Став

Инок, везиља магле (44)

ад је инок открио Марићеве мајдане латио се омиљеног посла: препричавања безначајне ствари, да је књига објављена у току прошле године, доживела три издања, бла... бла,мада читалац данас не зна када је била та прошла година.  Леонтије би са Марићем и гњурца у скафандеру удавио солипсизмом и нарцизмом, па се расписао: тако на пример Мустафа (Леонтије пише о Голубићу као интимус, фамилијарно га ословљава по имену, очекујем да наиђем у калуђеровим научним уназад и унапред погледима да га из миља зове Муки или Голубе мој) је 1940.  у Мексику ликвидирао Лава Троцког као (из Леонтијевог дућана не може се разазнати да ли је Лав Троцки збиља био Стаљинов противник јер калуђер пише да је Мустафа ликвидирао Лава као противника Стаљина па закључујем да је Голубић био у сукобу са неким ликовима, Стаљиновим противницима па их је, како каже инок, ликвидирао). Како Леонтије пише ни Шампалион не би увек успео да дешифрује.

Тренутно се ломим око реченице која наводи читаоца да је Голубић убио Лава Троцког јер је био против Стаљинових противника. Закључак је, ако се узме да Леонтије зна шта пише, да је Троцки био, и у илегали у Мексику, уз Стаљина. Да је научник више и пажљиво читао и истраживао, а селективно писао знао би да је баш забрљао, не само због тога што не зна да Глубић није ликвидирао Троцког. Уосталом, Троцки пред смрт није био против Стаљина колико против комунизма који се већ био трансформисао безмало у супротност прокламованом. Најзад, ако је већ чуо да је Троцки убијен пре експлозије у Смедереву, зашто га помиње. Нешто му се у сну јавља.

Лав Давидович Бронштајн Троцки, био је најкрупнија фигура међу руским  револуционарима. Оформио је и организовао Црвену армију и Политбиро. У првој совјетској влади био је министар спољних послова. Пре но што је 1918. постао министар војске и поморства, Троцки је 1912. из Србије извештавао за московску Правду о Балканском рату. Краљевина Србија није била задовољна тим извештавањем па је 1913. Троцки морао да напусти Београд. То је, по мом сећању, био највећи уступак браће Руса Србији у читавој историји.

 Леонтије ђутуре обделава научно поље

фрида кало и лав троцки у мексику

Од 1923. Троцки је вођа партијске леве опозиције, 1927. смењен је са свих функција, 1929. протеран из Совјетског Савеза због разлаза са Стаљином. У емиграцији наставља борбу против Стаљина која прераста у борбу против комунизма. Прво је емигрирао у Француску, затим, 1935. у Норвешку, у којој су га сумњичили да утиче на владу па је депортован у Мексико. У Мексику се дружио с писцима, социјалистима и уметницима и упознао мексичку сликарку Фриду Кало. Показао је да је смртан: заљубио се. Упркос искрене привржености Фриде Кало, Троцки је могао с извесношћу да рачуна да ће га та љубав коштати главе.

Стаљин је до 1940. све чинио да се заувек отараси Троцког, који је у време када је начињен снимак који прилажем, живео је у дубокој илегали, вешто, предано и свесрдно скривала га је као да је афричка звезда, драгуљ  међу драгим камењем, љубавница Фрида Кало подржана од пријатеља, присталица, револуционара, фантаста.

Стаљин се бојао да би Троцки могао – а јесте могао, мада више није био заинтересован – да, уз огроман ризик, организује побуну руских кадрова против Страшног Брке и да велике силе окрене против Џугашвилија. Далеко од Русије, Троцки ипак није био озбиљна претња Стаљину, али Висарионович није волео да послове оставља недовршеним: није могао да поднесе да му измакне жртва.

Он не опрашта, не даје отпуст несвршени богослов  од којег је дрхтала Русија снажније него што је он дрхтао седам пута заточен у Сибиру, урадивши што никоме није пошло за руком: шест пута је успео да побегне.

стаљин и горки

Троцки је преживео 24. маја 1940. незамисливо решетање ватреним оружјем 20 агената, руских, италијанских и мексичких стаљиниста. Други покушај уследио је 20. августа 1940. када је Троцког цепином тешко ранио агент НКВД–а Рамон Меркадер. И поред спектакуларних  и честих покушаја убиства Лава Троцког, о којима је редовно и опширно увек писала светска штампа, Леонтије ни после пола века  није сазнао ко је убио Троцког, него је оптуживао Мустафу Голубића. Опсенио га је да све побрка илузиониста, ситничар срећне руке Миломир Марић.

У књизи је Марић експлозији у Смедереву посветио  симболичних 17 редова, исцедивши се као сува дреновина, а Леонтије је препричавањем надувао до 10.452 карактера, што је нешто више од шест страница. И више може Леонтије, али и 10.452 карактера је превише за новинску страницу. Марић је, очигледно, експлозију узгред поменуо, и рекао колико је начуо, па нехотично Леонтија бацио у очај.

сликар фрида кало

Саветник се у дућану илузионисте Марића потпуно слудео и протумачио тих 17 редова као да Марић крије податке, а пошто је разумео да је  водећи  историчар и протагонист револуције (В. Дедијер) прогласио Миломира Марића својим јединим наследником Леонтије је пао у амок, не толико што је Марић тобожњи наследник него што мора да је Марић добио и његова  (Дедијерова) упутства  за рад на овом пољу (зар је чаробњак малолетан и  ометен у развоју)  као и о начину коришћења архивске грађе... Марић је увек, стварајући мит, показивао да је са целим светом фамилијаран и да може да дође и до тајних архива, да нико ништа од светских државника или криминалаца не уради пре но што обавести Марића што је Леонтија готово убило од зависти, па је захтевао да архив буде и њему доступан (да се штампа дипломатским – буквалним – језиком; то је језик знан само таквом полиглоти као што беше унезверени и недоследни калуђер).

Калуђер оптужио Марића да га имитира

Укратко, Леонтије је оптужио Марића да га имитира јер изоставља научни апарат и цитирање грађе. Одмах и открива где се и колико зацрвенео од свраба: Тако  читаоци, истраживачи, а првенствено историчари (наравно да мисли на себе, у множини) не могу да користе грађу и продубе (као свиња дулек) ове проблеме. Стога, вајка се Леонтије, не знамо у којим се архивама чувају изнети подаци, коме фонду припадају, са којом сигнатуром и под којим бројем (Леонтије би хтео да неко други одради често досадан посао, да му све понуди окруњено). Леонтијевоје, ваљда, само да чита, подвлачи, преписује и објави без навођења извора (управо оно што је другима, па и недужном Марићу, замерао!)

И поред таквог прећуткивања – Леонтије не може да опрости Марићу – потписани му ипак верује (покушава да одобровољи супарника покајничком  исповешћу и изазове сажаљење да би извукао податке, и, дабоме, не каже зашто бланко верује Марићу, а не покушава да дође до потребних документа и доказа) да је изнео истину, да је експлозија у смедеревској Тврђави 5. јуна 1941. изведена од Мустафе Голубића, Мате Видаковића и сарадника. На њих су поодавно указали наши врхунски интелектуалци... Сироти Леонтије, не може да се заустави па разврстава интелектуалце, од којих никада није упознао нити једнога.

Калуђер се унео у причу па почео да фантазира да су комунисти од Мустафе Голубића, сиротог Мата Видаковића и сарадника, начинили експлозив (шта друго него да су Голубић и Видаковић експлозив!!!)којим су изазвали детонацију осталог експлозива. Да ли треба да нагласим да је справљање експлозива за изазивање експлозије у смедеревској тврђави било далеко изван обучености смедеревских комуниста или младића који је изазвао експлозију немајући представу о последицама.

Шта, заправо, каже Леонтије осим да би му добро дошло да Марић каже више но што реално зна, а онда овај да се у то упакује, објави и потпише.

Узгред, Леонтије је толико узбуђен прочитаним да је похитао да исприча у локалним новинама да је све помешао. Није запамтио ни наслов Марићеве књиге.

Леонтије је хвалисавац, а и то није врлина калуђера, увек му је било мало тапшања, чак и кад преписује, па скромно каже:  Слично је 1960, писао и новинар Гајић (не наводи име новинара јер је Леонтије себи важнији) у Вечерњим новостима, служећи се углавном материјалом добијеним од писца овог чланка, као управника Музеја.  Леонтије, управник Музеја, скроман је до суза и о себи, сирак тужни, говори у трећем лицу. А тај  управник Музеја,  о експлозији је знао тек колико је историчар Милан Вулетић објавио, користећи сећања свог кума, у свесци од 15 страница (а то је јакако много више од 17 Марићевих редова), 21 годину пре Марића.

Овај немио догађај (Леонтије има, како ће  се касније видети, смислени поглед уназад и унапред) највише је осветлио мој колега и пријатељ покојни  Милан Вулетић, виши кустос, и као нерасветљену тему одабрао за свој професионални рад. Калуђер је смешан и смушен: тврди да је Вулетић нерасветљену тему највише осветлио.

тито и ђилас

Вулетићев спис има непуна два табака које је објавио 1966. и 1971. То што је Вулетић написао врабац би очас покљуцао и не би се заситио јер су те скромне књижице биле лишене свих калорија. Како Леонтије пријатељује са покојницима никако не могу да докучим.

Те феноменалне уназад-унапред  погледе Леонтије је истакао у наднаслову чланка Књигопечатење једног дуванџије,  а самопрокламовани биографи дописали су му још један ред: Штампарство и компјутерска мрежа, Наш глас, 8.12.1995. да би у одељку 2.6. Библиографија необјављених текстова под јединицом 427. назначили да текст није ни штампан, па наводе и које године (1996). Није им лако! То је најтужнији или најсмешнији текст који је Леонтије икад објавио исказавши огромно незнање о рачунарској технологији.

Леонтије је утврдио да код обраде исте теме, сличним методом послужили су се (хоће да каже да им је дао непоуздане, нетачне и небитне податке) Милутин Живковић (дописник Политике из Смедерева) и Ранко Ђукић (новинар Политике) у своме фељтону у Политици: Преживели из пакла – Смедерево 5. јуна 1941.

владо зечевићи фјодор махин

Да, разумем, пакао је овде у преносном смислу, али не знам шта писци фељтона поручују. Ако пакла има, тамо, према учењу Цркве, душе окајавају грехе, где нема ни живих ни мртвих, нема експлозија ни катаклизми било које врсте: душе покојника биће у паклу до Судњега дана, али не знам какве то везе има с насловом из Политике. У паклу нема преживелих, тамо су, према науку Цркве, само грешне душе.  Ако има преживелих, како тврде новинари Политике, тада се урушава религија, вера је у том случају бласфемија. И, колико Црква учи, тамо се не може преживети, јер су већ умрли, а они се не враћају. Најзад, како је могуће да Политикини новинари пишу о паклу када је доктрина комунизма да нема Бога, аналогно ни раја ни пакла, а та доктрина није могла да се промени у време Броза. Закључак је да је Леонтије побркао лончиће, и, јакако два Политикина пера Живковић и Ђукић.

 

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања