Став

Одговор о. Mакарију чудотворцу

ТПИШИ му како знаш, владико,
и чувај му образ ка он теби
(Његош, Горски вијенац)

Друже Пешићу, не желим да ми замерите на томе што вас ословљавам са оче Макарије Чудотворче, из разлога што сте првобитно свој текст потписали са архимандритском титулом.

Од тога ипак одустали, но не зато што је проговорило у вама јуначко срце, већ што сте на крају подлегли сугестијама Редакције.

Међутим, нисте одустали да ме благосиљате. Информације ради, архимандрити су по свештеном чину равни нама поповима, и никада у животу нисам доживео да ме неки од сабрата благослови. Ви сте пак преузели ингеренције епископа, па сте то учинили. Нешто нисам упознат да сте у скоро време хиротонисани? Такође ми не замерите што вас надаље ословљавам са друже, али верујем да је то протоколарно исправно у редовима ваше партије (кул).

Морам да признам да ме је ваше писаније бацило у бедак. Веровао сам да се Милосаву Славку Пешићу тако нешто не може омаћи. Наиме, да текст са којим полемише, а који је сачињен од аргумената, сведе на пијачни ниво. На ваш текст је тешко одговорити. Дилема је да ли уопште на њега одговорити. На те, опростите, безвезарије, тешко је одговорити. У Библији читам да треба лудоме одговорити лудо да не би држао до себе да је паметан. Глупост је, ако вам је лакше, људима инхерентна, и сви понекад лупетамо. Ја ћу, даље, настојати да у оквиру овог скученог простора покажем зашто мислим да сте пропливали, како се то данас каже.

Ви, најпре, тврдите да водите тежак и недангубан живот као ми свештеници. Ми смо ладолежи и дангубе. Тај наступ треба да у старту дезавуише противничку страну. Ви одмах етикетирате. Не аргументујете ту своју тврдњу. Зашто? Зато што се она и не може елаборирати, већ је друге природе - демагошке. Пљуне се на противника из ћефа, не из разлога. Пошто освојите ту предност, онда настојите да покажете како је ваш противник будала и сам себи скаче у уста. То је битан психолошки моменат и настојите да добијете на темпу. Велите да ја кажем како је ствар о којој говорим тешка, како нико у њу не може да продре. Зашто ја онда и пишем ако већ и сам спадам у ту групу? Реч је овде, друже Пешићу, о говорној фигури која треба да направи драмски импулс за даље излагање, а не о логичком исказу. Говорне фигуре имају ту функцију, као што и експресивне деформације служе визуелним уметностима да дођу до одређеног циља. На пример, ми кажемо да сви нешто знамо. Подразумева се да никада сви то не можемо знати, али оно што тим желимо рећи није да сви заиста то и то знамо, него да је то о чему говоримо опште место. Или: нема апсолутне истине. Онда следи да је и тај исказ релативан, односно да је сам он контрадикторан у себи. Но, ово се у реторици може употребити, али је у логици проблематизовано. Препоручујем вам топло Аристотелово Побијање софистичких еленхи, али добро може да послужи и неки уџбеник из савремене логике. Препорука и час су бесплатни.После етикетирања, омиљене методе кул партије, следи пилићарење: онај поп пегла новац, онај ово, онај оно... Честитам вам, ви знате како се манипулише.

Онда се правите паметним - учите ме шта су оцила. Не разумем, не, лажем, разумем зашто се неко прави паметан на баналностима. То је из ускраћености. Пошто се не може бити паметан у битном, хајде онда у небитном: "С" окренута леђима су добродошла слика за представљање српске неслоге.

Цитирате, даље, како Христос шибом истерује трговце из цркве. Није он истерао свештенике него трговце. Прочитајте пажљивије.

Затим евоцирате оно што греје ваша партијска срца: људи у кожњацима. Они су "благи", кожњак греје. Греје и стога што отима од капиталистичке издајничке багре и сељака домаћина а и од попова. Отима и даје "онима који су трудбеници и не воде дангубан живот". Озна и ко зна ко још су хуманисти, Робин Худ. Него, не схватам какав је то хуманизам који не поштује жељу на завештање имовине. Хајде да сви уђемо у буре као Диоген!

Фактички је неисправно да паства плаћа школовање свештеничког кадра.

Питате, између осталог, и колико коштају молитве против ђавола. Ево, да се нашалим: један мој колега, који је читао ваш текст, каже: нека дође, ја ћу му за џабе прочитати.

Велите, даље, да причу о комунизму треба оставити за посело, јер, то је давно прошло време. Вама, мислим на оно што је кул, одговара да се ћути о томе. Кул је ћутати. Ви се не бринете о наслеђу? Шта смо наследили? Где смо одрастали? Зар је то ирелевантно? Испод мог стана налазе се пословни простори које су од цркве отели кожњаци. Данас би и мој живот, а и живот мојих парохијана био далеко дангубнији да се то није десило. Ја не желим да говорим о томе колико живота је комунизам однео, колико судбина упропастио, колико имовине отео. Нити пак желим да говорим о религијским импликацијама атеизма, и да вам образлажем о дијалектичком моменту који има атеизам у људској свести. Стога су разумљиви подаци о огромном броју црквених људи који је био укључен у комунистичку причу. Вас опет, бесплатно, упућујем да прочитате The Religious Significance of Atheisam, Alasdair MacIntyre and Paul Ricoeur, New York and London, 1969.

Затим, ви у стилу стилу hardcore секташа протестантске опредељености (што је блиско срцу комунисте), кажете оном малом броју људи који преостане после вашег одвраћања, да сами могу без попова да славе, да се крштавају, сахрањују итд. Само треба да верују. Следећи корак је да уђу у цркву "Славкита" или "Пешићита". Постоји и други избор: "Кул црква".

Једно не могу да заобиђем. Ви стално износите негативне примере. Но како вам је промакло кад у Писму Христос говори о ученицима које је изабрао, да је сам он изабрао сатану (непријатеља). Мислио је на Јуду. Јеванђелисти из примера Јуде не изводе закључак да је хришћанство шит. Исус упозорава да ће доћи до негативних примера, до саблазни, али каже да ће носиоци тих радњи грдно пострадати. Сетите се слике из Јеванђеља када они који одлазе од Бога кажу: Зар у твоје име нисмо чуда чинили? Реч је о свештвенству и хришћанима кроз које Бог делује, јер је Он све у свему, а ми примамо "плату" како је заслужимо. То је и основна антрополошка истина: човек је кварљива роба.

Препоручујете нам, даље, да се бавимо земљорадњом. Вама је блиска земља, опипљиво, конкретно, материја. Само то. Психотерапеута не треба платити, водоинсталатера да. Ваша предводница сада велича рударство. Маркс је био материјалиста, ми идемо у матери(ј)у. Нешто се мислим да би ви и Тесли (не мислим на јединицу него на човека) препоручили да се бави земљорадњом. То је in. Рад, рад и само рад. Шта ту неки интелектуализам или духовност. Кад је апостол Петар могао да посади кромпир у Јерусалиму, скокне до Александрије, окопа га у Антиохији и поједе у Риму, што то не би могли и попови?

На крају, друже Пешићу, желим да вам кажем шта верници раде дајући прилог свештеницима. Они испуњавају оно што стоји у Светом писму. Наиме, у Старом завету, су давали десетак од свих својих прихода, а у Новом апостол Павле продужава исто и вели да онај ко олтару служи од олтара треба и да живи. Тај принос је опредмећење верникове љубави према Богу. Христос, је једном приликом, док је ходио овом нашом земљом ушао и у дом Симона фарисеја. Изузетно побожног. Али тај побожни не угости Бога. Онда га овај укори; рече му: Видиш ли ову жену грешницу? Ушао сам у твоју кућу, ниси ми дао воде за ноге; а она је сузама облила моје ноге и својом косом отрла. Пољубац ми ниси дао; а она, откако сам ушао није престала да ми љуби ноге. Ниси ми помазао главу уљем; а она је миром помазала моје ноге. Стога ти кажем, опроштени су јој греси многи, јер је много љубави имала, а коме се мало прашта, мало љуби.

Зоран Ђуровић

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања