Став

Света тајна крштења

РШТЕЊЕ је прва од седам светих тајни. Подразумева улазак у Христову Цркву, у заједницу људи који верују у Христа, заједницу коју је он основао. Крштење је, тврди свети апостол Павле, смрт и васкрсење са Христом. Прво је крштење, следи миропомазање, покајање, причешће, брак, свештенство и јелоосвећење. Крштење, миропомазање и свештенство се, као свете тајне, не могу поновити. Тиме отпада учење бројних секти које изнова крштавају своје припаднике. Чак и ако крштена особа операцијом промени пол не крштава се изнова но само промени име и документа.

Не мислим да се мушкарац у женском обличју и после промене пола може сматрати крштеним, али није то једина нелогичност у Цркви.

Особа која се крсти симболично се чисти од свих грехова, личних или наслеђених, дакле и од прародитељског и као новорођени укључује у Цркву Христову.

Свештеник, при крштењу, захтева од оног који се крсти (ако је новорођенче, кум га заступа) да се одрекне сатане, покаје и исповеда праву веру (Символ вере).

Кум је дужан да крштеног поучава или помаже његово поучавање и васпитање, у свим хришћанским истинама. Зато се куму, као духовном оцу, указује међу православнима велико поштовање. Дужност кума на крштењу је да кумчету поклони крстић, припреми крсницу (белу одећу), изговара Символ вере, по крштењу прими дете од свештеника и у сваком погледу буде духовни пример кумчету. Кум може бити само особа крштена у православној вери и ту веру исповеда. Са кумом се не може ступати у друго телесно сродство.

При крштењу заступљена је и света тајна миропомазања којом крштени добија дарове Светог духа у снази, мудрости и свему другом што му помаже да чува праву веру и да живи светим животом. При миропомазању свештеник одређеним редом помазује најпре чело да би осветио разум да мисли о Богу и Његовом закону.

Затим се, да се освете, помазују груди (да се Бог љуби срцем), очи (да виде Божије добро у сваком створењу), уши (да слушају речи Божје), образи (да изражавају радост због учињеног добра, а стид због греха), уста (да славе Бога и да увек говоре истину), руке (да чине добра и племенита дела), ноге (да иду хришћанским путем).

Крштени се преображава у води, одбацује старога човека и облачи у новог који се обнавља по лику онога који га је саздао. У Другој посланици Коринћанима светог апостола Павла каже се Ако је у Христу –  ново је створење; старо је прошло, види, постало је ново!  (5,17). Света тајна крштења даје обележје целокупној хришћанској религији као вери избављења, очишћења, увођења у вечни живот. Без крштења не може се говорити ни о припадности Цркви или учествовању у спасењу. Христос је, пре вазнесења, рекао Ко поверује и крсти се –  биће спасен; а ко не поверује –  биће осуђен (Марко, 16, 16).

У време када су се крштавали одрасли људи, припрема за крштење трајала је три године. Катихумени (кандидати за крштење) одрицали су се сатане, који је полагао право не само на њихов живот, већ и на цео свет, а потом су исповедали веру. И данас, било да се крштавају одрасли или новорођенчад, чин почиње одрицањем од сатане и исповедањем вере.

Православно крштење почиње у предворју храма јер некрштено биће још није члан Христове цркве. Свештеник излази из олтара, долази у предворје, трипут дуне у лице оног којег крсти, знаменује му чело и прси три пута и ставља руку на његову главу, показујући тиме да ће то Божје биће убудуће припадати Богу.

Крштење је просвећење јер у овом чину Спаситељ Светлост света  (Јов. 8, 12)  разгони ноћ и таму која од човечјег пада обухвата човечји ум. Литургички знак ове стварности је свећа, која се даје куму, и освећено уље, симбол светлости, које ће свештеник излити у освећену воду.

Чином крштења нови хришћанин је добио и хришћанско име, узето из календара, књиге живота. Светитељ по коме је добио име, водиће га и штитити током целог живота. Већ од четвртог века има података да се деци дају хришћанска имена. Родитељи су деци давали имена апостола, мученика, библијска имена и имена која имају хришћанска обележја.

У раној хришћанској Цркви било је одређено време за свечана крштења, којима је присуствовао и епископ уз мноштво верника. Међутим Тертулијан (230. године) каже: Сваки дан је Господњи, сваки час, свако време је погодно  за крштење. Од деветог века крштење се обавља у свако доба дана. Зато је Симеон Солунски, познати литургичар 15. века, одговарајући на питање да ли је дозвољено децу крстити  у току поста рекао: Треба крстити сваког који долази и не треба се при том ничим ограничавати, ни временом, ни даном, нити ичим, јер се ради о спасењу човека.

Став

Архив

Књиге

Исаија

Шака мрака

Мастило је горко / ink is bitter

Књига промена

У дом за старе стигао је комунизам

Писма осамљеника

Глумци одлазе, сире

Бенгалска ватра глуме

Смрт је ловац самотан

Мачје, мишје и друге

Мирна кућа

Мефистов вез

С љубечитим штовањем

Вечерња благост

Тамни вилајет

Женик

Кад те заболи душа

Мали знаци неверства

Човек против себе

Хелена спава с мишицом под главом

Књига постања