Став

Инок, везиља магле (43)

О епохалног, радосног открића за медаљу и куповине цертификата међународног научног успеха дошао је грешни инок Леонтије (Павловић) упорним читањем  на прескок и подвлачењем, зарад лакшег преписивања, удворичког препричавања једине књиге Миломира Марића Деца комунизма  у београдској штампи  која кад нема о чему, а и иначе, по инерцији, јури за сензацијама, макар биле нетачне или бајате.

Бајан, космички  успех очекивао је после открића, са закашњењем од најмање пола столећа да је мртав Лав Троцки, бивши најближи, одани сарадник Страшног Брке.

За обавештеног човека да је Троцки убијен више од по столећа није ила вест вредна пажње, али за Леонтија то је била прворазредна сензација, посебно што о њој пише, како је веровао инок, максимално обавештени лик: Миломир Марић.

Калуђер никад не одоцни

За калуђера никад није касно. Он не доцни, већ је испред времена. Вест је чуо  пола века после догађаја (ништа необично, и сепарат Мил. Р. Веснића плагирао је после 70 година  од  објављивања и 72 од догађаја) а могао је да никада не сазна, али, по Леонтијевим мерилима, још није било доцкан да и он читаоцима саопшти, на свој неодољиво недоречени начин, да је Троцки ликвидиран.

Кад, макар и бивши, калуђер каже ликвидиран, звучи убитачно, осветнички, као да му је лакнуло, као да је Троцки био његов лични, смртни непријатељ, као да је особно заповедио егзекуцију, сав озарен,  радује се,  навија, стоји уз челичног Стаљина. Не звучи као научник, који би икоме могао да буде саветник нити неко ко може да растумачи значење речи матерњег језика.

Пошто је 1987. на препарану па изнова, од старог плетива, штрикану причу о експлозији у смедеревској тврђави натрчао у београдској не баш професионалној штампи калуђер је надугачко још једном препаковао прочитано и штампао 8. марта 1988. у локалном недељнику као да је лично потпалио фитиљ:  Експлозију су изазвали Мустафа Голубић и Мате Видаковић са сарадницима (ни како, ни зашто, доказе нисам ни очекивао, па ни именовање виртуелних сарадника) и додао да Владимир Дедијер зна истину.

Леонтију се приснили уштипци, ленте и медаље и незаобилазни цертификат из Кембриџа (звучи озбиљно), па шта кошта да се плати.

Наравно, једно је  отфикарити део фотографије па тврдити да је сачуваном делу фотоса кућа Алкибијада Нуше, а у позадини, у суседству тобожње Нушићеве куће, зграда која је порушена 1915. У другом плану фотографије била је заправо Гимназија, која је делом страдала у експлозији 5. јуна 1941, али Леонтије није хтео да повуче своје хипотезе у недостатку доказа. Не, он је упорно бранио своје, тобож научне, позиције, тврдњом да је ту зграду (Гимназија) срушио фелдмаршал Макензен 1915.

У Карађорђевој улици, не само 1915. него до позних шездесетих било је кућа чији су прозори, заправо прозорска стакла блатом прилепљена за зид и још се могу наћи те фотографије. Уосталом, у линији са наводном Нушићевом кућом ни данас, после две деценије од Леонтијеве смрти, нема високих зграда тик уз улицу  на непарној страни, као што је видно на оригиналној фотографији (не на за Леонтијеве потребе прилагођеној, већ на онима које су измакле калуђеру, а на којима се види Гимназија. Ни Живка министарка није успела да купи све примерке новина које су писале о новом министру и његовој госпођи.

немачка штампа о броју жртава у смедереву

Реално, после раскрснице Карађорђеве и Српског Совјета (јер, Леонтије је сејао апсурде, кријући се иза титуле као да је сам Творац),  тобожња  је Нушићева кућа на углу Српског Совјета и Нушићеве. Природно би било, када је већ Леонтије фалсификовао факте, да је кућу лоцирао на згоднијем месту.

 Хроничар Славко Домазет, који је опчињено веровао Леонтију, годинама је трагао за поседовним листом фамилије Нушић, пре свега на кућу, садашњу пекару Клас, и није нашао јер, разумљиво, та кућа није била Нушићева.

Леонтије није хтео да призна грешку, заправо намеру да подвали. Али једно је тврдити да је нека кућа оно што није, а друго оптужити невиног човека да је скривио смрт 4.000  људи и разорио Смедерево. Леонтију је свеједно. Далеко је Бродац, далеко Бијељина, далеко је калуђер од истине.

Није Леонтије понудио доказе да Дедијер зна истину (а Броз не!) а истина је једино та да ни Дедијер ни Броз нису знали шта их је снашло и ко је скривио експлозију и смрт на хиљаде душа, али су знали да није дело комуниста. Поменути нису хтели да се баве Леонтијевим халуцинацијама и бесмисленим дигресијама  у које је уплео и Лава Троцког убијеног у Мексику 10 месеци пре експлозије. Милорад Милановић, аутор књиге о експлозији и уредник локалног недељника веровао је да му је то довољно да од неких високо позиционираних политичара дозна, укључујући Дражу Марковића и Владу Деијера ко је нареди диверзију. Писао је писма на све стране, одасвуд мук.

Подразумева се да Леонтије није навео да му се приснило да је Дедијер рекао што није. Или: ако Дедијер зна истину, а није је поверио Леонтију, о чему онда научник пише, ако не преписује и потписује редове тада млађахног Миломира Марића, који се о експлозију само очешао, и без правих информација, исмејао локалне графомане, који се ознојише преписујући се међу се,  укључујући тадашњег несрећног управника Библиотеке у Смедереву Аранђела П. Стефановића, који је у време експлозије био заточен у немачком логору, али је својеручно за некоико година исписао хронику о екплозији и једва утрошио двадесетак страница.

Леонтије се није устручавао да компилира и списе  радника Музеја све у страху да му нешто не промакне, јер - умислио је - они нешто знају, а он не? А он је научник, не они. И управник Музеја. И може му се.

Пре свега инок наводи маргинално брошурче Милана Вулетића Експлозија муниције у Смедеревској тврђави, Музеј, 1966, обим ни два ауторска табака. Тај рад се ослања на Хронику  сиротог Аранђела Стефановића и сећања свештеника Боривоја Јанићијевића.

Даскал и дијаци

Вулетић је написао свешчицу посве необавезно. Ништа ново није рекао,  кад наводи високе немачке официре не зна им име или презиме, формацију, често није јасно ни због чега их помиње. Од сведока наводи професора Будимира Стојановића и свог кума, свештеника из Вранова, села на 15 км од Смедерева, Боривоја Јанићијевића. Сведоци трагедије помињу печурку као код атомске бомбе, што значи да је Вулетић разговарао са Стојановићем и Јанићијевићем половином шездесетих година, када је у Смедереву било неколико телевизијских пријемника.

Аранђел Стојановић је био крајње непоуздан саговорник јер је у време експлозије био у Немачкој, у логору. Аутор такође поведен бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија, јапанских градова на које је бачена уранијумска бомба 6. и 9. августа 1945. пореди те страхоте са експлозијом у Смедереву што је неупоредиво и по начину и по рушилачкој снази и по броју жртава, па на концу, и по времену када се све збило. У време када је Смедерево срушено нико од потоњих свезнадара и самозваних хроничара није ни чуо за атомску бомбу.

Преписујући шта је речено о Марићевој књизи Леонтије додаје со из своје солане:  у Железничкој радионици (Леонтије не зна да се тако звала данас пропала фабрика Желвоз) 1940. постојала је партијска ћелија са чак седам чланова.  И та конспиративна силна група за коју је дознао Милан Вулетић, одржала је неколико сати пре експлозије састанак и поделила дужности и задатке  (М. Вулетић, страна 14). Питање је какве дужности и које задатке, када Леонтије  у пасусу  изнад исписује нечувену глупост: Смедеревска експлозија спада у серију атентата (пазите, говори о експлозији као једну у серији атентата,  а рат је почео у априлу, још многи у земљи нису знали шта им се дешава, и за КП је то био голем залогај.Тврдим да КП није ниједну озбиљну акцију имала до јуна, а сумњам и задуго после тог времена. Јасно је да Леонтије не зна значење речи атентат, када мисли да је Смедерево сравњено са земљом у атентату.

Поуздано је да КП, поред осталог, није имала појма о демонстрацијама 27. марта, али је брзо реаговала и вешто бунт приписала својој активности. Такође је јасно да КП није била умешана у експлозију у Смедереву. Свако иоле разуман од руководства или припадника  КП, рудари, минери, ето, рецимо Владо Шегрт, па и малени Бошко Буха да не идем до курира Мише,  морао је имати представу да би толики динамит изазвао катастрофу. Зашто помињани Дедијер није рекао ни црно ни бело, ни јесте, ни није.  Нису имали јасну представу шта се тачно догодило. А признати, тек тако,  поред свих жртава и разарања, не би ваљало.

Хипотетички,  да је КП преузела одговорност, шта би било с њеном репутацијом  да се потом непорециво утврди да је неко десети то урадио. И Леонтије у жару истраживања се занео па јачину експлозије мери са атомском бомбом. Ни он, ни М. Милановић, да не набрајам, до 1945. нису ни чули за Хирошиму и Нагасаки, а неки од тих вајних хроничара и енциклопедиста би тешко нашли Јапан на географској мапи.

Да се, на час, вратимо, иноковом уверењу да је Лав Давидович Бронштајн Троцки убијен много после експлозије у Смедереву. Троцки је 21. августа 1940, подлегао рани што му је претходног дана нанео цепином шпански комуниста, хохштаплер, преварант и агент НКВД Рамон Меркадер.

Да Троцки није зауставио чуваре речима: Не убијајте га. Тај човек је сведок историје! од убице једва да би остала мрља. Меркадер је раније, код првог контакта са Троцким,   улизивањем успео да побуди сујету Лава Троцког тврдњом да му се диви и да је фанатични присталица троцкизма.

Верујући Марићу инок је, не улазећи у детаље и смисао оног што пише најпре зачинио маргиналним  подацима о књизи и писцу: Са новим архивским подацима (ваљда под мишком, за Леонтија је све ново) појавио се Миломир Марић (1956. помиње се у крштеници –  што је за Леонтија од галактичке важности, а с Децом комунизма 1987). Леонтије је био задивљен Марићем, завидео му и мрзео га. Осећања су се у Леонтију жестоко борила. Завидео је Марићу до бола јер је имао приступ неким архивама и људима, а инок је,  у заблуделости то предимензионирао, а мрзео га јер је могао то да објави, док је Леонтије био на чеки: кад неко објави да подметне индиго.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања