Став

О дрводељином сину

АЈВИШЕ распрострањена религија данас је хришћанство. Као идеологија европске цивилизације хришћанство вековима има највећи утицај на односе у свеколиком свету. У шта верују хришћани? Крајње поједностављено речено: Исус из Назарета, син Божји, родио се на земљи пре 2000 година, безгрешним зачећем, од девице Марије, законите супруге дрводеље Јосифа. Дошао је на свет да би га спасао.

Његова мисија, па и зачеће, безгрешно или не, поставља бројне дилеме и намеће мноштво питања, почев од прародитељског греха, не Еве и Адама, већ творца у најширем смислу. Једном ћу, можда, писати о томе.

О Исусу из Назарета, оснивачу хришћанства, мало је историјских података. Списи његових следбеника скупљени су, а затим канонизовани у Нови завет. До сада нису нађени записи других хроничара који би говорили о Исусу и његовом животу.

Због пописа становништва, који су Римљани правили пре два миленијума, Јосиф дрводеља из Назарета и његова, да поновим, законита супруга Марија морали су да пођу у мало место Витлејем поред Јерусалима. Тамо, у једној пећини, Марија се породила. Мушком детету дали су обично и често јеврејско име - Исус.

О детињству и дечаштву Исусовом готово ништа се не зна.

Као тридесетогодишњак почео је да проповеда по Галилеји. Тада су Јевреји, који себе сматраху изабраним Божјим народом, очекивали појаву Месије. На грчком Месија се каже Христос што значи Помазаник. Помазаник је дошао на Земљу  да  спасе  људе од пропасти на  коју  су  осуђени  због грехова.  Зато  је Исус себе принео на жртву,  а онда  ускрсао  и вазнео на небо. Притом је наговестио други долазак на Земљу када ће судити људима, живим и мртвим.

Исус је проповедао с променљивим успехом код књижевника и фарисеја. У његовом случају потврдила се максима да нико није пророк у свом селу. Управо у Назарету и околини Исус је приман с подозрењем и резервом. Ипак, канонски списи тврде, брзо се прочуо по проповедају љубави међу људима и чудима која је чинио. У Кани, Галилејској, код једног сиромашка, када је понестало вина, воду је претворио у вино, истеривао је демоне из људи, једном је, на обали Галилејског језера, са неколико риба нахранио хиљаду људи, а свог пријатеља и потоњег следбеника, Лазара из Витаније, подигао из мртвих.

Убрзо су га, на захтев јеврејских свештеника, Римљани ухапсили. Римски прокуратор Понтије Пилат осудио га је на смрт. Казна је извршена на суров, али тада распрострањен начин - распињањем на крст.

Трећи дан Исус је васкрсао и узнео на небо. Четрдесет дана потом показивао се својим ученицима, а некима, међу којима се истиче Тома, касније прозван Неверни, показао је и своје ране. Од тада је Исус на небу и седи с десне стране Оца.

Овоме треба додати једно од богословских тумачења које гласи:Хришћанска вера је Христово знање о најважнијим тајнама бића и живота. Људи га могу примити само веровањем у Њега, а не сопственим напорима. Дакле, не знати, него веровати у тајне о којима само Исус има право знања. Та знања су о Богу, о анђелима, људској души, о царству Божјем као крајњем циљу човековог земног живота, о последњем суду и вечитом животу.

Додајем да је наспрам тврдњи у канонским списима о  Исусовој благости и праведности, милосрдности и, данас бисмо рекли опуштености, додуше никад насмејан, увереност да беше прек и нервозан: Ушавши Исус у цркву стаде изгонити оне који продаваху и куповаху по цркви; и испремета столове мењача новца и столице продаваца голубова (Марко 11, 15)  јер од богомоље начинише разбојничку пећину (Марко 11, 17).

Историја хришћанске цркве дели се на три велика периода. Први је од рођења Исуса Христа до 313. када је римски цар Константин Велики хришћанима дао право да слободно шире своју веру. Овај период још називамо Рана црква.

Други период разумљиво почиње од 313. и траје до 1054, до великог раскола. Тада су се одвојиле Источна православна или гркокатоличка и Западна римокатоличка црква.

Трећи период је од 1054. до данас. У овом периоду свакако је најзначајнији датум, прекретница, 15. век када је дошло до отцепљења протестаната од Римокатоличке цркве.

Велики раскол је, заправо, само врх леденог брега сукоба између Истока и Запада, Византије и Рима, цариградског патријарха и римског папе. Сукоб је интензивно трајао од деветог  века.

Историчари кажу да је то био спор црквено-правне и црквено- политичке природе. Може се рећи да су простор за спор припремиле и појачале културно-националне разлике између грчког истока и латинског запада. У хришћанству су догматске и литургичке разлике између Истока и Запада биле занемарљиве.

Како су црквено-политичке борбе бујале, тако су се и разлике продубљивале. Забележено је да је измена осмог члана Символа вере начињена на Западу, била једна од главних линија раскола. Наиме, дотле општеприхваћеној догматској констатацији да Дух Свети од Отца исходи, на Западу су додали: не само од Оца, него од Оца и Сина. И ето раскола и расправе која је потрајала, богме, вековима. И, у суштини, још није окончана ма како изгледало велико поверење, умиљеније и братство између Источне православне и Западне римокатоличке цркве. Чак бих рекао да се раскол продубљује. Нетрпељивост се, само наизглед, примирила, односно окончала узајамним анатемисањем. Проклетство је важилодо 1964. када су га скинула два највиша црквена великодостојника: васељенски патријарх Атинагора Први и римски папа Павле Шести.

Црква, после раскола, географски на истоку, названа је ортодоксна, дакле правоверна. Без очигледних разлога, ортодоксна или правоверна, преведена је у словенске језике као православна. Отуд се њена целокупна наука и дух називају православљем.

Прва особина православља је да строго чува континуитет црквене вере и црквеног устројства. Догматским одлукама седам васељенских сабора, од којих је последњи био 787. у Никеји, ништа се суштински ново не додаје нити одузима.

Друга особина је саборност или католичност, што значи да је православље намењено свим народима, свим генерацијама, људима свих времена. Негује се осећање свејединства са свим члановима цркве свих времена.

Трећа особина православља је децентрализована организација. Православна црква издељена је на помесне аутокефалне цркве самосталне административно, црквено, правно и финансијски. Обично се самосталност или аутокефалност цркава поклапа са територијама на којима живе поједини народи. Аутокефалност не подразумева духовно разједињавање јер аутокефална црква не може да мења догме, морално учење,литургику и опште каноне.

У православљу нема патријарха који би, попут папе, био надређен свим поглаварима аутокефалних цркава. Споразум, потписан у Шамбезију 1994. могао би, можда, нешто да промени у супремацији, али ваља сумњати да ће папа, у том случају, стрепећи од надмоћи Московске патријаршије, тражити примат на Васељенским патријархом. Ипак, како су Цркви, за промене потребни векови, рано је говорити о надмоћи иједне конфесије. Цариградски (Васељенски) патријарх само је први међу једнакима.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања