Став

инок, везиља магле (41)

ОЈИ оно добар јунак беше, Вуле Илић од Колара села. Њега је распоп Леонтије овенчао славом и јунаштвом па вели: Добар јунак беше Вуле Илић Коларац, који се оженио ћерком Врете из Колара.  Тако пише научник који појма нема ни зашто пише о Вулету, ни какав јунак беше, ни с киме је мегдан делио али Леонтије (Павловић) који је изнад свега волео да попује, савете и ордење да дели, налетео је у неком спису, на реченицу којом је записано да се Вуле жени. Тако проницљиви Леонтије прогласи Вулета добрим јунаком, заслужним за три ордена народног хероја јер се Вуле, несрећник, див-јунак жени ћерком Врете из Колара. А добар је јунак био, баш добар, ко би се иначе усудио да се ожени Вретином кћерком? Не указује самозвани градски архитект  на друге Вулетове велебне подвиге и врлине. Тек набеди сиротог Вулета да је јунак каквих у Србији мајка више не рађа јер се ожени Вретином кћерком. Није то занемарљив  ни чест чин.

 

Поготову када га Леонтије таквим прогласи.

Пошто је Леонтије био приморан да свуче мантију, јер је неподопштине у њој чинио (а ни касније није био од раскида), оженио се млади калуђеру и то сматрао подвигом свих подвига.Ни Песма над песмама  не би боље опевала таквога Леонтијева јунаштва који се женидбом одужио Цркви што га је ишколовала и отхранила, па колико се могло бооштовљу научила да би се ратосиљао сиротиње, и у своје крило примила као инстант калуђера. О Врети инок ништа није изустио. Глас није пустио. И рашта ће кад ништа не зна о Врети. Као да је то једино под капом небеском што распоп није знао.

Леонтије не прави разлику између сна и јаве, између прича с прела и научног рада. Не разликује битно од небитног, просо од пепела. Тако се залети да пише о Копчарској мали (смедеревска махала, ни по чему знана, сем што је Леонтије о њој нешто, свакако небитно, начуо)  па једва скрпи дословно две реченице.  Дужи су моји узгредни коментари, кад не могу да се уздржим, но његови вајни научни погледи.

Распилавио се Леонтије: Копчар мала, раније староцрквенски сокак (ма нема ту раније и касније, ако је Копчар мала сада, остаће, у књигама, довек, то је историја, а то шта је било после, за потоње је књиге, историја не трпи накнадну памет, ако је уопште у неких људи  има), данашња улица Анте Протића (а кад се састане општинска комисија демократских назора па промени име, шта ћемо онда; хоће ли  из гроба неко устајати да убележи промене и прелепи тај ред у књизи), по Леонтију,  представљала је језгро српског дела вароши.

Узгред, Гарави сокак, Прцкова мала, Бугар мала (макар се звала Бугар), свака понаособ, имала је више Срба  но што Леонтије зна да броји. Друга реченица о Копчарској мали је: Ту је рођен и глумац  Дрда Ђорђевић. И ништа више. Све о Копчарској мали  језгру српског дела вароши  стало у две траљаве и просте реченице. Мислио би човек да ће Леонтије, кад је већ зинуо, одиста да каже коју, макар наопаку.

Можда је тај Дрда заиста био велики глумац, играо у знаменитим позориштима, остварио маестралне улоге, али ко је, стварно? Како се човек звао? Неко ко је био макар фртаљ сата калуђер мора да зна да постоји света тајна крштења, да се православци крштавају, да се на крштењу одричу сатане и добијају имена, а не надимке и да та имена служе да бисмо људе идентификовали, распознавали, ословљавали, водили у књигама, а не поспрдни надимци... А Леонтије у научном делу  често игнорише ту чињеницу, као што је уосталом, много тога преправљајући, заправо игнорисао. И жестоко, навек, упропастио.

Леонтије, чудан сват

Чудан је то сват, да чуднијега  би тешко нашли. Пишући о Јовану Ванку Коџасу, власнику млина у Гаравом сокаку  показао је (као и много пута) како му је резон танак. Каже о Ванку Коџасу: Имао је млин и 1883. био члан управе Смедеревске банке. Држим да је важније од почасти у банци да је Коџас био власник млина. И ако је подједнако важно не може бити у истој реченици. Почнеш о млину завршиш о управи банке. Па је ли та управа банке у млину? И, још, о банци не кажеш више ништа. Уистину, ништа Леонтије није рекао ни о Коџасу, ни о банци, ни о млину, па што је онда мрчио дивит и хартију, што нам троши време на  тобожње научничке мисли. Халуцинације.

Тај млин део је историје Смедерева, а да ли је неко био члан управе и које банке безмало је занемарљиво. Нешто се мислим, можда је млин био у банци. Добар дан, ја бих да самељем ово мало кукуруза/жита и да узмем неки кредит, може ли? Може. Наравно, ми смо ту да вам угодимо, ставите џак на шалтер да измеримо, на следећем је мељава, а кредите одобравамо на трећем шалтеру.

Следећа реченица: Његови преци (чији преци, млина!?) доселили су се у Смедерево из Магарева код Битоља

Дакле, Леонтије заборавио банку и џакче, вратио се на почетак. Сад долази блесав детаљ: Раније су се презивали Гуџаја.  Добро, то може једном да буде важно биографима породице Коџас, али и даље је податак о млину важнији од свега еченог - а нема га. И последња реченица у књизи  о Јовану Ванку Коџасу, млину, банци, презимену,  пореклу: Данашњи потомци причају (не кажу, не доказују, не тврде, него необавезно причају около, по угледу на локалног научника, али мислим да су Коџасови, ма како се звали, далеко од расправљања на поселу одакле су и зашто су дошли, пре да се тим причама бавила чаршија; Коџасови су од зачетка били господа) да су они Грци, међутим професор Спасојевић је (вероватно Светозар, али шта научнику - који је своје крштено име дао за калуђерско - то уопште значи; не наводи га)  забележио да су Цинцари (другачије речено: откуд неко боље од - Светозара - Спасојевића зна шта је) јер у Магареву живе Цинцари.

По тој логици, без увреде, Срби су Албанци јер у Смедереву живе Албанци, Смедеревци су Цигани јер у Смедереву живе Цигани, Смедеревци иду четвороношке јер има тамо један што тако хода, Смедеревци су просјаци јер у Смедереву има просјака више но што може поднети осиротела варош, Смедеревци су незналице јер их је тамо готово више од половине, и најзад, да зачиним, Смедеревци имају  једну ногу или  једно око или су сифилистичари. То је резон чувеног научног саветника, човека који је две деценије био први човек смедеревског Музеја с дебелом синекуром. И Обломов би му завидео.

Било би ружно по људе да у Магареву живе магарци, мада их вероватно има, али из тога може Леонтије да испреде много бедастоћа, па да Спасојевић закључи, а Леонтије прихвати, да  су у Магареву магарци, а Драгомиров отац Лука у Бродцу - својеручно је записао Леонтије у биографији - ишао је без гаћа. Да је Личанин звао би се научник Леонтије Безгаћа. По Леонтијевој логици, ако начин на који пише Леонтије може да се подведе под логику,  сви у Бродцу су свињари и сви иду без гаћа у дугој пртеној кошуљи.  И још нешто: Лука Павловић био је сеоски свињар. Ко год то зна, као (Светозар) Спасојевић, могао би да закључи, пошто је Леонтије дођош, да су Смедеревци свињари и да су - јер Леонтије је одбегли калуђер -  Смедеревци листом дођоши, домазети или рашчињени калуђери. То је Леонтијева логика, научни метод конклузије.

Из књиге Смедерево у 19. веку  може се дознати (а не зна се да ли је то само Леонтијево играње научника, хроничара, махалуше, зналац искона) да је око имања бившег председника Градског поглаварства у Смедереву 1920. Милутина Ковачића никло ново насеље и Царина. Зар Царина није насиље, или Царина не ниче, сан неко ново насеље.

Истина је да се Царина граничи са Ћириловцем, а не око Ћириловца. Војне секције не помињу Ковачићево већ Ћириловац, али шта мари Леонтије.

На његовом Ћириловцу (мисли Ковачићевом поседу, који је био само незнатни део Ћириловца) после 1903, састајали су се Јован Скерлић и Коста Кумануди са смедеревским опозиционарима – самосталцима. По некој традицији (па није баш традиција, али залуду је глупаку говорити) ту су  смедеревски радници све до 1914. прослављали Први мај уз песму и игру. Запто би се Кумануди састајо са Скерлићем - ако је имао икакавог разлога - у Ћириловцукад је вилу имао на Југову. А Скрелић је долазио са те стране, ако је уопште икад био у Смедеревв, било због чега.  А Леонтије све зна, чак и да је Димитрије Давидовић листао Забавник испод неког храста.

Најстарија фабрика у Смедереву је Сартид, регистрован код првостепеног Трговинског суда у Београду 1. јуна 1913. Пре тога, ако Леонтије под радницима мисли на запослене у фабрикама, у Смедереву није било радника. У Ћириловцу, халуцинира Леонтије, нема више ни прастарих храстова под којима је Давидовић прелиставао својих десет књига Забавник. Стога би било право да се ово место прозове Давидовац, јер је Давидовић волео то своје добро и на њему уживао слободу свога великог и широког духа. Цитирано према Леонтијевом спису: Смедерево у 19. веку, стране 138-139. Леонтије је пропустио да каже како да се зове део Смедерева, у коме је Димитрије имао кућу. рекох ли, Леонтије пише до бесвести, а онда не заврши почето. Тако и са ДАвидовићем и Ковачићем и Скерлићем, тако са сваким списом ма о чему писао.

Два питања: откуд Леонтију да је Давидовић, под столетним храстом, у Ћириловцу листао Забавник? На страну бесмислице  о Ковачићу, или, једноставно питање: ко је Леонтије да мења имена топонима у Смедереву!?!

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања