Став

O свештеничким услугама

ЕМА је провокативна. Како за народ (паству) тако и за свештенство (пастире). Зашто нас ова тема провоцира? Моје је мишљење да је то из разлога што смо ми сви савршено неспособни да видимо проблем на прави начин. Не желимо да се бавимо узроцима него последицама. Свађамо се око свега и свачега. Метафизика и спорт су нам једнако блиски. Сви све знамо. Бравар учи математичара вероватноћи, аутомеханичар лекара саставу лекова. Нађите једног Србина који не би могао да буде селектор фудбалске репрезентације. Наша "С" из грба су окренута леђима. Довољно речито за овај увод.

 Када се говори о трговини подразумева се да том скупу припадају следећи елементи: онај ко продаје, онај ко купује, оно што се продаје. Стављам на страну прва два елемента: продавца и купца.

Говорим о трећем, о роби. Роба је благодат Божија. У стара времена на ове речи би узвикнули сви: О хуле! Нашем човеку је и Бог роба. Продаје се мисао, рад, тело... Све је на продају и све има своју цену. Она се разликује на основу квалитета саме робе и на основу способности трговца. Ни купци нису исти. Двојица који имају исту куповну моћ неће дати исти новац за Ван Гогове Сунцокрете нити пак за слику непознатог уметника који ће се тек после смрти прославити. Цена, дакле, није у самој ствари. Она зависи о много тога, од многих релација. Ако већ и обичне ствари немају неприкосновену и саму по себи вредност, како може имати одређене вредности оно што је везано за личност, односно сама личност? Јер оно што је неодвојиво од саме личности, што је везано за најинтимнију релацију, јесте личност. Ако се може купити личност, поткопане су саме основе хуманости. Перверзни контрапримери су абортуси природе. Они нас не занимају стога што из њих не може бити даљег дијалога.

Куповина благодати или Бога је нонсенс. Оно што је дато, што је дар није продаја. То је поклон. Библија је осудила симонију, покушај куповине благодати. Онај ко би се тиме бавио био би анатемисан, проклет. Исто мишљење владало је и у наредним вековима. Забране које су изрицане у том смислу само су потврђивале да није наодмет подсетити људе да са Богом нема трговине. Помрачен ум може то мислити. Човек је склон и томе. Лудило је његова друга страна.

Шта, дакле, попови продају? Видимо да не продају Бога. То нико не би могао платити (пре би ми били то плаћено). Да ли попови продају свој труд? И ту смо на склиском терену. Шта је код нас Срба плаћено? Памет? Видите колике су плате оних који су високообразовани. Шта се у Србији може платити? По мом мишљењу - ништа. Србија данас је систем у расулу, земља која показује све симптоме умирања. У таквом систему не постоји никакве аксиологије, пардон, постоји, али негативне. Код нас је на делу негативна селекција. Препуни смо митисера. Неко са јачим желудцем може имати и упечатљивије асоцијације. Бесмислено је, према томе, говорити о икаквим вредностима рада код нас.

Кога ценовник интересује? Вернике или невернике? Из личног искуства кажем да је реч о овим другим. Верник неће мислити о вредности робе. Он ће дати од срца за своју добробит. Њему треба богата Црква. Он ће најбоље принети Богу. Који човек од вас ће хтети да угости пријатеља са ништавним? Зар не желите да најбоље поделите са пријатељем?

Невернику је много и цвоњак (ваљда је то прави израз за најмање) да да за маглу. Он позове попа због других, због света. Када пак чује колико то кошта, пренерази се. Нормално.

Дилема попова у сусрету са неверником или полу-верником би требало да буде следећа: Зашто уопште ишта урадити за тог човека? Ако ћемо поштено...

Наш свет треба да схвати да је свештенство у овој комунистичкој земљи на одстрелу, и да се у том смислу исфабриковало и мноштво пропагандних крилатица: Попови лопови, попови гуликоже и сл. Црква је на маргини, нема државног буџета за њу, њен факултет није у склопу универзитета (као и у Албанији), свештеници немају плату. Будући да комунисти у Србији нису могли да побију све попове и све хришћане, они су Цркву изузели из економског система и играли на карту свађе између свештенства и народа. Црква је остављена сама себи. Њу су до сада обдржали верници, и не знамо докле ће то потрајати. Када Србима не буде требала Црква, нека ни не дају за њу.

Пошто је овај текст наручен као конкретан - од уредника Седмице - наиме, тражио се ценовник услуга (О хуле), морам да напоменем следеће: ниједна епархија није уређена на исти начин. Не може се ни уредити. Шумадија се разликује од Црне Горе, од Косова, од Ниша, од Бачке епархије. Села у нашој епархији се разликују од градских парохија. Не може се поставити исти ценовник. Не може се свима исто наплаћивати. С друге стране не може се ни замишљати да попови треба да раде за џабе. Оно што је прописано на нивоу епархије треба да заштити вернике од свештеника и свештенике од верника. Зашто да заштити? Зато што свештенство није пало са Марса, већ је потекло из овог народа, и какав је народ, такви су и попови. Вага је ту.

пише: о. Зоран Ђуровић

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања