!)  изнећемо у једном од  следећих бројева Браничева.

Леонтије није одржао реч. Био је то превелик залогај, загрцнуо се.

Да је ко погледао о чему све пише Леонтије по календарима и илустрацијама, што би казало чиме је будући калуђер заокупљен, до монашења вероватно не би дошло, сем ако се не би у време искушеништва сабрао.

Први чланак објавио је 1933.  у Јутарњем листу. Тај говори да је Леонтије са 19 година, спреман да се пача у оно што не разуме. Већ наредним објављиваним у календару Вардар од 1939. до 1941. под безразложним псеудонимом Бен Абдон, показују  ауторову склоност ка пресвлачењу.

Наредни текст одбацује  богослова Леонтија као кандидата за монашење: Мода - слика данашњице. Леонтије када је чланак штампан има 22 године! Шта је могао као сеоски  јуноша да нажврља о моди која је одраз данашњице.  Мода га је занимала до дубоке старости па је у 75. објавио чланчић Презимена и мода (Наш глас, 15.август 1989. Леонтије Павловић, Презимена и мода.)

 

После неколико тестова о Студеници у 23. години објављује размишљања поводом Дана штедње Речи уче, примери привлаче да би се одмах вратио текстовима о Студеници. У међувремену, од  раних до позних текстова, Леонтије се није изграђивао као научник. Не може се рећи да није читао, далеко од тога, али није читао да би учио већ да би преписивао. Тако је у часопису о етно-антополошким питањима објавио текст Наши преци аскурђели и наврндеде (1995). Укратко, нешто је Леонтије начуо па брже боље зграбио дивит и хартију. Од таквог приступа и препричавања препричаних прича под велом науке било је само штете, за Леонтијеву танку корист.

Узгред, наши преци нису само аскурђели и наврндеде. Они су, да употребим устаљену слику, само врх предачкога брега. Наврндеда је шесто, аскурђел осмо колено. Дакле, научник пише на прескок. Наш предак је, а Леонтије није знао, и отац, следи деда, прадеда, чукундеда, па тек онда наврндеда, али се улазак у тмину наставља на парћипану, па аскурђелу (који је залутао код Леонтија), затим иду курђел, курлебало, сукурдов, судепач, парђупан, ожмикур, курајбер, сајкатов, бели орао. О прецима се мора писати озбиљно, иначе не постојимо.

Предачко предање није партијска прћија

Објављивао је Леонтије гдегод би стигао: у Београду, Загребу (па и прештампао у загребачком Православном бранику трућање  попут чланчића Мода - слика данашњице (Недељне илустрације, 1936, брј 29. и 30), Љубљани, Шапцу, Новом Саду. Леонтије је  остао на писмености коју је пекао у првом разреду Основне школе. Ево једног дивног наслова, који није само одраз елементарне писмености него и скученог расуђивања:  Један од најлепших старих српских манастира Студеница ускоро ће прославити ретку историјску свечаност. (О тој свечаности је писао неколико година, овог пута у:Правда, Београд, 1937, број 33).Има ли кога да објасни како се прославља ретка историјска свечаност.

Наједном, као гром из ведра неба (та је фраза најпогоднија за оно што следи) Леонтије у Загребу објављује текст Преимућства и важност женеПравославни браник, Загреб, 1938, двоброј 6-7, Човек и жена нису  равноправни: преимућства и важност жене).

Баш је напредан научник: са 24 зна све о женама. Рекло би се, православним речником, опседнут је, а хоће у калуђере. Не каже се узалуд за некога ко је на мукама: бори се к'о калуђер с курцем!

Да је Леонтија зграбила графоманија говоре наслови, теме, обрада. И поступци: потписивање туђих радова, преписивање, компилирање и плагирање.

Не могавши да дочека догађај,  још 1937. пише да ће у манастиру  Студеница бити прослава 750 година постојања. (Свети Сава: Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина). После три године ето опет Леонтија:  Јубиларна 750-годишњица Студенице прославиће се ове јесени (1940). 

Манастири не би требало да славе јубилеје, јер је то знак гордости, а гордост је први смртни грех. Ако човек у то верује, наравно. Потом: неће се годишњица прославити, но ће бити прослављена. Разлика је огромна. Нестрпљив, Леонтије не дочека прославу већ кукурикну коју годину раније чланчићем о студеничким монасима (од 1790. до 1850.) поводом прославе Осам векова манастира Студенице (1986). Укратко: манастир је навршио осам векова постојања а Леонтије брже-горе, наврат-нанос и на своју руку нажврља чланчић о 60 година монаштва (1790-1850). Леонтије није био у стању да процени степен важности, па  тако ни шта има предност. Знатан део у том чланку заузимају пасажи у којима Леонтије цитира себе. Монашки скромно, до неукуса и преко њега.


 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања