Став

Инок, везиља магле (39)

УБОМИР Видаковић јасно – додуше патетично, што је својствено богословима (дипломирао је 1906. на Духовној академији у Москви) вели:  После тешког петовековног робовања под Османлијама, јавља се народни Див, неумрли прадед нашег витешког Краља Александра Првог, наш велики Вожд, који отпоче неравну и исполинску борбу са вековним непријатељем Турцима и одавде, из шанчева нашег историјског Карађорђевог Брда...(Споменица смедеревскога града, 146)

Видаковић, говори о шанчевима на Карађорђевом брду, не о неком дуду који је по Леонтију музејски доказ о животу у вароши.

Молим, нека је и музејски доказ, али што тај доказ, који је  дуго само црвоточна цепаница, није озбиљно заштићен, не само формално, таблом.

Нека је табла, за њу је лако, него где су валидни докази. Нећу да питам који су докази поднети да је то одиста дуд под којим је Карађорђе примио кључе кад је, што се Леонтија тиче, могао бити било који дуд и било где.

Кад је Карађорђе извикан за вожда

Родоначелник српске краљевске лозе Карађорђевића, Георгије (како је дао да се уреже у лични печат) Петровић (по очевом имену) у Орашцу је 2/15. фебруара 1804. извикан је за вожда. Вожд, раније подофицир у аустријској војсци, у којој се борио против Турака, после 1791. одметнуо се у хајдуке и предводио силну хајдучку дружину.

На збору у Орашцу, одбијао је да се прихвати вођства подсетивши да је прек човек, али је на наваљивање народа попустио. Карађорђе је у љутини, током збега, када је његов отац преплашен, наговарао сељане да се врате и наставе да служе Турцима, насрнуо на Петра, оца свог, а момак из пратње је Петра дотукао. Карађорђе је брата Маринка обесио о кућна врата казнивши га због силовања. Толико о преком вођи.

Могло је мудро руководство Смедерева, кад већ хоће да слави, за Дан града да узме Ђурђиц  3. новембар по јулијанском календару, што је 16. дан по новом бројању и тиме би, славећи рођење Ђорђа Петровића,  решио и бриге око обележавања ослобођење Смедерева у Првом (16. октобар) и Другом светском рату (17. октобар) укључујући предају Смедерева Србији  на Арахђеловдан 8/21. новембра 1805. и Митровдански бој 9. новембра 1914. (по новом бројању) односно 27. 11. по старом календару.

Карађорђе се, кришом из Русије вратио у Србију и коначио код свог кума, оборкнеза Вујице Вулићевића који је, не часећи, известио кнеза Милоша, а овај је одлучио да вожда треба погубити зарад пријатељства с Турцима. Вујица је све организовао: Карађорђе и писар му Наум буду погубљени на имању Драгића Војкића у ноћи 25/26. јула 1817.

маполеон бонапарта

Француски император Наполеон Бонапарта, на питање ласкавaца ко је највећи војсковођа одговорио: Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним финансијама, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је окупио своје чобане, и успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе и њему припада сва слава највећег војсковође.

И за таквог силног јунака, поносног, разборитог,  праведног, али и преког човека Џандарев син тврди да је примио град од Турака у глибу Петријевског потока испод некаквог дуда. Срамота и јад удворица.

Леонтије вредан као свилена буба, једва је дочекао причу Џандаревога сина о дуду и угурао је 1969. у списаније Смедерево у 19. веку. Поклоник Манасије не мари за истину, мрско му је да истражује, а дика му је да путује о трошку пореских обвезника и шестари Европом и непоуздане гласине преузима као доказе. Његов животни мото вазда би: потписуј и перјај даље.        

Оспоравајући Леонтијева  наклапања о предаји града (теолог и археолог) Млађан Цуњак наводи да је Љубомир Петровић објавио 1922. књигу Град Смедерево у српској историји  и да пишући о Првом српском устанку и Смедереву описује поглавито безначајне моменте, али не помиње дуд под којим је наводно обављена примопредаја града. Ни као безначајан, ни као значајан податак. Питам  се начас, да ли је дуд био толико безначајан да га није поменуо, или је његов значај толики да се Петровић није усудио да тотем дира.

Прота Матеја Ненадовић не помиње дуд

Протојереј Матеја Ненадовић не спомиње никакво дрво, нити ближе одређује место. Цуњак сумња да је дуд у то време, на том месту, уопште постојао. Ако и јесте, био је у Петријевском потоку (па је, мада воли влагу, од влаге и страдао).  Блесава је и сама помисао да би таква људина, Карађорђе, који је на скупу у Орашцу упозорио Србље да је којекуде прек, пристала да гаца по глибу и потоку кријући се као кокошар док кришом прима кључеве града,  доказ српске части, достојанства, славе и победе?! Па још под дудом, као да је гусан.

Турци су волели раскош, лепе хаљине, што су показали код предаје кључа у Београду (уз звуке војне музике и топовске салве Али Риза-паша предао је на кадифеном јастучету кључеве српских градова кнезу Михаилу Обреновићу). И кад признају пораз Турци имају достојанства. А нашу поноситост Леонтије је свео на ниво глиба Петријевског потока!

Леонтије је у животном делу чији наслов доликује књизи за децу  поред непоткрепљене приче о дуду пренео још једну Константиновићеву тлапњу: да је Карађорђе под истим дудом својим војницима секао перчине. Сви Срби под једним дудом, под шљивом, под шлемом, под листом дувана, под командом... И оде сан у читанке. Леонтије је причу разгласио, удесио да има и резиме на неком од језика које не зна и уресио својим незаобилазним оболом: дуд је данас једини музејски доказ о животу у вароши из ранијих времена. Чак и да је био место примопредаје, како дуд може бити музејски доказ о животу у вароши?! Шта ће, куку, бити с нама када дуд посве иструли?        

На плочи коју је поставила Скупштина општине Смедерево записано је:  Испод овог дрвета 8. новембра 1805. смедеревски диздар Мухарем Гуша предао је Карађорђу кључеве Смедерева. Ко је то рекао? Леонтије! Које је доказе подастрео? Нема доказа, вера је на реч, али, Леонтије је, не једном, показао да му речи ништа не значе. А воли да улепшава. Лажи су лепше од истине.        

Бели дуд, Morus alba (у Србију донет из Кине, живи до 250 година, али Карађорђев је нешто друго:  ако Јанаћијев син зна да је 1805. имао 300, данас не може имати мање од 500 година!) ономад доби таблу која упозорава да је дрво под заштитом државе као Карађорђев дуд, не Morus alba, него баш Карађорђев дуд из Кине.

Гусани вабе гуске на дудинке, петли коке на црвиће, а Леонтије на халуцинирану историју.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања