Став

Инок, везиља магле (38)

РАНИСЛАВ Нушић (право име Алкибијад Нуша, псеудоним Бен Акиба, посрбљено Нушић, ако је битно) озбиљно се бавио фотографијом (свашта је у животу почињао, углавном успешно - носилац четири ордена (краљевина СХС, Црне Горе, Србије) - па је 1912. био и шеф полиције у Скопљу) а 23. маја 1901. излагао на заједничком наступу фотографа у Београду.

Када је био у Смедереву на годишњицу Давидовићеве смрти  фотографисао је и кућу у којој је живео.

Aли – како сада препознати где је и како је изгледала та кућа, кад је Леонтије као винска мушица.

Веленаучник  Леонтије, мајстор за кривотворење документарне грађе, свесно замећући трагове,  тврдио да је Нушичева кућа она која то није и на месту на коме никад није била. Могло му се да твди што му падне на ум. Имао је добру залеђину. Можда је још коме одговарало то што је Леонтије бунцао.

Могуће је да је кућа одиста у садашњој Нушићевој улици, али је неспорно да је фотографија коју је пласирао Леонтије снимљена на другом крају града. Узгред, Нушић није био пуки фотоаматер. Горан Малић, предавач историје фотографије на Академији уметности, тврди да је Нушић био значајан чинилац у нашој историји фотографије. Не само да је знао да фотографише него и шта и како. Кућу у којој је живео, без обзира на квалитет успомена, сигурно није пропустио да има у албуму.

родитељи бранислава нушића

Нушићева баба беше лепотица мимо других, да су алфа мужјацима у селу Клисуре код Битоља мутило у глави када би је угледали. Срби, Цинцари, Албанци. И тако, дан по дан, а Гоча (лепотица) све лепша. Цвета. Бен Акиба је касније опричао свом биографу, књижевнику Божидару Ковачевићу да сточари Цинцари трпеху до крајњих граница, онда су отели Гочу и неколико њених друга. Поред лепотица, потерали су и више џелепа стоке да прославе отмицу. Турска власт је повела истрагу и после неколико месеци, девојке и део стоке враћен је власницима.

Гоча је враћена бременита. Гочини родитељи, и савет газдинства, одлучи да се девојка склони из Клисуре. Где ће, но у слободну Србију која је тада била жуђена дестинација за балканске православце. Гоча је прешла границу са првим исељеницима код Алексинца. Младу жену с дететом прихватио је кир Герасим Нуша познат и из приповести Стевана Сремца.

 Георгијес,  Алкибијадов отац, због племенитости бакалина Герасима, посрбио је име у Ђорђе и примио газда Нушино презиме те се потписивао као Ђорђе Нуша. И Алкибијад је, из патриотских разлога, посрбио име у Бранислав Нушић.

Инок измислио дуд и посну шницлу

кућа на пола прометног пута

Од Леонтија је, а да од кога ће, потекла непоткрепљена, неразумна прича да је брвнара у Кнез Михаиловој драгоцен пример моравске градње па зато мора да остане како је затечена, да зађе до средине улице да би возачи и пешаци главу носили у торби. Због те куће сред улице смејало нам се, или чудило, крстило, како год, кусо и репато. После, прођоше неке године, још за саветниковог живота, кућа прво би скраћена, а после, Боже мој, и порушена. И ником ништа, заблуда мање, глупости је и без тога одвише.

Друга заблуда о тзв Карађорђевом дуду почела је да се заплиће и препреда 1930.  када је у Споменици смедеревскога града поглавље о предаји кључ(ев)а утврде, уместо историчара, у најбољој намери за личну промоцију  и интерес, написао лаик, адвокат Милан Ј. Константиновић (син Јанаћија Константиновића Џандара) да би себе узвисио, а својој авлији, у којој је дуд, повисио цену. Лукава досетка. Ваљаће, кад стигне час продаје. Кључи града предати су Карађорђу 1908. Споменица је објављена после 125 година. Родитељи ревносног Милана Ј. Константиновића у време предаје кључа нису се ни познавали!

(Пера Ј. Поповић, архитект, Споменица смедеревскога града деспота Ђурђа Бранковића. Историјски део написао др Љубомир Петровић, архитектонски део и чланак о лику деспотом, уредник Пера Ј. Поповић, о предаји кључ(ев)а Смедерева Карађорђу Милан Ј. Константиновић, адвокат.  1930).

Константиновић, узгред, помену да историја не каже на коме је месту извршена предаја града, али самоуверено тврди да је извршена на свечан начин (не зна где је било, али зна како је било.  Касније ће и себе затећи у чуду). 

Константиновић још вели да су Турци били изненађени Карађорђевом појавом и најскромнијим оделом.  И пошто нису знали коме да опричају то чудо ставили су запис у капсулу и узидали и темеље Калемегдана па кад се роди Џандарев син, он, онако виспрен и свему вичан  наћи ће је.

тобожњи карађорђев дуд

Докази о Карађорђевој сиротињи не постоје, зна се и зашто, а не зна се откуд. Иоле пажљив читалац запитао би се одакле Џандаров син, Милан Ј. Константиновић, све то зна када се не позива на веродостојне изворе, но тврди да они и не постоје. Уосталом, у време предаје кључа Карађорђе је био јунак, а не манекен с чалмом и могао је да се одева како му драго. Није вожд био бена па да нје свестан чина преузимања не само кључа но и самог утврђења, града, па и Србије од Турака. Зар ће по поточном глибу да гаца да би поврати понос Србији?!  Леонтије, дични самоникли научник, као да је планирано - а не би ме чудило - унижавао чин предаје кључа и Карађорђеве заслуге.

Да је Константиновић булазнио пишући произвољно о предаји кључа многих је доказа па о томе сведочи и Нушићев запис о свечаности током предаје кључ(ев)а београдске утврде и осталих утврђених српских градова.

Предаја је, са великим свечаностима, извршена на Калемегдану 6. априла (1867), а на месту где је данас сачувана хумка са десне стране главне стазе - описује Нушић касније у листу Трибуна. На том месту била је одигнута трибина на којој ће кнез Михаило примити кључеве... Тачно у 10 часова зачу се турска војна музика... а у исто време чу се са Стамбол капије српска музика која је интонирала марш Дрино водо хладна... Појави се кнежева гарда и он лично, праћен председником министарства и целом владом... У исто време, али тако да је већ био пре кнеза на трибини, појавио се из града паша праћен генералитетом... После чина предаје кључева, по извештајима ондашњих Српских новина, Београд са 25.000 житеља, 300 кафана, 1.500 дућана и две гимназије постаје слободна престоница кнежевине Србије.

нушић (д) са школским друговима

Нушић је присуствовао том историјском чину: уз звуке војне музике и топовске салве Али Риза-паша предао је, на кадифеном јастучету, кључе српских градова кнезу Михаилу Обреновићу. Зашто би, онда, Карађорђе од Мухарем Гуше примио кључе Смедерева у глибу Петријевског потока, у авлији Џандаревог сина, Милана Константиновића!?

После тврдње да су кључи, па тиме и град предати у његовом дворишту (двориште је уистину било пролазно и заједничко, неограђено, колико његово толико и било којег Смедеревца!) испод дуда (који и сада постоји и има најмање двеста педесет до триста година - Споменица, страна 143) Константиновићу се напречац отворио апетит: сигурно је, да је Карађорђе, за време опсаде града, становао овде, где је свечана предаја извршена. Испод дуда или код Милановог претка? Да резимирам: није записано - чак и М. Ј. К. истиче - где су кључ(ев)и предати, колико их је било, ко је присуствовао, па према томе нема трага ни о начину на који је чин обављен, понајмање шта је Црни Ђорђе обукао од антерија, а опет, Џандарев син зна. Јавља му се, шта ли. И пошто се не зна где су уручени кључеви (или кључ! један је град) како ће се знати да је Ђорђе становао (ваљда у изнајмљеној кући или баш код Џандара!) испод дуда, односно где је свечана предаја извршена

Ни  Љуба Бог није знао за Карађорђев дуд

Председник општине смедеревске Љубомир Видаковић (Љуба Бог, 1925-1934, од 1933. сенатор) беше изузетно образован, систематичан и надарен говорник, а на свечаности поводом 500 година тврђаве (5. октобра 1930)  и 125 година од примопредаје кључ(ев)а –  пред високим званичницима и краљевим изаслаником - не помену дуд као могуће место сусрета вожда Карађорђа и смедеревскога диздара Мухарема Гуше. 

Видаковић је знатан део говора посветио Карађорђу, што је природно, па нема разлога да не помене  дуд, ако има смисла и места за тако шта. Јесте незарезиво да ли је Карађорђе кључе(ве) узео испод неког дрвета, сунцобрана, кишобрана, стреје, него је важно да је успео да надвлада Турке, ослободи Смедерево и да се ордија покуњено повукла. Тим је беспримерно Леонтијево химнично  упињање  да слави црвоточно дрво и блесаво (наглашавам) да приговара што тај трули пањ није остао на утрини него му зграде (којима, мало даље, Леонтије пева – можда као неостварени историчар уметности  – да су лепе, светле, високе и броји им спратове осетљивом научном мером провере) заклањају видик па се пањ не види из тврђаве и са Карађорђевог брда. Можда је требало све сравнити са земљом, да остану Музеј у коме је Леонтије живео као камен у бубрегу, тврђава и дуд. Да, и Карађорђево брдо. Он би срећан био да се тобожњи Карађорђев дуд видео из Стамбола!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања