Став

Инок, везиља магле (42)

ПСТАЈЕ   једна - много их је, али да анализирам сада ову -  ситница која не иде на руку хаотичним сновима Леонтија (Павловића). Син Вујичин,  Петар Вулићевић, био је ожењен Босиљком, сестром кнегиње Љубице. Милош, ма како прек и лукав био, не би се усудио да некога хушка, макар и Гмитра Петровића, да отрује Босиљкиног свекра.  Још Вујица не би потегао други гутљај ракије (ако се Леонтије  није забројао),  Љубица би Милоша послала на онај свет.

Кнегиња је једном Милоша свргла с власти, могла га је и убити, као што  је упуцала Петрију,  Милошеву љубазницу, речима Пиштољ је Милошев,  рука Љубичина, грешке не може бити, реториком и проницљивошћу  - већ осуђена на смрт  - избегла је смакнуће, она би Милоша раставила од живота да је ма и посредно, пошао на Вујицу.

Љубица је била срчана жена за свако уважавање и дивљење.

Књегињино оружје беше језик

Најзад,  Љубица је, с вечери, онога дана када је осуђена због убиства супарнице Петрије, отишла пред Милоша с две напуњене пушке и језиком, убојитим оружјем: Господару, ево две пушке! Или праштај или убијај, овако се више не може!

Јесте по Милошевом науму смакнуто више од 50 могућих политичких противника, од Карађорђа до препреденог опозиционара, владике Мелентија - тако је у нас вазда било - можда би Милош смакао и Вујицу да се није бојао мирне руке, оштра ока и бритког језика срчане кнегиње Љубице. Уосталом, кнегињин бритки језик био је оружје над оружјем.        

Вујица, пак, не гледајући чија је сестра његова снаха, није смео ни у сну да се противи Милошевој вољи, поготову тако да Азања прича јер се на то нико, мимо Љубице, у Србији није усудио.  А Милош се одржао на власти јер је слушао и подстицао чанколице да му јављао што год чују. Србија је ово.  

Прича о томе како је некакав Гмитар Петровић, по Милошевом наговору, отровао Вујицу знана је из неколико извора историчара Леонтијевог формата. Да други нису о томе писали, не би ни Леонтије. Али нико не објасни - а није безначајно - откуд 1828. отров Гмитру, како га лако нађе или га лично справи!?! Знано је да Срби радије потежу за хладним оружјем да некога смакну него за отровом, јер се о отровима пише само у Србима мрским књигама.

Тек када би било објашњено како је Гмитар до отрова дошао, могуће је, и даље сумњичаво, прихватити бајку о тровачу. А доктор Леонтије зна да је Вујица два пута потегао ракију из плоске и да је потом зајаукао од болова па умро. Штета за тако раскошан Леонтијев дар, који је и примаријус могао да буде, па и видовњак – уназадак без премца.        

Леонтије наводи (138. страница)  да се прича (после 156 година од догађаја још се прича! Леонтије, кад га притисну чињенице потегне врхунски доказ: прича се), да се Вујица  1813. задржао на Делиграду читавих пет недеља после заузимања Београда. Задржао се, па шта. Жив човек, воли да застане, са стране. Да предахне. Да ли то мења историју, државно уређење, било шта. Наравно да не, али Леонтије је узео ђутуре да пише књигу па трпа у њу као у врећу све што му падне на ум. И где су сада ти силне причалице, мора да су још живи кад су могли да причају о догађају коме су ваљда присуствовали  1813.        

Уосталом, мани причу, дај те сведоке на видело, мора да знају тајну дуговечности. Куд је не поверише Леонтију него оде зелен на ону страну.

Навика заглупљује

Навика пијанчења која је заглупљивала (више не), узела је страшне размере, па су сви разумнији људи наваљивали да се нађе средство за претерано пијанчење (Леонтије инсистира да се што више пије и нађе средство за претерано пијанчење). Тако пише научни саветник у поменутој књизи. Да ми је ко причао - веровао не бих.        

Из два податка: 1. да је Настас Поповић за смедеревску нахију скупљао цигански порез и 2. да је био осуђен због учешћа 1840. у Пекетиној буни, сироти Леонтије закључује да је бедни Настас био виђена личност. Што би рекла, у тв емисији Велика свадба, прпошна кокица Ирена Спасић: свака част!        

Још из старих времена  (па наведи неку годину, раздобље, да се зна која су то стара времена, колико су стара) Цигани су у Смедереву имали своју тзв. Циганску малу. А  да како би се другачије звала и чија би била ако се зове циганска? На 17. страници књиге Леонтије пише ћирилицом циганске молитве — циганским језиком, по Вуку. Баш довитљиво и мудро. Каже Бибијако состипе ангаџе насвалипе анмареџаве састипе или Ан Бибијаку состипе- Ан Бибијаку фасуји - Ан Бибијаку чефу феци - и  Бибијаки состипе тетрание е чаоре.  То ти је, брате, научни приступ, баш ћирилични, посве разумљив. Леонтије, кад нађе словну грешку (уместо тачке стоји запета, одмах доштампава, прелепљује, крије, а кад пише стани језик - а ромски је то - блажен пише ћирилицом).

Колико су Цигани били глупи да свој део вароши назову Циганска мала (мада је то инвенција Срба) толико су Срби били проницљиви да пре дипломатског кора сазнају да краљица Драга није трудна. Уосталом, они (Смедеревци)  су је посматрали како голих руку шета по вароши и околини и дели лекове зараженима од дезинтерије. Колико су само Срби, поготову Смедеревци, проницљиви: виде краљицу голих руку, и из тога закључују да није трудна. Па то су се, изгледа, раније деца рађала из лакта! То што се жртвовала као Надежда Петровић и обилазила болесне, делећи лекове, то је Леонтију, почасном члану Српског лекарског друштва неважно. Битно да је мајстор бласфемије: краљица иде голих руку. Можда голих, али пуних лекова, човече!        

Из поменуте књиге (Смедерево у 19. веку) може се дознати да су се Смедеревци по својим таванима крили и криомице  (крили се криомице) читали две књиге (ваљда истовремено) од Ненадовића О животу и делима великог Карађорђа. Ако је то што мислим, тад је Леонтије такође те две књиге читао на тавану преко рамена тих Смедереваца.  Како би иначе знао шта људи кријући се на тавану криомице раде. Смедерево је, ако нисте знали, у то време било помоћна престоница, тако умује Леонтије.  Као помоћно седиште у аутобусу. Или карта за стајање. Иначе, и овде Леонтије прећуткује Ненадовићево име. Потпуно га разумем, први разред је био претежак за будућу громаду од научника. Тако рећи планинчину.

Леонтије је страобалан истраживач. Тај зна што нико не зна. Цео свет зна да је Смедерево у 15.  столећу културно процветало. А на шта је то процветало Смедерево културно мирисало. Непознато је на ком репрезентативном узорку је ботаничар Леонтије истраживао културни процват Смедерева. Ако  цео свет зна,  онда је испитани узорак био више милијарди душа.

Данас да пође васкрсли Леонтије  по кафићима, школама, радничким универзитетима, читаоницама, међу вајне интелектуалце, да гледа квизове  не би нашао човека за заклетву који ће погодити час када је Смедерево  процветало. Али, ето, Леонтије  тврди да цео свет зна.

Иако су се Цинцари у 19. веку уз Србе тешко учили ратовању (Срби их, намигује Леонтије, ометали у развоју), па су избегавали војну обавезу (правилно је: обвеза), као и смедеревски Цигани (све без доказа, мада наводи да је Самоуправа штампала некакав чланчић 1928), ипак је међу  Цинцарима било светлих изузетака. Неко је, видите, светлео. Леонтије не наводи ко, како и колико, али он зна.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања